ПОВЕТКИН: ЈА САМ ВОЈНИК, МОЈ БОГ ЈЕ ПЕРУН


245f0b18a78b

Интервју Александра Поветкина бившег претендента на титулу шампиона у супертешкој категорији

 
Када сте почели да излазите на мечеве уз песму „Рус“?
 
Крајем 2005. године сeдeo сам сa пријатељима, разговарали смо. Свирала је музика, а онда је неко пустио ту песму. Кад сам је чуо, кроз тело су ми прошли жмарци. „Стани, стани, то је песма уз коју ћу излазити!“ Након тога сам се упознао са Николајем Емелињим, аутором и извођачем те песме. Многи се према тој музици односе са иронијом. Многима се то не свиђа. Али, то је моје. Ако не повређује друге људе, свако може да ради што жели.
 
Када сте почели да се интересујете за родноверје?
 
Још кад сам се аматерски бавио спортом, 2004. године. Почело је необично. Устао сам ујутру и укључио телевизор, а на програму је био цртани „Детињство Ратибора“. То је на мене оставило утисак. После тога сам погледао филм „Првобитна Русија“. Почео сам да се интересујем, разговарао са светим оцима, православним. Није ми се нимало свиђала подела на православље и стару веру. Али зашто? И једно и друго је наша историја. Мени је, по савести и по духу, ближе оно што је било пре хришћанства. То што је било у Кијевској Русији. По томе сам ја родноверан.
 
Шта су за то говорили православни свештеници?
 
Говорили су да је то од сатане, од нечастивог. Ја се са тим не слажем. У томе сам годинама, причао сам са разним људима, укључујући и оне који се баве ископавањима. Истовремено имам много пријатеља хришћана, које ценим, волим и поштујем.
Ја сам руски Словен. За мене је главно да живим часно и савесно. На добро ћу одговорити добрим, на зло – тим истим.
 
Наш бог је Христ. Ко је бог родноверних?
 
Било је многобоштво. На пример, ти си земљорадник, твој бог је Велес.
Ја сам војник, мој бог је Перун. Сварог је прародитељ богова. Понављам, треба поштовати свој народ, свој род, живети часно и савесно. То и јесте моја вера. А данас исповедање у цркви замењује савест? Не може то тако.
Никоме не желим да намећем нешто. То је мој пут и идем њим.
 
Где су родноверни храмови?
 
Природа је наш храм. Не оно што су људи направили. Већ оно што је природа направила. За родноверне је најважније живети у складу са природом. Зато је мени посебно тешко да гледам како је сада уништавају.
Ја нисам неки велики верник. Ја се просто придржавам одређеног начина живота, каквог су се придржавали и наши преци. Шта је Словен? То је човек који обрађује своју земљу и спреман је да је заштити, уколико је то неопходно. То је све.
 
Испричајте нам о својим тетоважама. Ви сте једини коме могу поставити интересантно питање о томе.
 
То су моје амајлије (показујући на десну подлактицу). Ову сам направио давно. Били смо у кампу у Кисловодску. Видио сам тај знак на кући једног човека. Он ми је испричао та је то древна амајлија, симбол многобожачке Русије. Изгледа као човек који се обраћа Сунцу. Одлучио сам да то урадим на руци. На левом рамену је звезда Русије. А на длану је старим словима исписано „За Русију“. И још на грудима носим секиру Перуна. Крст не носим.
 

Aнђелко Заблаћански: ЗАПЛЕТ


Капи година са мог чела

 продиру у твоје зене

и у мисли вране слећу

 а ни имена ти не знам

ни откуд у мом слуху

крици твоје младости.

 

 

И не знам на длановима откуд

траг пустињског песка

док капи година са мог чела

гасе буктиње у боковима

а не знам које то јутро свиће

ни да ли је јесен прошла.

Феликс Богдановић: Витез и Шумске Виле


 

 

Древни летописи, тајне многе чувају

О прошлом времену, они сведоче

Некада давно, Витезови су постојали

Витезови, краљеви и лепотице у невољи

 

 

 

Многе ноћи под свећом, провео сам

Читавши књиге, прастаре и древне

Летопис један, посебно ме дирну

Вама испричаћу, како, то све се збило

 

 

 

Мркла ноћ беше, тада

Из битке љуте, Витез рањен враћао се, када

Пут помоћ’ звезда тражио је, али

Залута Витез у шуму мрачну, поред друма.

 

Витез на коњу белом јахао је, тада

А крв, из рамена му навирала, када

Стрела, из самострела га, у бици погодила, али

Витеза убила није, већ тешко ранила.

 

Кроз жбуње и ниско грање Витез ишао је, тада

Срећа га обасја и спаси, када

Пропланак зелени, испред њега се појави, али

Тешко рањен Витез, од умора са коња белог се сручи.

 

 

 

Беспомоћно паде на земљу тврду, тада

Непомично лежати остаде, када

Мркла ноћ била је, али

Витез предати се тек-тако, желио није

 

 

Зар Витез, да се преда?

Никад!

 

Срце Витешко се не предаје лако, тада

Ветез задњи откуцај срца стегну, када

Пузајући да се креће настави, али

И задњу снагу што је имао, исцрпи

 

Лежећи на месечини остаде, тада

Тишина гробна се спусти, када

Једино коњ бели, што је недалеко пасао, али

Помоћ Витезу, нико да укаже. На пропланку је лежао

 

 

 

Да је Витез тако бедно завршио, тада

Ово чувени Летопис не  би био, када

Десио се догађај вредан спомена, али

Дугачак је превише, зато ћу га скратити како ваља

 

Та шума, то је шума зачарана и магична, тада

Витез рањен је био, он добро видео није, када

Залутавши, он на пропланак стигао је необични, али

То обичан пропланак није, већ место, где се Шумске Виле скупљају

 

Шумске Виле, ноћу на пропланку се састају, тада

Своје мудрости велике размењују, када

Пун месец месечином обасјава, али

Шумске Виле… то зле Виле нису, него добре

 

 

 

Витеза рањеног су угледале, тада

Да помоћ му пруже похитале су, када

Непомично Витез на пропланку је лежао, али

Само једна Шумска Вила, лек прави зна

 

Шумска Вила, поред Витеза клекну, тада

Своје древне чари, на Витезове рани испусти, када

Магијом својом, Витеза излечи, али

Пре него што Витез схвати, Шумске Виле нестадоше

 

Витез рањени, лагано устаде, тада

Околину око себе разгледа, када

Схватити могао није, шта десило се, али

Чекати желио није, већ јахати својој вољеној настави.

 

 

Многе ноћи под свећом, провео сам

Читавши књиге, прастаре и древне

Летопис овај, посебно ме дирну

Вама препричао сам, како најбоље умео сам 

Драган Симовић: Има тренутака… који су од вечности дужи!


Има тренутака… кад осећам праискони умор… умор од живота!

Кад ми се чини, да дуго и предуго боравим у свету, те да више нисам за свет.

Заиста, има таквих тренутака – а то је управо овај тренутак! – кад ми се, уистини, чини, да би на моје земаљске године требало дописати макар још једну нулу!

Јер, дуго и предуго траје мучење и успињање у свету омаја, привида и опсена.

Умори се вилењак у свету људи, од свега се умори вилењак у телу човечјем, па и од самог живота,који се, гле! без престанка понавља: из дана у дан, из часа у час, из трена у трен…

Има тренутака… који су од вечности дужи!

Драган Симовић: Нема више Светлости у свету…


 

 OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Нема више Светлости у свету; –

 никада је ни било није!

Нема више Љубави у свету; –

никада је ни било није!

 

Залуд смо Светлост тражили у свету; –

Светлост је само у душама нашим.

Залуд смо Љубав тражили у свету; –

Љубав је, гле, у срцима нашим!

 

Ни Истине, ни Милости,

нити Лепоте –

никада не бејаше бивало у свету,

већ је то наше Биће Сушто

видело одсјај себе самог

у свету сенки и утвара.

 

После векова лутања светом –

тражећи снове своје у свету –

 схватих, изненада, у трену једном,

да свет је саздан од обмана,

од привида и од опсена,

те да је Стварност једино у нама,

у Бићу нашем –

Суштом и Вечном!OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Коментар Милана Живковића: Велика је забуна и пометња у спољноме свету…


  1. Песниче,
    Лепо збориш.. усе и у своје кљусе …ту је снага и мирноћа ….. сви ти минуси из спољног света ,,, гле парадокса … на крају приче ће се претворити у један велики плус …. сви смртни минуси васкрснути ће у вечни плус… Истина је да се ми полако приближавамо ка тој великој финалној Ментоји, промени… само мирно и гле опет парадокса са осмехом у души јер све ове спољне видљиве слике сваким даном су све смешније и трапавије … што ти Песниче рече “Велика је забуна и пометња у спољном свету“ … све ово иде ка добром …

 

Коментар Оране Свамиле: Оштрина озбиљности, оштрина истине!


Оштрина озбиљности, оштрина истине! Одјекују   ове речи упућене свима!

Када их унутар себе чујем – застанем у  времену  на овом простору!

Унутарње биће – погледа у то време! Ми,  већ гледамо  део изреченог!

Неко погледа истину- неко чека да је погледа! Тачно је како си поручио Драгане! Колико ће људи сакупити снагу у себи да погледа у истину… видеће се! А болеће душу и жалостити је! Потребно је,,обући  се у само нама видно енергетско поље! Потребно је, са Богом непрестано  корачати!

Потребно је са биљкама и животињама причати  језиком незнаним другима! Потребно је са водом и каменом причати! И ватра говори- и са њом треба причати! И ако ма и једно једино биће људско у овом времену, на овом месту Васељене постоји, које нам је блиско, са њим треба  причати и њему врата душе отварати! Потребно је сакупити  све тренутке радосне и живети са њима! И то је истина коју треба погледати! Све који не буду били део нашег света треба у добру памтити и са тим добром њиховим их гледати! А можда ћемо једни поред других пролазити и једни друге не видети!И то се може догодити! Већ сада се догађа да исте речи користимо али се са многима не разумемо!  Мада понекад имам утисак да су сви ти људи са којима се не разумемо само неке наше, управо, сенке из времена када смо и сами били такви! Због тога се и надам да ће проћи све то брзо и да ћемо се, једном, у миру и разумевању сви гледати!

Драган Симовић: ПУТУЈ КА СВЕТЛОСТИ ЖИВОТА КРОЗ СРЦЕ ВЛАСТИТО!


 

Стварај и гради свој свет, да би у њему обитавао.

Долази време, и већ је дошло, када ћеш само у својему свету имати уточишта.

Није важно какав ће и колики ће бити тај свет, само је важно да буде твој!

У том свету, имај и свој врт –

 врт за тиховање, врт за мировање, врт за препознавање и освешћивање својега бића и суштаства.

У спољноме свету, нећеш више имати уточишта;

 нећеш бити свој на својему.

Бићеш никоји и ничији –

туђинац на земљи туђој!

Људи ће те прогонити као уљеза и никоговића; ближњи ће ти окретати леђа као да те никада ни видели нису.

Бићеш незван гост и у дому својему!

Бићеш усамљен и осамљен у друштву браће своје, а ни сестре те више познавати неће.

Као да си ниоткуда дошао, и као да си никамо пошао!

Велика је забуна у свету.

Нико одвећ никога –

нити види нити чује.

Велика је пометња у народу,

 у свим народима.

Свако од свакога зазире;

свако се од свакога скрива

у страху од ближњега свога.

Нико неће бити задовољан тобом, а ни ти сам тада нећеш бити задовољан собом.

Свако ће ти нешто замерати; свако ће те због нечега прозивати; свако ће се због нечега љутити на тебе.

Ма шта чинио или не чинио, увек ће се наћи неко ко ће имати нешто ружно да каже о теби.

Што се више будеш опирао и бранио, све ће жешће насртати на тебе.

И, управо ће најжешће насртати на тебе они од којих си се томе најмање надао.

Твоји ближњи, твоји мили и драги.

Они којима си највише чинио.

Они којима си све своје предао.

Зато ти и кажем: стварај и гради свој свет, да те не би  изненадило све оно што ће ускоро доћи!

Тај твој свет, мора бити тврђава духовна.

Само те Дух Стварања и Дух Живота спасити може.

Изван Духа Стварања и Духа Живота, нигде ти у свету уточишта нема.

Велика је забуна и пометња у спољноме свету.

Још веће нас лудило чека!

Долази, и скоро да је дошло, време ругања свему узвишеном, време пљувања по свему божанском.

Долази, и скоро да је дошло, време блуда и разврата, време мржње и зла, време без светиња и светости.

Долази, и скоро да је дошло, време када ће најтеже бити управо онима који су на Божјему Путу.

То се неће дешавати сутра –

то се већ данас дешава!

Стварај и гради свој свет, да би у њему обитавао.

Тај твој свет мора бити невидљив за људе, а само видљив за Бога и тебе.

Јер ако људи буду видели и препознали твој свет, знај да ће га одмах разрушити, а тебе каменовати.

Окрени се ка бићу унутра; окрени се ка Богу у себи, и путуј ка Светлости Живота кроз срце властито!

Стари Словен: ПОНОЋНА ПЕСМА


Испод ноћног покривача,
ти певаш своју песму Месецу,
Знајући да ће ускоро доћи јутро.
Многи људи мисле, то је само
завијање и плач.
За мене, то је прелепа музика коју ти певаш небу.
Лојалност према твоме чопору,
до самога краја
И увек си спреман да помогнеш једном од твојих пријатеља.
Када ноћ падне, ти излазиш да би убио,
Али то је само због хране,
а не због узбуђења.
Излазиш напоље са чопором
и ловиш попут човека,
Увек се враћајући до јутра
у своју јазбину.
Ти си са својом породицом у сваком моменту током дана,
Непрекидно штитећи твоју младунчад од других предатора.
Зато следећи пут када завијаш,
певај веома гласно.
Ти си велика породична животиња
и треба да будеш поносан.
А ми би сви требали
да се угледамо
на тебе,
давајући својој породици
исто тако пуно љубави.
Зато настави да певаш своју песму,
звездама изнад нас.

Владан Пантелић: На одру Учитеља


Учитељ обасјава и скраћује Пут

Пробуди се о Сунчани Учитељу пробуди
Погледај ме још једном трооко из вечности
И приповедај мудрице Васељени и Свевремену
Које су Пут и Путоказ ка Вечној потки

Говорио си кроз мене гледајући у бескрај
Ти си слободно биће ти си Слобода сушта
Слобода извире из храбрости и одговорности
Одговоран си за себе и за целу Васељену
Себичност је горак грех и има своју цену
Плаћа се животом у једном од шест светова
Кад себичност исчезне витло се затвара
Напусти одмах табу гнева жеља и незнања
Табуи су прошлост мртвило и страшило
Немамо времена за летаргију спавање и сањање
Буђење јe знање деловање и достизања спознаје
Заборави правила мржње смири се и прочисти
Ходај помно се посматрајући у Огледалу Истине
Постани Истински човек чистоуман и оштроуман
Логичан и свестан главне улоге служења свему
Буди чиста свест која прочишћава ниже светове
Буди овде и сада и буди уснуле светове
Богослужењем смирен и чист достићи ћеш Небо

Видим и знам да си у свету мудрих и моћних
У димензији где се Свете књиге припремају
И видим те у тајинству свете тачке Осмице
Коју зелени плави и злати и свет и оносвет
Јер Сунчани Учитељ је увек будан и вечно жив