Драган Симовић: Вечерња сетна песма


Све песме су већ испеване,

и све приче давно испричане.

Остаје нам само

тишина од века.

Тишина од века,

и шутња –

дубока као море сиње.

Над нама, гле!

дубоко и моћно

плаво небо,

и песма девојачка,

сетна и тиха,

из поља широка,

 с вечери рујне,

 кад шљиве цвату

по присојима.

 

Драган Симовић: О части и чојству Белих Србкиња


Беле Србкиње, у односу на Беле Србе, имају неупоредиво ширу и већу посвећеност, одговорност, марљивост и пожртвованост за властити Род и властиту Домају Родину.

Када су, у Древности, Беле Србкиње владале србским земљама, тада је Бело Србство бивало најтемељније и најјаче на свим пољима, од привреде до културе и духовности.

Највећи успон србских и руских земаља дешавао се управо онда када су на челу србских земаља биле Беле Србкиње, а на челу руских земаља Беле Рускиње.

Беле Србкиње су, по природи својој, увек, без двоумљења, до краја посвећене Роду и Родини.

Њих, превасходно, води праискони мајчински инстинкт, и оне никада и нипошто не пристају да тргују, да се цењкају са Родом и Родином.

Боре се свим средствима, свим снагама и силама за властити Род и властиту Домају Родину.

Пре појаве јудео-кршћанства Беле Србкиње су у свему биле сасма изједначене са Белим Србима.

Није постојао никакав раскол, никакав јаз, у племенима и заједницама Белих Срба, између мушког и женског начела.

Са прихватањем јудео-кршћанске рептилске идеологије Бела Србкиња је вековима бивала посве потиснута, скрајнута и обесправљена до скота, а са обесправљењем Беле Србкиње обесправљено је и свеколико Бело Србство.

Наш свеколики културни и духовни пад јесте последица пада Беле Србкиње.

Јудео-кршћанство је оставило дубок ожиљак, не само у Србском Бићу, већ и на Србској Души.

20150531_154820

Видим те међу звездама и сунцима;

видим те у месечевом зраку и у капи роси;

 видим те међу облацима и јатима птица;

видим те у јутарњем лахору и у пољском цвећу;

видим те у своме срцу и у сновима својим –

видим те, свуда те видим,

и препознајем,

Љубави моја –

Богињо моја,

Србкињо моја!

Владан Пантелић: С а н – е в А


3

Зеница у зеницу…
Варница – озарница!

 

Позн’ о сам те,
око моје:
ми смо праптице
од две боје,
свеједно које.

 

Птице – чудеснице!

 

Ни трен
није трен-у-О,
а наш праптица – сан,
путем – поред шуме,
уз поток,
крен-у-О,
крену-О.

 

Мени је потребно
да се раз-мимођем с тобом,
прошаптала си мило.

 

Како је лепо,
како је лепо,
ко да се снило,
све то што се с нама
никада није догодило! –
причам са собом.

 

Моћан је и тих
овај крајолик!

 

Узлећу орлови,
прелећу вране.
Природа искри од вољења!

 

Зашкрипа воз,
зашкрипа влак…
Настављамо тиху линију мољењa. . .

Драган Симовић: Будимо самосвесни, самосвојни, самобитни и, надасве, будни, уистини будни!


1366405886_611

Дошао је тренутак, тренутак свих тренутака, да Србство и ово освести.

Да освести једном за свагда!

Хрватство илити хрватизам, кроатизам-ватиканизам звани усташтво јесте наш највећи непријатељ.

Из хрватизма су рођени сви наши душмани и врази у двадесетом столећу.

Да није кроатизма-ватиканизма, данас би било најмање педесет милиона Срба!

Србство је више страдало од кроатизма-ватиканизма него од свих наших непријатеља и врага у минулих двадесет векова.

Кроатизам-ватиканизам јесте трајно стање србомржње.

Многи су се наивни и неосвешћени Срби понадали да је то неко тренутно, пролазно стање, али није!

То је, уистини, трајно стање србомржње и човековекомржње које се ничим не може излечити.

То стање нема никакве везе ни са политиком ни са идеологијом нити, пак, са религијом – не!

То је генетика, то је крв, то је душа и дух, то је тамни код.

Срби ово морају да освесте једном заувек, а да, притом, и сами не упадну у мржњу према кроатизму-ватиканизму, према хрватству, јер, ако упадну у мржњу, тада се ни по чему неће разликовати од својих заклетих душмана и врага.

Морају да освесте онако како то освешћују наши Бели Богови.

Да буду самосвесни, самосвојни, самобитни и, надасве, свагда и увек будни, уистини будни!

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – тринаести део


…,, Трговци,,!
Мој пријатељ, звао сам га, Мед, Капетан СиМедорон, открио је од гласника да се спрема напад на нас. Добро је познавао стратегију тамних и тачно је лоцирао где ће извести напад, и,  дошао је у помоћ.
Видиш, Сана?!
-Ледане, ти , ти….
-Видиш? На смрт сам рањен, али , успевам да, Меду кажем оно најбитније, да, животом чува записе, и да их носи далеко од ове Галаксије, на безбедно.
Узео је отишао,и последње што сам видео, било је, узлетање његових летелица.
– Па, ми никада нећемо пронаћи записе, Ледане! Ко зна где их је, Мед однео. Још је познат као ,,Трговац,, шта ако је …
– Не помишљај на то, Сана! Не помишљај…
Мед је Биће од речи. И, ако је трговац, има реч! Његова главна особина је, пријатељ! Живот даће, али, реч и заклетву погазити неће.
Сада, када знамо шта се десило, идемо назад по летелицу и крећемо у потрагу за записима и Капетаном. Мој пријатељ мора да је оставио траг који само ја могу препознати! Сигуран сам, Сана, сигуран!
Кристалима смо се телепортовали до града, Плаве Виле, где нас је дочекао гунђајући, Храст.
-Могло је то и боље, Ледане!
-Мудраче, објасни ми!
-Знате ли вас двоје шта сте учинили одласком у оно време, у онај град?!
-Знамо! Видели смо куда су отишли записи!
-Мудро, Сана, али, да ли је и безбедно?!
-Не разумем, Мудраче?!
– Отишли сте, а нисте се сетили, да , вас као и све овде прате и уходе ,,Камени,,!
-Камени?
-Да, Ледане, Камени су вам за петама, а сигуран сам да су већ отили да траже Капетана.
-Они не знају да…
-Слушаш ли ме ти, Вилењаче?
Уходили  су вас, и видели су све што и ви, а и чули све! Сада се сигурно утркују у Космосу, ко ће донети краљу записе!
Камени имају способност да се преобразе у сваког од нас, што ме и највише плаши, да већ један, Ледан лети Космосом.
-Немогуће! Шта да чиним, Мудраче?
-Мед је теби оставио трагове, и једино их ти можеш препознати, а знамо да је баш због ,Камених увек користио загонетке. Надајмо се да ће их, Мед послати на кривпут, Ледане!
-Идемо, Сана, немамо времена да чекамо ни трен!
-Узгред, Ледане, када пронађеш, Меда, доведи га овде, неко жели да га поново види.
Само му то реци!
-Мудраче, обећавам, довешћу вам, Меда!
Погледао сам око себе, и приметио да на , Храсту седе два гаврана. Гаврани су иначе већи од уобичајених, а седели су на грани и изгледало је као да спавају.
-Ко су ова два гаврана, Мудраче?
– Твоји верни пријатељи. Чували су те кроз све Светове, и чуваће те и даље. Немој се више задржавати, Вилењаче, крени, јер сваки трен је драгоцен. Гаврани ће те посећивати, осврћи се с времена на  време око себе да их видиш, доносиће ти вести од свих нас.
Још нешто, Вилењаче: На ,,Плавој Звезди,, чека те мој пријатељ Ждрал. Поведи га, Ждрал има свој задатак, а, везан је за записе.
-Мудраче, Соколе, Гавранови,…..збогом! До следећег сусрета!
– Збогом, Вилењаци, и срећно!
Сана и ја смо истрчали брзином етра из града, и упутили смо се према стенама, где сам оставио летелицу. На моје изненађење, испред нас, у близини летелице, стајале су, лебделе су, тачније, летелице мојих, Вилењака, које су слетеле самном на ,,Мидгард,, у првом лету ,,Плаве Звезда,,.
-Капетане, Рој, откуд ви овде? Капетане, Сија? Одкуд сви ви овде??
-Ледане, наш задатак је, да ти будемо на располагању. Сада је време да се придружимо!
– Јасно ми је,мада, и није, али, свеједно, јасно ми је!
Нешто сам рекао што ни ја нисам баш најбоље схватио, али, важно је да сам нешто рекао.
-Имамо задатак да нађемо, Меда, Капетана Меда!
-Капетане, на твој знак крећемо!
-Вилењаци, покрет!
Активирао сам видљивост, покренуо летелицу и винули смо се пут Звезданог Космоса.

Наставиће се…

С. Рајковић

Стари Словен: Моји Богови су свуда око мене


  1. Моји Богови су свуда око мене.

    Шума је мој храм, дрвећа моја светилишта, звезде ми показују пут. Богови ме ујутру буде топлим зрацима Сунца, а у кревет испраћају хладним зрацима Месеца. Богови ми перу лице пролећном кишом, а моја стопала јутарњом росом. Дају ми снаге када посустанем, удахњујући у мене свест о њиховом постојању кроз величанствене природне појаве. Перунов гром ми даје снагу да разбистрим мисли, Јарилово класје ме храни, када се дан и ноћ смењују јасно видим смену Белобога и Црнобога, поред извора чујем песме Русалки, а у посети Шумској Мајци виђам Лесника у облицима свих животиња. А када ме Морана узме поносно ћу се преселити код предака.
    Јер Богове осећам, видим, чујем и захваљујући њима никад нисам сам.

 

Драган Симовић: Лирски записи овог тренутка


18-n

Већ сам, пре неку годину, писао о томе колико ми сметају словне грешке.

Словне грешке нису безазлене, како се то обично мисли, поготову у поезији.

Када се словна грешка појави у прозном тексту, то се некада једва и примети, али, када се та иста грешка појави у поезији, у песми, то онда више није та песма, већ нешто посве друго.

Наизглед безазлена словна грешка у песми од дванаест стихова, посве мења значење, смисао, ритам и музику песме.

Од детета сам водио рачуна о чистоти језика, о чистоти изговорене или писане речи.

Јер, како се односимо према језику, тако се, на неки начин, опходимо и према својој души.

Језик и душа заједнички творе судбину.

Људи, рецимо, не знају, да се судбина ствара и преко речи, свеједно да ли усмене или писмене.

Објавио сам не знам више ни сам колико књига до сада, али сам сваку словну грешку у свакој књизи буквално одболовао.

Чак сам неке своје песничке књиге избацио из својега дома само због словних грешака.

То вама, можда, чудно звучи, али ја те своје књиге, због словних грешака, нисам више сматрао својим!

Кад год бих књигу узео у руке, мени би се књига отворила баш тамо где је словна грешка!

Испрва сам је бацао по соби, а потом и сасвим избацио из куће.

И у обичним писмима мени сметају грешке.

Кад ми се омакне писмо са словном грешком, ја морам да га поновим са исправкама.

Пријатељи ми кажу: што понављаш писмо кад смо га и са грешкама разумели; нама те грешке уопште не сметају!

А ја им одговарам: можда вама заиста не сметају, али мени сметају, и зато их исправљам!

Моје се грешке не тичу вас, но мене!

Све што на Земљи изговоримо или запишемо, то се и у Акаши пресликава.

Сви светови су међусобно повезани и умрежени, и све што се дешава у једном свету, дешава се, истовремено, и у свим другим световима.

Јер, ми не живимо само овде, но, у исти мах, живимо свуда.

Свеједно да ли смо свесни или уопште нисмо свесни тога!

IMG_20151202_133511

Владан Пантелић: Лепота Богојава


 

 

44-_n

У освит јутра пре раноранилка Сунца
Окупан росом са здравилица-трава Тијаније
Облачим лагано дугу памук хаљину белу
Са посвећеним аријским шар-везом на прсима
На главу постављам тринаестцветни плет –
Мирисни венац са многобојним бисерима

 

 

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса
Трооку жеравицу са два кремен камена палим
Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана
Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје
Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика
Стижем и пуним се снагом и битом Једног

 

 

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви
Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа
Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух
Док се пењем уз мердевине узлазног пута
Ка свету иза седам планина и три широка поља
Свету прародног и неизрецивог и неописивог

 

 

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских
Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију
Душа плови по великим небеским таласима
Ка извору живе воде где царује Ти-шина
Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја
И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

 

Драган Симовић: Ваша религија јесте жива вера у ваше живе Беле Богове


Важно је да освестите, да сте божанског порекла, да сте рођени као слободне и непоновљиве личности, и да ваша слобода нема цену ни у једном од видљивих и невидљивих светова.

Колико сте слободни, толико сте своји, а и Божји!

Нипошто немојте пристајати на задат живот, немојте нипошто да радите у туђинским и душманским фирмама, у којима вас не гледају као слободне личности, већ као најобичније бело робље за једнократну употребу.

Боље је часно и умрети од глади и студени, него пристајати на задат живот без сврхе и смисла.

Надасве, ако сте своји и Божји, ако имате своје снове и визије, тада нећете умрети ни од глади нити од студени, јер ће се у тили час и Творац и Васељена за вас побринути.

Клоните се свих рептилских и глобалистичких религија које заговарају покорност, понизност и робство.

То су религије које су смислили и створили црни гмазови, да би вас, Беле Србе и Беле Србкиње, држали у покорности и робству.

Ваша религија јесте жива вера у живе Беле Богове.

У Богове Светлости, Истине, Правде, Доброте, Лепоте и Љубави.

Ако тврдо верујете у себе и своје Беле Богове, тада вас нико неће уцењивати.

Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака – дванаести део


-Сана, можемо и брже до града. Активирај кристал…
-Не, не смемо кристале користити у овом делу. Овде, колико се сећам, владају, Хули.
-Ко су они?
-Слуге, робови вођама тамних. Борили смо се баш овде, у времену ,,Зеленог Змаја,,.  Још ти се није вратило сећање?
-Није, Сана, а, волео бих.
– Добро, какве везе имају, Хули са нашим кретањем? Што брже прођемо, они нас неће приметити?
-Они су нас највише нападали због кристала, а, ако их активирамо, показаћемо им где смо.
И, још, у оно време нисмо се кретали овом стазом. Ми смо онда, у овоме часу, спремали се са осталима, у кули, Сунце.
Пут и није био тежак, пешачили смо уз приче, уз буђења сећања, која су полако навирала, а ја нисам, Сани хтео признати, и ако се чудила, како се још ничега не сећам.
Нисмо срели ни једног, Хула , нисмо видели ништа, осим, камена, песка и по неког гуштера.
Надзире се град!
Испред нас поглед мртве природе. Ништа! Пустош и камен! Повремен писак лешинара, који чека вечеру. Тек на капији каменог града, Сана ми је рекла, да нас нико не види. Био сам збуњен, признајем!
-Ако нас не виде, јер смо посматрачи из будућности, зашто нисмо користили кристале,  за кретање? Могли смо, зар не?
– Да, могли смо, али, Ледане не смемо доћи раније, не смемо чинити ништа, осим да дишемо и гледамо.
Плашила сам се, да ће нас повести осећања, да ћемо видети нешто што не би требали…
– Већ гледам, Сана!
– Шта, Ледане? Шта гледаш?
-Окрени се и погледај ону жену!
-Добро, видим је. Знаш ко је она?
Сана се окренула онако љуто и гледала ме је исколаченим очима, као да је пожелела да ме сатре.
– Ти уствари све знаш?! Сећаш се свега! Сво време си ме терао да ти причам о догађајима, о људима, а, знао си?!?
– Опрости, желео сам само да потврдим сећања. Нисам хтео да те наљутим.
Правдао сам се.
-Добро!
Викнула је!
-Ко је она жена, свезналице?
-Она је издајник! Она је пренела тамнима, када крећемо и куда са записима. Зове се, Равена, слушкиња краља Вилењака.
– Познавао си је?
-Да! Доносила ми је мелеме, када сам био рањен у бици, подно ,,Планине Богова,,.
Краљ Вилењака је наше рањене Ратнике лечио на кули ,,Сунце,, и, Равена нам је ране вијала. Није дозвољавала другим видарицама, јер је на тај начин тачно знала, ко ће од нас преживети. Тај податак је преносила тамном.
Видиш, сада излази из града у намери да се сретне са неким од њих и пренесе, шта је све сазнала. Није добијала награде од тамних, јер су они држали њену ћерку и тако је уцењивали да ради за њих. Коначна слобода њене ћерке је уследила баш када је, Равена открила, када и куда ће бити пренешен запис.
-Не криви је, морала је да им служи, Ледане!
-Веруј да није морала. Равена је олако прешла на страну тамних, а ћерку је понудила њима у замену за магију. Лукави тамни је то искористио и натерао је да му износи све шта зна о нама.
– Преварена је, Ледане!
-Сана, зар не схвараш? Она је понудила своје дете у замену за магију?! Понудила је, да уда ћерку за неког од њих. Нису то хтели, па су је уцењивали, а она је морала ћерку да врати, јер је изненада дознала, да јој је муж ипак жив, и да се враћа из битке. Знала је, да ће бити убијена, ако њен муж сазна шта је чинила.
И, док сам, Сани објашњавао, време је пролазило, и, коначно, кренуо је запис из куле.
Гледам моје Јато, гледам себе како јуримо брзином етра, да запис пренесемо до Храма испод леда и снега.
Све би то било успешно да, Равена није обавестила тамне, и да они нису већ на положајима.
У планини од голих стена, на стази проклетој, испред нас се појавише ,,Црни змајеви,, носивши на леђима још црње слуге таме.
Опкољени, борили смо се, животима штитећи Свети запис. Навирали су и навирали, а, нас је било све мање и мање. Део јата заједно самном се одваја, док остали покушавају да задрже колико толико тамне, али безуспешно. Стигли смо до стене ,, Уседелице,, и ту смо нападнути, ту су нас једни стигли, а други пресрели.
У једном трену , док сам рањен пузао до стене, да некако сакријем запис, појавили су се…

Наставиће се….

Светлана Рајковић