Вилењаци су после распршивања атомских бомби на Хирошими и Нагасакију почели убрзано да напуштају Мидгард-Земљу.

Први су отишли Бели, а неколико година потом и Плави Вилењаци.

Будући да су Плави Вилењаци дубље и чвршће, скоро родбински, повезани са Белим Родом, а превасходно са Белим Србима, они су још неко време чекали и оклевали, надајући се поновном успостављању Реда и Поретка на Мидгарду.

Њима је, просто речено, било жао да напусте Мидгард-Земљу, те да препусте свеколики Бели Род надолазећим мрачним силама.

Но, када су кренули нуклеарни опити, нуклеарна испитивања по пустињама, како на Истоку тако и на Западу, они су схватили, да овде више нема опстанка за њих.

Најпре су се удаљили у својим физичким телима, бивајући још неко време присутни у својим етеричним овојима која се пројављују у зеленим ваграма.

Етерични овоји, етерична тела Плавих Вилењака имају разне нијансе зелене вагре, илити, туђицом речено: зелене боје.

(Боја није србска реч, већ варварска туђица!)

Моји сусрети са Плавим Вилењацима – о чему сам већ писао – догодили су се средином педесетих година прошлог века, кад сам ја имао између пет и седам година, а то је, отприлике, било – сада то схватам – пред њихов коначни одлазак са ових простора.

Са ових простора, као и са свих других настањених пространстава у свету – сви Вилењаци, како Бели тако и Плави – сабрали су се у кедровим шумама Сибира, слично птицама-селицама када се сабирају пред сеобу, па су одатле, у племенима и родовима, као птице у јатима или пчеле у ројевима, кренули пут Плавог Сазвежђа.

Отада је наша Мидгард-Земља почела нагло да копни и сахне, те да убрзано губи животну силу и духовне моћи.

Када видовити, у овоме часу, сазерцава Мидгард-Земљу, јасно ће видети, да је етерични овој Земље изгубио оно праисконо титрајуће и дивотно плаветно, прозрачно искричење и светлуцање, те да се уместо небеско плаветног одсјаја, све чешће указује тамно-плава, прљаво-плава вагра.

Одласком Вилењака са Мајке Земље, нас – а кад кажем нас, онда мислим на сва бића: на људе, животиње, птице, биљке и древета – све чешће, из мрачних сазвежђа, нападају разни, веома подмукли и опаки паразити, против којих се све теже и, скоро безуспешно, боримо.

Све је више младих Белих Срба и Белих Србкиња који ми се ових дана обраћају, очекујћи да изнесем јавно своје мишљење о ономе што се свуда око нас одвија и дешава, као и о судбини Белога Србства.

Већина тих младих и дивотних божанских душа, оваплоћених у Белим Србима и Белим Србкињама, намерава – можда, и заувек! –  да напусти Србију.

Мене туга и сета обрхвава због свега тога, јер јасно видим, да овај свет није уопште наклоњен Беломе Србству, да у овоме свету бива све мучније, све теже и све болније Белим Србима и Белим Србкињама, поготову ако су млади, ако су на почетку свог животног пута у овом животном току.

Стога сам принуђен, да јавно изнесем свој став који неће никога да обавузеје, став који происходи не само из мојега искуства, већ и из увида у Акаши.

Мрачни су одавно завладали Мидгардом.

Увукли су се потуљено, лукаво и подмукло у све родове, у све народе, у сва племена.

Има их свуда по Мидгарду.

Они су се укрстили и измешали са свим племенима, народима и родовима.

Тако да ми више не знамо: ко је ко, ко је какав и чији народ!

У многих западних народа већи је постотак рептила него што је постотак расних потомака тог истог народа.

И међу Србима, у Србији, има већи постотак рептилоидних срба од постотка расних Срба!

Две трећине Срба чине укрштени срби, хибридни срби, и срби мешанци.

Прошетајте Београдом, па ћете одмах схватити колики је постотак расних Срба у Београду!

И заиста, у Београду данас нема ни двадесет посто расних Срба.

По мојему виђењу и осећању, Србија се, оваква каква јесте, никада неће ослободити рептила.

Рептили су запечатили судбину Србије!

Мањина Белих Срба и Белих Србкиња неће моћи да било шта учини против рептилоидних срба.

Рептиолидни срби посве су обладали Србијом.

То је Истина, а све остало су омаје и опсене.

Надаље, овде у нашем окружењу, на Балкану – а Балкан је инверизија речи кан(и)бал (људождер), – постоје чиста рептилска племена, рептилско-канибалска племена која су највећи паразити на Србском Бићу, и против којих је Бело Србство столећима ратовало и гинуло.

Та рептилско-канибалска племена постала су већина на Балкану.

Скоро да је сасма немогуће, да се два милиона Белих Срба – ма какви год да су ратници – избори против двадесет и више милиона рептилоида!

Поготово што ти балкански рептилоиди имају свестрану подршку још грознијих и црњих рептилоида са Запада.

Давно је виђено, да је од седам милијарди такозваних људи на Мидгарду огромна већина рептилоида.

Они који су у видовитом ведском знању, и који су повезани са Акашом, сматрају да на Мидгарду данас живи свега триста милиона расних људи, божанских душа, а све остало су рептили или рептилоиди.

У Дану Сварога, гле! све се открива и, све се јасно види.

Свако од нас на свој начин и види и тумачи Дан Сварога.

Има доста оних који сматрају, и верују, да ће се у Дану Сварога догодити Свети рат, када ће Бело Србство победити војске црних рептила и ослободити Мидгард Земљу.

Ја имам другачије виђење.

Мени из Акаше шапућу и дојављују, да се неће догодити Свети рат на Мидгарду, већ да ће нас Бели Богови одвести са Мидгарда на једну Нову Земљу, далеко одавде.

Наше буђење и освешћивање има управо ту сврху: да се припремимо у Духу, Свесности и Свести за коначни одлазак са Мидгарда, будући да је на Мидгарду одавно постао посве несношљив живот за сва словесна и божанска бића.

И, на концу, још и ово да кажем онима који намеравају да напусте Србију.

Сасвим је свеједно где боравите, да ли у Србији или у Русији, Канади, Аустралији или Новом Зеланду, јер ви сте увек и вазда на Мидгарду.

Бежећи из Србије у неку другу земљу, ви само бежите из једне тамнице у другу тамницу.

А тамница је свагда и навек тамница, без обзира да ли се зове Србија или Аустралија!

Долазе дани радости,

дани милине и љубави –

радуј се, невесто моја,

у пољу жита зрела,

с вечери од румен-руја,

 под звездама јасновидим!

Долазе дани радости,

дани милине и љубави –

радуј се, лепојко сетана,

очију пролетњег неба,

што тугујеш у сутон вечерњи,

 под јасикама

 танким и витим,

у пољу свирала ветрових!

Долазе дани радости,

 дани милине и љубави –

радуј се, душо моја,

 што блудиш низ далека

 звездана јата,

у плавет-зеленом

прстену Вечерњаче,

 тамо иза снова снитих,

иза шутње и тишине!

(После данашњег сусрета са Владаном Пантелићем, у мојему врту за тиховање, догоди се и овај лирски запис, произишао, очито, из суштаства нашег разговора са сврхом и смислом.)

Време једино могу да разумем као Вечно Сада.

Као безкрајан низ садашњих тренутака сливених у само један тренутак Вечности.

И Прошлост и Будућност јесу Безкрајна Садашњост.

Све митове и бајке, све легенде и скаске, све повести и предања, доживљавам као Сећање на Будућност, као Дневник Садањег Тренутка.

Богови и Преци живе у Садањем Тренутку.

Они нису били негде, они неће бити негда – они јесу, управо Овде и Сада!

Изван Вечног Тренутка ни Времена нема.

Ми живимо само у Садањем Тренутку, и када изиђемо из Садањег Тренутка тада и из Живота излазимо.

(На Истеру, четвртог дана месеца брезовог луга, 7526. године.)