“Точак времена се окреће и доба долазе и пролазе. Све што бејаше, све што ће бити и све што јесте још може прекрити Сенка. У сред свег тог метежа израстају догађаји који неумитно воде ка Последњој бици. Ранд у величанственој завршници мења свет и задаје ударац силама Мрачнога од којег ће се тешко опоравити. Нека Змај поново јаше на ветровима времена.“ Роберт Џордан
Постоји корелација између догађаја које је описао Роберт Џордан у свом генијалном научно-фантастичном, ја бих рекао пророчком, епосу – Точак времена са садашњим догађајима на Мидгарду…
СВЕТ ЈЕ ВЕЋ УШАО У ВИШУ ФРЕКВЕНЦИЈУ. ТО ОСЕЋАЈУ ЈАСНОВИДИ ЉУДИ, ОСЕЋАЈУ ЖИВОТИЊЕ, ПОТВРЂУЈУ НАУЧНИЦИ ОТКРИЋИМА У ХЕМИЈИ, ФИЗИЦИ, БИОЛОГИЈИ. СВЕТ СЕ УБРЗАНО МЕЊА И ПРЕСТРОЈАВА НА СВИМ НИВОИМА. ЉУДИ – ПРЕДАТОРИ, ВЕЗАНИ ЗА МАТЕРИЈАЛНО, ТЕЖЕ ДА ЗАДРЖЕ СТАРИ ПОРЕДАК, ЖЕЛЕ РАТОВЕ, ЖЕЛЕ ДА ЕКСПЛОАТИШУ. ЉУДИ СКЛОНИ ДУХОВНОМ ОСЕЋАЈУ БЛАГОДЕТИ ПРИЛИВА МОЋНИХ СТРУЈА ЉУБАВИ, ОСЕЋАЈУ МИР У СРЦУ И ПОСТАВЉАЈУ СЕ У СТАЊЕ ПУНЕ РАДОСТИ.
У ТИЈАНИЈУ ЈЕ ОДАВНО СТИГЛО ЗЛАТНО ДОБА. СИЛИНА ЊЕГОВИХ СТРУЈА ПРЕЛАЗИ ГРАНИЦЕ И ШИРИ СЕ НЕЗАУСТАВЉИВО КРОЗ ЗЕМЉУ ПРАИСКОНИЈУ И НАСТАВЉА ДАЉЕ, ДАЉЕ… ДО ОБАЛА ГДЕ БЕЗКРАЈ РАЗВЛАЧИ И ПРОШИРУЈЕ ВЕЧНОСТ.
Ја рођена од Сварога сестра Перунова међ вуцима одгајана рањена у бојевима мучена и гажена главу подижем.
Своје порекло призивам космичке силе сакупљам и кличем криком сокола у равнотежи универзума снагом сопственом понета од праискона задојена истином и слободом.
Из сваке ми крваве ране црвени божури ничу док ходим кроз ад тражећи оног који се не помиње да бакљом својом и огњеним мачем повратим правду од постанака отету за смирај свету.
Па и ако клонем и душу након свега испустим ништа више неће бити исто.
У наслеђе остављам веру и сећање у све што је чисто док ми се осмех у усне утискује а небо моје име уписује.
У детињству сам се, све до поласка у школу, вазда сретао и дружио с вилењацима.
Нисам правио разлику између белих и плавих вилењака, између белих и плавих вила, јер су ми били исти, за мене бејаху исти!
Најчешће сам их виђао у етеричном, но, по некад, и у физичком телу.
Са њиховом лепотом, красотом и дивотом не може се поредити нико од људскога рода!
Поготову су прелепи женски вилењаци, беле и плаве виле.
Женски вилењаци су високи око стоседамдесет сантиметара, а мушки су за десетак сантиметара виши.
То бејаше доба чедности и девичанства, не само људи, већ и свеколике Природе: шума, дрвећа, биљака, трава, потока, извора и река.
Свет у којему сам ја растао, не постоји више.
Одавно га нема!
То су они предивни крајолици и предели између Златибора, Златара и Јавора.
Кућа мојих предака горштака бејаше на око тисућу метара надморске висине.
Моћне столетне букове шуме, богате изворима, врелима, потоцима и речицама.
Обично бих, у детињству, сневао и тиховао на једној заравни подно столетних букових стабала, на месту које се зове Саставци, јер се ту састају три дивотна и жуборава потока.
Е, управо на том месту вазда бих наилазио на вилењаке.
Данас их тамо више нема.
Одавно их тамо више нема.
Али, тада сам их вазда сретао.
Скоро из дана у дан.
Они су ми – сада то поуздано знам! – улили љубав према поезији, певању, појању, вилинци, музици…
љубав према свеколикој лепоти, красоти и дивоти.
Никада нисам разговарао с њима, само сам слушао њихово праисконо певање и појање.
Певали би сви у један глас, као да се сви њихови гласови сливају и стапају у једно грло, у један глас.
То је такав склад, такво савршенство, таква милина!
Док би они појали, ја бих се уздизао из свог физичког тела и пловио високо понад модрих букових шума, међу белим и руменим облацима, све време слушајући њихово појање које се стапаше са вечношћу и безкрајем, са далеким сазвежђима и звезданим јатима.
Годинама сам покушавао да призовем и пронађем то појање у овоме свету, но, никада нисам успевао.
Нигде у свету, и нико од људи не уме да нам подари такво појање.
Нема таквих гласова, нема такве вилинке, нема такве музике!
Пре кратког времена, открио сам Татјану Карајанов, једну Белу Србкињу вилењачког и вилинског гласа.
Док сам сневао и тиховао уз њено појање, названо Мудрост шуме, ја сам у трену осетио, препознао и схватио, да је управо то, најближе и најсродније ономе што сам у раном детињству слушао од белих и плавих вила, од белих и плавих вилењака.
Ово је то вилинско и вилењачко појање Татјане Карајанов!
Песниче,
Желим, али треба и моћи то написати…то је бит и срж свега нама појмљивог… ти одговори дају целокупну слику стварања и разлоге нашег постојања…… у тим одговорима је СВЕ…. све те слике, одговори , боје, мириси, звукови осећам из душе… то је понекад непрепричљиво… то је простор осећаја а не чињеница и јасних доказа…. Белим Србима недостаје само та једна степеница до коначнице…. ми физички и материјално припадамо овом свету са свим њеним оперативним задаћама… а увелико смо својим мислима сновима осећајима сасвим близу Слободе, Истине, вечне Љубави и Светлости… Ми смо ту јер требамо нашем Створитељу… он преко нас хармонизује енергетске токове на Гаји … ми смо његова одрасла и зрела деца која морају да плате то одрастање… свака школа се плаћа па и ова…. најбољој деци се дају најтежи задаци… Завршићу са закључницом од пре неколико дана: Када осетиш да је СВЕ ЈЕДНО, онда све доживљављаш -свеједно…
Свако Добро, Роде Мој!
(Милан и Милена: једна истинита и романтична љубав за сва времена!)
Радујем се, што је, из дана у дан, све више пробуђених и освешћених Белих Срба.
Наравно, и Белих Србкиња.
Јер, мушко и женско начело чине Целину, Потпуност, Свеукупност Божјега Стварања.
Једна од тих пробуђених и освешћених Белих Србкиња, које савесно извршавају своје посланство буђења и освешћивања Белога Србства, јесте и Светлана Рајковић.
Око ње се шири поље ведсрбске свесности и свести.
Поље Стварања.
Испрва је Светлана писала само поезију и лирске записе, а сада се огледа и у прозним делима: причама, приповеткама, приповестима и новелама, а ускоро ће, вероватно, и у романима.
Светланин Денвник Плавог Вилењака, који у наставцима објављујемо на Србском журналу, јесте слојевита, истовремено, а и по потреби, и згуснута и разређена проза, проза буђења и освешћивања Белога Србства.
Овим својим надахнутим књижевним делом, које је, по много чему, значајно и вредно, јер нам открива све лепоте и чаролије нашег стваралачког сневања и маштања, као и пра-сећања илити присећања, Светлана Рајковић открива своје песничке и списатељске дарове, способности и могућности.
У Дневнику Плавог Вилењака списатељица Рајковићка осликава космичку драму на овостраном и оностраном звезданом пропутовању плавих и белих вилењака који су, преко Белога Србства, повезани са свеколиким човечанским родом.
Ово књижевничко дело је пуно знаменитих стварних и метафоричких заплета и расплета, пуно заокрета и преокрета, пуно звезданих вратоломија и пустоловина (пустоловина је србска реч за авантуру), где се, на дивотан начин, преплићу овострано и онострано, стварност и уобразиља, вештаствени и духовни светови, где се лагано, без икаквих тешкоћа, сметњи и препрека, прелази из пространства у пространство диљем и широм Васељене, Присуства и Стварања.
Читајући Дневник Плавог Вилењака, сваки пажљиви, марљиви, савесни и посвећени читалац, уистини, пожели да и сам нешто слично, из свог унутарњег бића и суштаства, створи и запише.
Вредност неког песничког, књижевничког, списатељског и уметничког дела и огледа се управо у томе: да буди машту, да буди уобразињу, имагинацију и сневање, да буде скривени и тајинствени извор надахнућа, инспирације…
Замислите живот у коме људи потпуно верују једно другом, због тога што су веома слични и размишљају на исти начин. Замислите живот у коме не бринете о смрти, због тога што верујете онима који су око вас да ће подићи вашу децу на прави начин када не будете више ту. Замислите живот у коме толико верујете својим садрузима и толико се осећате повезано са њима да тражите изговор како би се жртвовали за њих, а то исто они раде за вас. Замислите живот у коме знате да ћете ако заслужите бити поново рођени у будућности, кроз вашу децу или њихову децу и замислите колико би од овога имала користи ваша деца и њихова деца. Замислите живот у коме је ход узбрдо виђен као шанса да покажете колико сте јаки, или да постанете јачи ако то нисте. Замислите живот у коме богови и богиње нису ваши господари већ ваши идеали и чувари онога што је добро у човеку. Замислите живот у коме се поштује и слави лепота природе, одржава се онаква каква је, уместо да се уништава ради краткорочног профита. Замислите живот који не почињете сваки пут испочетка, већ преносите част коју сте стекли у вашим претходним животима, а не преносите оно што није часно. Замислите живот у коме су ваша достигнућа и лојалност оно што вам обезбеђује поштовање, уместо времена које потрошите молећи за опрост за „грехе“ које нисте починили, за које чак и не знате. Замислите живот у коме ништа није хитно и у коме имате довољно времена да све направите на најбољи могући начин, најлепше и најквалитетније могуће. Замислите хармоничан живот, у хармоничном друштву…
Управо сте замислили живот у европској Европи. Хајде да радимо заједно на поновној изградњи онога што је некада било и направимо му места у нашем, различитом данашњем свету. Слава Боговима!
Песниче,
Желим, али треба и моћи то написати…то је бит и срж свега нама појмљивог… ти одговори дају целокупну слику стварања и разлоге нашег постојања…… у тим одговорима је СВЕ…. све те слике, одговори , боје, мириси, звукови осећам из душе… то је понекад непрепричљиво… то је простор осећаја а не чињеница и јасних доказа…. Белим Србима недостаје само та једна степеница до коначнице…. ми физички и материјално припадамо овом свету са свим њеним оперативним задаћама… а увелико смо својим мислима сновима осећајима сасвим близу Слободе, Истине, вечне Љубави и Светлости… Ми смо ту јер требамо нашем Створитељу… он преко нас хармонизује енергетске токове на Гаји … ми смо његова одрасла и зрела деца која морају да плате то одрастање… свака школа се плаћа па и ова…. најбољој деци се дају најтежи задаци… Завршићу са закључницом од пре неколико дана: Када осетиш да је СВЕ ЈЕДНО, онда све доживљављаш -свеједно…
Свако Добро, Роде Мој!
(Милан и Милена: једна истинита и романтична љубав за сва времена!)