Свуда су око нас

наши видљиви

и невидљиви помагачи.

Они бдију над нама,

они пазе и чувају нас.

Ако су нам чисте мисли,

ако су нам чиста осећања,

ако су нам чисте речи,

ако су нам чиста дела,

тада је њихова помоћ много већа,

снажнија, делотворнија

и благотворнија.

Све што је од Творца

и Духа Стварања,

то нам је од користи.

Све и свја је задужено

да чува нас,

и сви смо задужени

да чувамо све и свја.

Такво је Устројство Творчево.

Негде у дубинама

најудаљенијих звезданих јата,

у самом Језгру Првобитне Васељене,

обитава један Тајанствен Свет –

посве различит

од свих других,

овостраних и оностраних,

знаних и незнаних светова –

свет саздан од чисте Љубави и Дивоте,

од чисте Доброте и Лепоте,

свет саздан од наших најлепших мисли,

снова, визија, речи и дела,

свет из којега смо –

на почетку свих почетака –

пошли,

и, свет у који ћемо се –

на свршетку свих свршетака –

 вратити.

Тај Тајанствени Свет,

гле!

истовремено обитава

и у нашим срцима!

Ој ти коловрату божански знаку,

Ој ти коловрату моћни алату,

Ој ти коловрату што небо осветли,

Ој ти коловрату мој си пресветли.

 

Ој ти Свароже оче са небеса,

Ој ти Свароже што чиниш чудеса,

Ој теби Свароже певам песму ову,

Ој теби Свароже певам земаљску лепоту.

 

Ој ти Ладо богињо лепоте,

Ој ти Ладо што те људи воле,

Ој теби Ладо лето се смеши,

Ој ти Ладо песма те осветли.

 

Србски народ, србско племе,

Из висина сунце га греје,

Ако душман’н на нас крене,

Позив неће заобићи мене.

 

Ој ти Морана што доносиш нам зиму,

Ој ти Морана не мењај нам климу,

Ој теби Морана кажем сада ја:

Смрт и зима не делују на Србина!

 

Ој ти Весна у коло заплеши,

Ој ти Весна пролеће ти се смеши,

Ој ти Весна богињо победе,

Ој ти Весна мајко природе.

 

Дај високо тробојку,нека се вијори!

До задње капи крви док душман’н не изгори,

Марширајмо поносно и уз звуке трубе,

Узвикујмо заједно: НА КОЛЕНА ПРЕД СРБЕ!

 7526/2017

 

Сварогов Ратник Сунчевог Реда у сваком трену бива будан, али и свестан: да од његових мисли, снова, визија, речи и дела зависи не само његова судбина, већ и свеколики његов живот, како у овоме свету тако и у иним световима.

Стога он будно прати своје мисли, своја осећања, своје снове и визије, своје речи, своја дела.

Све што чини – чини из пробуђеног и свесног бића, из будног и самосвесног суштаства.

Бутност је веома битна за сваког Свароговог Ратника Сунчевог Реда, зато што у свакоме трену, може бити опозван из Вишњих светова.

Када је будан, тада ће, свакога часа, свакога трена, а при пуној свесности и свести, бити приправан и спреман да напусти овај свет.

Заиста је битан тренутак када се напушта овај свет, зато што је тај последњи тренутак у овоме свету нешто попут потписа и печата на свеколики наш овоземаљски животопис.

Тај наш потпис и печат остаје заувек осликан у Акаши, осликан у нашој матрици, осликан у нашим животним и дејственим поткама.

Мени писање песама, писање поезије, писање лирике дође као молитва, као тиховање, као освешћивање.

То ми је храна за душу, за дух, за суштаство, храна без које ништа моје не би могло да живи.

Они који не знају то, сматрају и умишљају да Песник пише поезију зарад таштине, зарад варљиве славе овога света.

Никада, па чак ни у најранијој младости, лирику нисам писао зарад таштине, зарад било какве славе овога света, већ вазда и навек из преке потребе, из унутарњег морања, из неке божанске нужде.

Да нисам писао поезију, моја би душа давно свенула, као што би и мој стваралачки дух давно усахнуо.

Све битке и све ратове

Сварогов ратник води

за вечан живот

са сврхом и смислом.

Ма са кавим год противником да се сретне,

Сварогов ће ратник

вазда и увек

водити последњу битку

за вечан живот са сврхом и смислом,

и никада неће прекршити

Свети Законик

Сварогових Ратника Сунчевог Реда

који су дошли из Златнога Ирија

и који се на крају пређеног пута

изнова враћају

у Златни Ириј.

Свака ми дивотна помисао –

то сам одувек осећао

дубоко у срцу и души –

продужава и проширује живот,

баш као што ми

и свака ружна помисао,

гле!

скраћује и сужава живот.

Еј! Стигао сам и ја!

Он се мешкољи, врућине вруће таласасто се шире,

диркају немире.

Јастуци измичу према патосу јасенову

Косови пролетњи, својом песмом дрхталицом развлаче

саницу, а несаницу бујну, у иглу ђерданизаљку,

помно удевају.

Звезде, на невеском своду, учтиво, учтиво,

и нечујно лагани валцер лелујају, и, замичући иза

Орлове мило и заверљиво очима намигују.

 

 

 

Ојутрише се магле, видик–заклонице,

изнад планине Јелице.

Сунце пружило своје руке – сјајнице

Небо расецају од сребра гаврани,

бели црвенооки ждрали дуговрати

соколи брзани и орли једноглавци.

Гачу вране, цвркућу врапци, а код креја – нови језици.

 

 

 

Он, можда му је име Јован, одлази са Шарком и Рудком

И меденицом – звончицом, напуњен њеним очима –

сјајницом и сузницом.

Она – не знам јој име (можеш је и ти имендаровати!)

испуњена је, испуњена, и полетна, гледа изнад

звукова и стољетних храстова, и облака лоптака.

Руке, несвесно или свесно,

испод појаса стиска, прсте свија.

 

 

 

Он – он, ускоро ће дати неки знак.

Њему знам име – зваће се Или –ја.

 

Дуга ли је дуга

Јелица планина Јелица

Коња јунак јаше коња

Друга иза њега друга

Са очима од огња

Милица Марица Милица