Сви наши преци живе с нама и у нама.

Све наше мајке и прамајке, сви наши оци и праоци.

Милиони и милиони наших предака живе у нама, живе свој упоредни живот с нама, у нама и кроз нас.

Сви наши преци – то смо ми сами!

И то је чудо над чудима – чудо стварања и чудо живљења!

Уистини, чудо над чудима – што милиони и милиони живе у нама, а ми смо ипак једно, а ми смо ипак непоновљива јединка.

Пробуђен и освешћен човек, Бели Србин, у свакоме трену зна, осећа и зна, да никада није сам; осећа и зна, да су у свакоме часу сви његови мили и драги вазда и навек с њим.

И то је чудо над чудима – чудо стварања и чудо бивствовања!

Зашто бисмо се икога плашили, ако смо свесни, да сви наши преци, да милиони и милиони њих живе и биствују с нама и у нама!

Када било ко од нас изиђе на бојно поље и стане спрам душмана и врага наших – нека је и сам самцијат на бојноме поље под несагледним небеским сводом – ипак су с њим милиони и милиони невидљивих војника и ратника, мушких и женских, који ће га штитити и заштитити, бранити и одбранити.

И то је чудо над чудима – чудо Божје љубави и чудо Божје милости!

Заиста, сви наши преци живе с нама и у нама.

Има нешто што нама, Белим као и оним другим Србима, веома шкоди, што нас на свим путевима и на сваком кораку осујећује, омета и спутава.

То су наше ниске страсти, наше ниске емоције, наша приземна сујета и таштина.

Ми се очас повредимо, ми се очас наљутимо, на ближњег, на брата, на сестру због сваке ситнице и баналности.

Ево вам најлепшег и најсликовитијег примера србских неосвешћених емоција и страсти.

Радња се дешава у деветнаестом веку, негде на југу Србије.

У једном селу живео један србски свештеник, православац, који се годинама лепо дружио са сељанима, својим парохијанима.

Догоди се, да се једног дана свештеник посвађа са неким од својих суседа, можда, ни око шта, како то и иначе бива.

Толико се тај свештеник наљути и разбесни на своје суседе, толико се накупи беса и гнева, да је још истога дана напустио хришћанство, напустио православље и, прешао на ислам!

Ово је истинита прича која тако лепо осветљава наш србски инат који ми, често, а из неосвешћености своје, сматрамо неком нашом, србском врлином!

Србски инат најчешће происходи из ниских емоција и још нижих страсти.

Бели Срби и Беле Србкиње морају високо да се узнесу изнад србског ината, изнад ниских емоција и страсти, уколико желе да се духовно развијају на свом унутарњем и божанском путу.

И још ово да знамо.

Емоције су најчешће стање неосвешћене, болећиве и болесне душе.

Белим Србима и Белим Србкињама не приличе емоције, већ осећања и осећаји.

Осећања а потом и осећаји происходе из Свести и Свесности, из пречистог срца и освешћене душе, док емоције происходе из нечистог срца и неосвешћене и неосветљене душе.

Сирена Чакалакара је лежала на омаленој стени, и уживала на сунцу, потпуно опуштена. Онда је запевала тихим омамљујућим гласом, омамљијатом, коме се није могло одолети. Потом је повисила тон гледајући негде према хоризонту:
– Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу. Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу, ћиуууиии.

Сиренци су били међу оближним стенама и вирили. Деловали су као слободни заробљеници својих друга. Изазивала их Чакалакара изазивачица, изазивала их је њена зов песма, али и заустављала. Њихов савршени промислух осетио је да њена данашња песма, песма чежњица, има неки други призвук, и то их је потпуно збуњивало. Некако су знали да ова песма није упућена њима, а некако су знали да ни она више неће долазити на њихове стене са својим другама. Одавно су приметили да је Чакалакара постала незаинтересована за разговоре, шале, игре, чак и за рађање нових сиреница и сиренаца. Није се претерано укључивала ни у групно гајење и васпитање младих. Није одбијала, ништа није одбијала, све је савршено обављала, али је духом била далеко, далеко у оносвету.

– Она превише гледи према далеком и високом небу, и превише мисли на Седобрадог. Нама, народу Сиреније, Седобради се јавља само кроз снове. Дао нам је лепоту мора да живимо безбрижно, немамо непријатеља, немамо великих гибања расположења, имамо драгост постојања и драгост у нашим односима. Књига брзине и знања – Макијус, довољно нас подучава за свакодневни живот. Додуше у њој постоји и легенда да ће се Сиутац Седобради показати коме буде требало да се покаже. Легенде, Изреке и Предања кажу да се он већ показивао неким нашим одабраницима у далекој прошлости, и да их је поучавао разним умешностима. Али, то су само пука предања. Ко зна да ли се Седобради заиста некоме јављао. Ми Сиренци и Сирене имамо велику машту, па кад нас песма обузме, ми путујемо далеко, далеко, до Седобрадог и назад. Нико из наше блиске прошлости није видео Седобрадог, кроз песму га само осећамо, јер он, Седобради, песму, изгледа, највише воли, и кроз њу га је најлакше в и д е т и.

– Коме пева Чакалакара? Коме пева Чакалакара? Милосни, Седобради, чујеш ли песму наше Чакалакаре? Сигурно је чујеш, јер Чакалакарине очи горе ватром праисконом, праисконом ватром. Да ли Те Чакалакара види, о, о, о, Седобради? Шта виде Чакалакарине пламтилице, што гледају тако високо, шта виде?

Шта видиш Чакалакарааааааааааа? Шта видиииииш Чакалакарааааааааааааааааааааааааааа?

– Чииијууууу, чиијууу, чиу. Чиу! Чииииијууууууу, Ћииииииијуууууууууууииии!!

Чакалакарина песма

Чиу
Чиииу
Уј
Уууј
Чиииуујуууј

Узрок свеколике наше патње јесте незнање.

У незнању се рађамо, у незнању живимо и, у незнању умиремо и одлазимо са овога света.

Незнање је тама.

Све наше грешке јесу последица нашега незнања.

И наша судбина је обликована нашим незнањем.

Сад, када сам дошао у неке године, јасно видим све своје грешке на свом животном путу.

Толико сам грешака починио у овом животном току, да ће ми требати три живота да их све исправим и поништим.

У младости нисам сагледавао своје грешке.

Живео сам у незнању, па нисам могао ни да будем свестан својих грешака.

Грешио сам, а мислио сам да не грешим!

То је највећа илузија, омаја и опсена незнања.

Замађија те и, ти имаш илузију да си безгрешан, а уствари, грешиш на сваком кораку.

Толико си дубоко у грешкама, да више и ниси кадар да видиш своје грешке.

Са ове тачке становишта, на овом ступњу свог животном и духовног развоја, јасно видим све своје грешке, а убеђен сам, да их има још и више, негде дубоко прикривених само што у овом трену нисам способан да их све видим и разјасним.

И болест и старост и смрт јесу последице незнања.

Смрт је незнање.

Умиремо зато што живимо у незнању.

Најстрашније је то, што живимо у незнању, а умишљамо да све знамо!

Незнање је црна магија.

Од незнања нема црње магије!

Када би требало поново да се родим у овом свету а у овом животном току, трудио бих се да не поновим ни једну једину грешку.

Грешке које сам починио заувек ће остати негде записане.

Не тражим – попут мојих пријатеља хришћана – ни од Створитеља, ни од Васељене, ни од Извора Живота да ми опросте грехе-грешке које сам било када и било где починио.

Моје грешке морају да сагоре мноме и у мени, те да се заувек пониште у Стварању, у Васељени.

Не мора нико и ништа да ми опрости.

Грешке су моје и само моје.

А то што сам рођен и растао у незнању – и то је, опет, моја грешка!

Незнање је грешка свих грешака.

Незнање је мајка свих прошлих и будућих грешака.

Све док ја сам не будем опростио себи, нико ми ништа опростити неће.

А опростићу себи онога тренутка када будем поништио све своје грешке из свих животних токова.

На свим путима мојим

кроз многе и различне светове,

с ову и с ону страну обзорја сневања,

вазда ме,

у стопу,

прати једна Звезда:

очију плавих,

осмеха плава,

милости плаве…

И, ја више не знам:

да ли Она мене прати,

или пратим

ја Њу!

Србија ће бити слободна, онда када сваки Србин буде био ослобођен.

Не може се ослобађати земља, ако је народ поробљен.

Ако су народу поробљене мисли, поробљена осећања, поробљене рече и поробљени снови, како може бити слободна земља и домаја тога народа?!

Ослобађање Србије почиње од мене, од сваког од нас понаособ.

Нека сваки Србин ослободи свој ум, своје снове и визије, своје мисли и речи, па ће и Србија бити слободна.

Када сваки Србин буде веровао више свом суседу и ближњем, Србину и Србкињи, него туђину и гмазу са Запада, тада ће и Србија бити слободна.

Србија је слободна, велика и моћна онолико колико сваки Србин верује у Србство и Србију.

Спрам вере наше у Србство и Србију, и слобода и дика наша.

Како ћемо бити слободни, кад величамо и уздижемо душмане и крвнике наше?!

Народ који љуби окове и ланце, знајте, и није достојан слободе!

Ништа ми се не гади тако, као Србин који поганим језиком својим погани Србство и Србију.

Ако смо ми замислили, да су предатори и гмазови са Запада вреднији и бољи, паметнији и лепши од нас, онда ми никада – уистини, никада! – нећемо ни бити слободни.

Како може бити слободан онај народ који је погубио снове и визије о слободи?!