Владан Пантелић. Питам пипам


Питам Водеан:
Где ти је прошлост?

Питам Небо:
Где ти је будућност?

Пипам Вечност:
Где ти је време?

Питам Простор:
Где су ти међе?

Питам Праизвор:
Где ти је извор?

Пипам Живот:
Где ти је смрт?

 

Питам Себе:
Где ти је сећање?

Питам Тебе:
Где нам је љубав?

 

Драган Симовић: Љубављу ће бити сачувано


Све што почива на мржњи,

мржњом ће бити уништено;

све што почива на љубави,

љубављу ће бити сачувано;

колико је милости у нама,

толико је милости и над нама;

какве су нам душе,

таква нам је и судбина.

Роса Бела Србкиња: НАЈЗАД ДА И НАМА СВАНЕ РУЈНИ ДАН…


НАЈЗАД ДА И НАМА

СВАНЕ РУЈНИ ДАН,

РАДОСТАН И ПУН

ЗЛАТНИМ НИТИМА ИЗАТКАН,

ДО КОСМОСА И НАЗАД,

ДА СЕ МАЈЧИЦА СРБИЈА ЗАРАДУЈЕ

И ДА НАЈЗАД ОБРИШЕ СУЗЕ ТУГЕ И ПАТЊЕ

СА ЊЕНОГ РУЈНОГ И БЕЛОГ  ЛИЦА…

ДОШЛО ВРЕМЕ

ДА СУНЦЕ ЖАРКО

И ПУНО ТОПЛОТЕ И СРЕЋЕ ЗАСИЈА

И У НАШЕМ ДОМУ,

НАШЕМ ДВОРИШТУ,

У НАШЕМ ГАЈУ,

НА НАШОЈ ПОЉАНИ

И НА НАШЕМ БРДУ И ПЛАНИНИ

И ДА ОГРЕЈЕ СВАКУ ЦВЕЋКУ,

СВАКУ ТРАВКУ И БИЉКУ,

СВАКОГ МРАВА И ПТИЦУ

И ЖИВОТИЊКУ,

И ЦЕЛУ РОДНУ ЗАЈЕДНИЦУ

НАШЕГА СРБСКОГА РОДА И ПОРОДА,

ЗА СВЕ ВЕКОВЕ

И СВЕ ИНЕ У БУДУЋНОСТИ…

НЕКА СЕ СВЕВИШЊЕМ

ОВЕ РЕЧИ УРЕЖУ У СРЦЕ

ОДМАХ И САД…

БЛАГОДАРИМ ТИ БОЖЕ

ШТО СИ ИХ НАСЛУТИО,

ЗНАО

И САД ЧУО…

 

Вељко Вујовић: Родноверју, родна веро


Родноверју, родна веро,

Ти што створи овог мене,

Да ти пејем родна била,

Мајко земље родне моје,

 

 

 

Род у мени букти, пламни,

Овом песмом душе моје,

Поносни су претци моји,

Јер се враћа култ слободе.

 

 

 

Завет земље, шума, неба,

Громовника и Сварога,

Бога Рода и богиња,

Дао сам већ одавно.

 

 

 

Сећаш ли се оне ноћи,

У колиби преда столом,

Кад си рек’о роду своме,

Чуваћу те мачем мојим.

 

 

 

Сада пијеш, опијаш се,

Род ти је у трећем плану,

Док размишљаш преживети како,

Корен твој гаси се полако.

 

 

 

А љубав твоја не постоји,

Да би је неком дао,

Живиш за ноћ једну,

Душевно си оболео.

 

 

 

Сада труни у тој беди,

Јер си разум већ изгубио,

Само најјачи опстаће.

 

 

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – двадсетипрви део


 
Коначно!
Одмор и самоћа!
Не знам где су се упутили остали, али, знам да ћу још дуго, дуго времена остати овде, у плаветнилу неба изнад мене, које сипа кишу звезда падалица док посматрам сазвежђа оком уморног ратника. Ма колико се трудио да све заборавим, свет који се тренутно обрушио и нестао заувек, не престаје да ми се мота по уму.
Питања навиру, јер, не појмим људско понашање, не појмим, да, биће добије свет, добије сву лепоту на дар, а, ипак, дозволи да нестане. Нестане све лепо створено за тај свет, створено од ,Творца с љубавњу, створено човеку на дар, да живи, узраста у љубави, хармонији,…
-Ледане, не мучи себе. Нико ти неће одговорити разумно. Многа питања сам морао једноставно да заборавим, да бих наставио даље. Покушај и ти исто, то је једини начин да схватиш где су грешке.
-Радмило, шта си видео, па је морало доћи до разарања света?
-Створен је неки нови облик звери! Створили су хибриде, које шаљу овде. Нажалост, много бродова је већ послато на ,,Мидгард,, пре него смо и открили тај паклени план.
Видео сам врсту попут човека, а, није човек. Узели су облик људски, с тим што унутар људског тела нема ништа. Шкољка без душе!
Такве звери шаљу овде, да завладају и у неко доба , надвладају људе којима и спремају уништење.
Видео сам да се хране људском енергијом, коју добијају изазивајући зло и пакост код људи. Хране се и људским органима, хране се и са људском крвљу, хране се, брате , човеком!
-Радмило, ко су они и одакле долазе?
-Из самог тамног света, од самог злог, од господара таме!
Уништењем галаксије, зауставили смо производњу злога, што не значи да неће наставити на другом месту.
Вилењаци раде на комуникацији са космичким јединицама, и, у току је преговор у вези састанка бића на планети ,,Нолу,, у галаксији ,,Сандор,,.
-Зашто састанак?
-Наговестили су ми сарадници, о могућој сарадњи ,,плутајуће планете,, са тамнима. Шта би то значило? Значило би, да та назовимо планета носи исте хибриде или још и горе.
-,,Плутајућа Планета,, је заправо брод, брод који само личи на планету.
-Знам брате, тај је купио робињу!
-Какву робињу, Ледане?
-Сећаш се, рекао сам ти, да је, Мед излажирао трговину са тамнима у договору са Вилом?
Она се посебно спремала да уђе на такав брод.
-Да, сећам се! И?
Хоћеш да кажеш, да је на ,,Плутајућој Планети,,?
-Да! Мед ју је продао њима.
-Ледане, па вест је и више него предивна, брате!
-Знао сам да ћеш то рећи. Сад ме пусти да одмарам, желим мало сна.
-Неће моћи, драги брате!
-Шта још да учиним, Радмило да би ме пустио да спавам?
-Ништа, осим…
-Шта?
Не гледај ме тако смешно, већ ми кажи, Радмило!
-Сана!
-Шта, Сана?
– Па, чека те, Сана, Ледане!
-Где је она? Говори!
-Аха, одједном ти се више не одмара?!
-Радмило, говори!
-Полако, брате, полако!
Мораш успут још нешто да ми кажеш…
-Радмило!!!
-Шалим се! Заиста нам смех свима треба, брате мој. Сана је са, Ланом и Нором, у шуми. Наћићеш их испод храста, вероватно препричавају доживљаје, ждралу и соколу.

Није ми било тешко да их нађем. Шума је сама отварала пут до њих, као да чита моје мисли. Негде, на пола пута, то сам и схватио, да је овде заиста присутна магија. Чаробно дрвеће, цвеће које мења боју од јутра до мрака по неколико пута, трава која као да, када се ослушне мало боље, пева, потоци на свој начин комуницирају, и, ако и њих пажљиво слушаш, чућеш свакакве приче.
Све је некако посебно живо, а, питам се, зашто све то тек сада примећујем?! Зашто раније нисам чуо приче свих њих?
-Ниси нас слушао, мада, можда смо и ми били тихи, можда стидни.
-Ко је то рекао?
Окретао сам се око себе збуњен, и никог нисам видео осим малене птице, црвено-жуте и златне боје.
-Оо, не! Није могуће! Ја, или сам и сувише уморан, или лудим?!
-Шта би било да ти кажем, да, нити си уморан, нити лудиш, већ, причаш са птицом. Да се преставим, Вилењаче! Ја сам ,,Златна Ласта,, а ти?!
-Да, да, лудим!
Па, добро, ако је већ тако, лудим па шта, ево, престављам се!
Благо сам се поклонио и изговорио своје име. Чуо сам да се насмејала, а, када сам подигао главу и отворио очи, очекивао сам да је нећу видети на том жбуну, јер, и даље сам убеђен да лудим, али, на моје велико изненађење, птица је била ту и даље.
-Драго ми је, Ледане. О теби се овде прича увелико, и, пре него што сам те срела, баш сам се питала, хоћу ли имати ту част да упознам тог дивног вилењака.
-Заиста сам изненађен и још више збуњен. Нисам никада имао прилику да разговарам са птицом. Леп је то осећај, верујем, само, потребно ми је време да се навикнем.
-Разговараш са соколом, па са гавраном, вуком, медведом, а, чудно ти је што причаш са малом птицом!
-Да, одлично си то закључила, само, нисам се добро изразио.
Изненађем сам, можеш да ми опростиш што причам можда нешто неразумно?
Обећавам, да ћу исправити то једном шетњом кроз шуму, само нас двоје!
-Ако ми обећаваш шетњу, опраштам ти, Вилењаче! И, још нешто, причаћеш ми о пропутовањима, Ледане?
-Да, да, обећавам!
Птица је раширила крила и одлетела, а, ја сам збуњен и као опијен наставио према храсту.
-Ледане!
Тек што сам изашао из шуме, корак један само, Сана ме је опазила, скочила је и дотрчала до мене, смејајући се на глас. Тај осећај, да, у загрљају имам биће које ми значи више него што птици значи лет, лептиру цвет, или, зори Сунце, је , неописиво леп!
-Сана, колико ми је драго што те видим, то не могу да ти опишем!
-Ледане, и мени је драго!
Једва је то изговорила и поново ме чврсто загрлила. Ко зна колико би то трајало, да соко није писнуо изнад нас. То је био величансвен поздрав витеза , витезу, величанствена добродошлица!
Поздравио сам га, а, он је својим покретима крила показао да иде, мора да иде, и схватио сам да је ту свратио само да нас види, да нас поздрави.

Дуго у ноћ, остали смо сви окупљени под храстом,  препричавајући доживљаје и описивајући светове, које смо виђали, а можда и најављивали за поновна виђења, јер, веровали или не, свет у којем се сада срећемо овде, јесте онај свет, где магија господари.
Наше приче из будућности доносе многе тајне, које вилењаци овде разумеју, и , које ће помоћи свету да реши многе загонетке, али, прича старог Храста је невероватна и непојмива у овом трену.
Запамтио сам једну реченицу коју никако да разумем:
,, У свету овом, срешће се многи светови, бића, многе цивилизације,,!
Шта ли мудрац стари жели рећи? Осећам, да се временска капија поиграла са нама. Осећам, да смо у добу магије, јер, већ сам и наговестио, да је ово свет где магија господари. У последњем сусрету са овим светом, нисам разумео шуму, ни траву, ни цвеће, ни поток, а, ни птице, као данас што разумем. Она мала враголаста птица је била мој путоказ, није ми рекла истину, али, дала ми је до знања, да сам у другом свету, свету, где, Виле, Вилењаци, људи, животиње,…говоре истим језиком.

Наставиће се…

С. Рајковић

Верица Стојиљковић: Лепота је дивни, први у трави цвет


Лепота је дивни, први у трави цвет!

Лепота је песма коју  река пева!

Лепота је, боја јутарњег неба и глас

птица док објављују свој први лет

и сунце кад стидљиво јутром шири

руке  док полако грли читав свет!

Лепота  је од кише барица остала

док радосно по њој јече кораци деце

и лете свуда водене сјајне капљице!

Лепота су искре у очима пролазника

јер дарују знање, да не вреде бес и туга!

Лепота је ветар кад  запљусне лице!

Лепота је Веснино дрвеће зелено

и у даљини Перуна увек будно око!

Лепота су слике, драгог и драге, када

кроз мисли клизе лако, а срце убрзано

 и  вагра образе боји румено!

Лепота је удах љубави према свему пун и

издах што милост и нежност шаље!

Лепота смо   ми……., ми, ….Сви!

Милан Живковић: У реланом животу код већине људи нижу се порази…


  1. Песниче,
    Већина људи прихвати следећи распоред живота, прво Учење, онда оверени “интелектуалац“, онда остатак живота М – Учење, и прође живот у глаголу умовати – тамновати. Људи воле да паметују и размишљају о видљивом свету, гласно коментаришу мају и опсену, истина понекад покушају помало да завире и у скривене светове, у већини случајева почну да користе разне технике и све те накане се претворе у такмичење као на некој духовној олимпијади где морају де се јуре неки замишљени циљеви и резултати… У реалном животу код већине људи нижу се порази, его и ум увелико царују, незадовољство напада душу и тело, нигде излаза, нигде снова, нигде светла, само тамне слепе улице…

    (Милан и Милена негде и негда на Сињем мору.)

Драган Симовић: Лирски записи срца и душе


Сви интелектуални разговори су заморни, исцрпљујући и тешки.

Више енергије изгубимо у једном двочасовном интелектуалном разговру, него за осам часова копања у пољу.

Да будем искрен: за мене су сви интелктуални разговори: досадни, јалови, немаштовити и беживотни.

То сам још у младости осетио и освестио.

Било је време, кад сам се често виђао и дружио са интелектуалцима.

После сваког разговора с њима, ја бих се осећао једно и бедно, уморно и беживотно.

Имао сам осећај,  да сам као сува дреновина, да је из мене исцеђена и последња кап животних сокова.

А онда сам, наједном, и некако изненада, прекинуо сва дружења с тим светом.

Виђао бих се само повремено, из неке преке нужде.

Имам једног врлог пријатеља: дивног, племенитог и несебичног човека, с којим се повремено виђам.

Виђали бисмо се и чешће, само да је он успео да победи интелектуалца у својој души.

Зна он добро, јер ме познаје, да ја не волим интелектуалне разговоре и, труди се неко време да не заподене никакав интелектуални разговор, но, после неког кратког времена, склизне у интелектуалне сфере и почне да ми прича као класични интелектуалац.

Испрва се уздржавам, покушавам да га благо опоменем, како га не бих повредио, но, када схватим, да он не примећује моје опомене, тада га негда и жестоко пресечем.

После ми бива жао, и дуго се кајем због тога, али, шта да чиним!

Кажем му: Роде мој, не можемо ми интелектуално да разјаснимо и освестимо битно и суштаствено, не можемо да разумемо, познамо и доживимо Творца, Васељену, Извор Живота, Љубав, Доброту, Лепоту и Светлост кроз интелектуални дијалог.

То је исто као када би двоје љубавника замислили да воде љубав преко стакла.

Они се виде, чезну једно за другим, али не могу да се додирну, не могу да се осете, јер је између њих стакло.

Опростите ми због ове песничке слике, али одувек сам такав осећај имао кад год бих с неким водио интелектуални разговор о битним и суштаственим питањима: љубимо се моја драга и ја кроз стакло, а, уствари, не љубимо ми једно друго, већ обоје љубимо стакло, имајући само илузију да се заистински љубимо!

Драган Симовић: Маштовит човек јесте срећан, радостан и задовољан човек


Маштовит човек јесте срећан, радостан и задовољан човек.

Маштовитост је важнија од интелигенције.

Интелигенција без маште, без визија и снова, нема никакву вредност у Царству Богова.

И рептилоиди су интелигентни, веома интелигентни, а, ипак, нису ствараоци, нису Божји суствараоци.

Интелигентни рептилоиди – то су највећи готовани и грабљивци.

Ствараоци, песници и ини уметници, нису интелигентни у позитивистичком и материјалистичком појимању и схватању.

Нису интелигентни, јер су иза и изнад сваке интелигенције.

Да би неко био стваралац, да би могао да се узнесе на Ступањ Божјега Стварања, он мора да изиђе из поља интелигинције, мора да превазиђе интелигенцију.

Јер, интелигенција без маште, без визија и снова, поробљава и дух и душу.

Давно сам приметио, да су интелигентни људи без маште, болесни заточеници своје интелигенције.

Они су, можда, најтежи душевни и духовни болесници.

Још сам пре четрдесет година предлагао, да се школе, овакве какве данас јесу (а такве су одувек), једном засвагда укину.

У свим школама света подстиче се и негује искључиво интелигенција без маште.

Штавише, школа је убица маште и креативности.

Школа одвраћа децу од маштања и сневања.

Школа одгаја интелигентне и корисне идиоте.

У свим школама света, највећи губитници јесу управо маштовита и креативна деца.

Деца која су из Вишњих светова послата на Земљу по вишем задатку.

И родитељи поробљеног ума убијају машту и снове властитој деци.

Да би црни гмазови могли да владају над људским родом, они су им најпре убили машту и визије, убили стваралачке снове, а уместо тога, уместо стваралачке (креативне) интелигенције, подстицали су, развијали и неговали рептилоидну интелигенцију.

Зато су скоро сви интелектуалци – тешке, себичне и саможиве особе.

Особе без достојанства и части, особе без витешког, самурајског духа.

Интелектуалац никада не може бити личност.

Личност је онај ко се узнео изнад интелектуалне сфере.

Личност је онај ко је убио интелектуалца у својој души.

Све вам ово сведочим из властитог искуства, зато што сам и сам, између двадесете и двадесет и пете године, био упао у интелектуалне сфере.

И мени је, у том добу, претила опасност да постанем интелектуалац.

Од тога сам се најуспешније бранио поезијом.

Поезијом и стваралачким визијама.

Интелектуалци су најоданије слуге рептилије.

Рептилија је међу интелектуалцима пронашла своје најверније слуге.

И ово запамтите: што већи интелектуалац, то све мања личност, то све мањи човек.

Док су моја деца ишла у школу, ја сам се све време борио, да их заштитим од школе!

Заједнички смо се борили и, изборили.

Школа им није убила ни машту, ни снове, ни визије.

Сачувати властиту децу од школе, то је један од веома важних задатака родитеља!

Ви то, можда, не знате, али ја знам.

Зато вам и пишем ово.

Сергеј Јесењин: МОЈИ СНОВИ


Моји снови иду даљинама,
Где се чују крици и ридања,
Да тугу поделим с незнанима
И муку у њиним страдањима.

Само ту пронаћи себе умем,
Радост живота, душе спасење.
Тек тамо ћу судбу да разумем,
Кад пун воље тражим усхићење.

С руског препевао Анђелко Заблаћански