Божидар Мићановић Пивљанин: Дурмиторске легенде – први део
Свани зоро и разбаци зраке,
дуни вјетре растјерај облаке.
Кад ноћ мине и осване зора,
сунце зраке проспе с Дурмитора,
а обасја стране и литице,
јутро зором кад умије лице,
кад изјаве стада цобанице,
стоји јека звона и чактара,
слушаш пјесму птица из омара.
Јастреб кликће са стрмих литица,
а чује се пјесма пластилица,
жене воду са извора носе,
неђе косци откивају косе!
То је зора сурог Дурмитора!
А Дурмитор ћудљива планина!
Многе тајне крије у њедрима!
С десне стране Тара валовита,
Комарница с лијеве манита!
И сад кажу, у ову планину,
можеш срести Марка на Шарину!
Тражи дворе ујака Момчила,
чујеш вриску коња Јабучила!
Про тоцила и густих омара,
тражи свога мртвог господара!
Срест ћес срну како доји лане и
хајдука вида грдне ране!
А ујутро, неђе на уранку, срешћеш
Вука – стоји на пропланку!
Чујес Тару у брегове бије,
гледаш љуте присојкиње змије!
Слушаш рику мркије међеда,
из кањона из тарскије греда!
Гледас кланце санце и алуге
Видиш вилу лешља косе дуге!
Ту су густе горе и омари сури,
оро планином шестари
Горског вука, дивокозу, цера и
аждаје и црног језера!
Ту змајеви, љубаве и виле,
ту су многе војске крвариле!
Ту је турска касапница љута
и мраморје њино око пута!
Кад погледаш с врха Дурмитора,
све се види, до сињега мора!
Видиш дворе војводе Момчила,
чујеш вриску коња Јабучила!
Са бедема Пирлитора града
сузе рони Јевросима млада!
Ту је, кажу, краљ Вукашин први
Мрњавчевић под бедеме ове,
Видосаву, љубу Момцилову,
разапео коњ’ма на репове!
Преко Таре, Љубишња планина,
тежак гријех носи на плећима!
Ледна роса, са горе зелене,
то су сузе снахе обљубљене!
Кукавица што по гори кука,
то је снаха Шћепана Косаче,
покрај ледног врела Војинова
части јој се и образа таче
Ту је неђе Ћирова пећина!
Одатле се види ко на длану!
Траве бере, да мелеме прави сину,
смртну да извида рану
Ту је вода Светитеља Саве,
чудо божје из давних времена.
Терзин богаз, Ђевојацки камен,
Пруташ Груда Камена сијена
У поднозју планине Прутаса
стоји мрамор зарасто у траву;
то се мјесто До Тодров зове,
ту је Тодор изгубио главу!
Нема мајка но њега једнога;
љепши и од Аполона бога!
Па га чува, ко ока зјеницу,
докле своју оснажи десницу!
Од злих очи и рђава бата,
момче као јабука од злата!
Нема цуре у девет племена,
ба је расла у она времена!
Да је љепша, но бијела зора,
родила се није за Тодора!
Залуд мајка говори му стара,
,,Мој Тодоре, срце из њедара!,,
Нема мајка, но тебе једнога,
преклињем те, задоја ти мога,
де се жени, снају ми доводи,
да ти сина, наследника роди!
Мајка ће ти свате опремити и
за тебе цуру испросити.,,
А син мајци, на то одговара:
„Прођи ме се, мајко моја стара!
Још ми мајко, до женидбе није“, …
а у срцу, једну тајну крије!
Да је дао златну белензуку и
у руку с прстеном јабуку!
Ништа од тог не зна мајка стара,
да је њему, срце из њедара,
заробила лијепа Ружица,
љепша него са неба Даница!
Од кад сунце с Дурмитора грије
љепша цура, рађала се није!
Витка стаса а бијела лица,
црне очи испод обрвица.
Горе, као двије зубље луча,
с крила би јој Бечки Ћесар руча!
А зуби јој ко ниске бисера,
због такве се мијења и вјера.
Весело јој насмијано лице,
врат бијели ко у лабудице!
Осмијех јој ка но рујна зора,
јел то вила сишла с Дурмитора?
Коса боје презрелога жита,
ни примаћ јој није Афродита
а камо ли са земље ђевојке;
још на гајтан затегнула дојке
па јој јелек од бијеса пуца!
И везену ђеисију буца
Ноге витке ко у срне лаке
а на њима грађене опанке.
Зор ђевојка и момак делија
ал залуду кад је не батлија!
На Олимпу спавају богови,
у Содому нечастиве силе
а висока Дурмитор планина,
то су двори Равијојле виле.
Кажу, да су на Вјетрена брда,
свако јутро у цик зоре ране,
виле своје плетенице плеле и
с планине гледале чобане.
Кад изјаве на планину стада,
јек чактара чујеш са Постола
а момачка одјекује пјесма,
од Бобана и Доброга Дола.
Гледа вила младога Тодора,
од пожуде тијело јој трне,
онда тихо себи проговори…
мој ћеш бити или земље црне
Па с’поруком отпреми слушкињу
сјутра, рано, чим осване зора и
чим сунце своје зраке проспе…
„Младога ми доведи Тодора,
да ми мрси косе не мршене,
да ми љуби не љубљено лице,
да у мојој ужива љепоти,
да се мане младе чобанице!
Само, нек се не игра са главом,
нек оружје не носи из куће!
У неђељу, на Свете Тројице,
нека овђе буде у свануће!“
Нађе вила младога Тодора,
на изворе поијаше стада и
са њиме лијепа Ружица,
сунце сија док се смије млада!
Смјерно приђе и назва им бога,
онда рече, краљица ме шаље и
поруку од ње му пренесе;
Сад слушајте шта је било даље!
Насмија се млади сератлија,
па јој вели: „Ђевојко лијепа,
јел краљица луда ил бијесна
или ти је код очи слијепа?
Што ће мени из пестера вила,
за шта ће ми богатство и слава,
што ли ће ми кадифа и свила
кад Ружица на мом срцу спава….“
