– необјављена књига – Кија Ма Мудра –

 

,,Пази на своје вукове

Стражирај их од оваца

Они су чувари силе виталнице,,

 

 

,,Имати С А Н

И уловити САН

САН је сваког

САН-истиноловца,,

 

 

,,Лечи људе додирујући их Истином

Тако добијаш згушњавајућу снагу да исцелиш Свет

Када исцелиш Свет – исцелио си себе,,

 

 

..Спасен је сваки човек који све

време и свом својом снагом ради

на спасењу својих непријатеља..

Са мало речи

можемо пуно да кажемо

само онда када говоримо речи-светлоноше,

речи-лучоноше,

речи које носе и исијавају Творчеву Светлост.

Постоје речи које носе Светлост,

Живот, Љубав, Лепоту и Доброту,

и опет:

постоје посве опречне и супротне речи,

речи Таме, Мржње, Зла и Смрти.

Какве речи користимо,

таква и дејства призивамо.

Речи које најчешће употребљавамо,

било усмено или писмено,

те речи и остављају најдубљи траг

у нашим дејственим

и светлосним поткама.

Има тренутака кад осећам,

како Створитељ пати

у сваком бићу

што пати,

и како се радује

у сваком бићу

што се радује.

Има тренутака кад осећам,

како и сама Васељена болује

са свим бићима

што болују

Има тренутака

кад јасно чујем

дисање невидљивих светова

и шапат далеких

звезданих јата.

Кад наиђу ледени дани, кад снег и лед окују поља и горе, пределе и крајолике, кад се из домова никамо не излази, тада се уз живу ватру, уз живи огањ, певају и поју духовне и благодарне песме посвећене Духовном Сунцу које одувек носи многа имена наших белих богова.

Сваки од наших белих богова носи више различних имена, а сама имена откривају природу, особине, врлине, карактар и дејства свакога бога, сваке богиње, свакога божанства, понаособ.

Придевска имена богова и богиња пренета су и на људе.

Скоро сва лична имена наших древних предака бејаху придевска, јер су откривала и осликавала саму суштину природе и унутарњег бића суштог човека.

Ватра је знамен, праслика, пројава и прауказање самог Духовног Сунца на Земљи.

Око ватре су, за време ледених дана, вршени сви најважнији обреди, као што су: заветовања, заруке, братимљења, крштења и венчања.

У Древности су постојали чувари ватре у сваком племену, у сваком роду, у свакој породици који су били и буквално посвећени чувању и одржавању вечне ватре, вечног огња.

Ватра није смела ни на тренутак један да се угаси!

Зато, у ове наступајуће ледене дане, певајмо и појмо благодарне, умилне и дивотне песме посвећене Духовном Сунцу, да би нам лакше, лепше и топлије бивало.

Песниче наш драги – Срећан   Рођендан!

У здрављу и радости проводио све будуће многобројне дане!

Благодаримо за Песме, Речи Истине, којима си нас даривао и

Нове странице Живота Звезданих нам исписао!

Светла и Здравља Мислима и Делима и Сновима и Визијама Вилењачким Твојим!

Код др Олге Луковић Пјановић се налази један тачан закључак у вези Меда који она преноси од Апендинија:
“Племе МЕДИ је првородно у Тракији, на то подсећају више њих, међу којима Ливије, који их назива Меди, Мадуатени или Мадитени, очевидно од мед. Полибије, који као и Ливије сведочи да су суседи Македоније; Птоломеј, област Меда с оне стране Дунава зове Тракија. Тако су Медо -Сармати и Медо-Сигини били исто што и Трачани, а азијска Медија је настала од трачко- медијских насеобина, које су до тамо стигле, како се то код Херодота може закључити“ (65.I.254). Медију су Грци називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј кажу да су Сармати пореклом од Меда. А Бошар каже: Сармати, Парти и Меди су били рођаци (2.I.III.XIV). Алфред Мори, позивајући се на Плинија (VI.VII) каже да су Сармати пореклом од Меда (77.ст.228), Затим исти писац каже: “Винди (Венети) су били, као и Сармати, пореклом од Меда“ (77.ст.231). Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (Сербан) (2 .I. IV. XXXIII). Ово “Серван“ читајте – Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји “Арбак“, без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као “Киаксарес“? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора “Арбианес“, опет без почетног слова ‘сима’. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле “Сарбараза“. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, “Chosroes Persarum rех Sarbaraza“ (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово ‘сима’ у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком.
То нијe једини случај преправке српског имена, него је то стална пракса при издавању дела античких писаца. То је толико постало “нормално“ на Западу, да су те преправке чак потписивали. Приликом издања дела Диона Касиуса, (видети под бројем 175), инспектор париске Академије Е. Грос, скида почетно слово С са српског имена и уместо Сардеји, како је било код Диона, оставља Ардеји. Он ту преправку потписује и на дну странице даје следеће објашњење. Е. Gros: “Je donne le texte tel qu’il est dans Reimar, sauf Σαρδιαιων que je remplace par ‘Αρδιαιωνε comme plus haut“ (175.I.259). “Дајем текст онакав какав је код Рајмара, изузев Сардијон који сам ја заменио са Ардијон.“ У Пловдиву се, у античком времену, налазио храм бога Medyzeus-a (160.I.93). Као што му само име говори, ово божанство је било месно божанство племена Меда. У истом извору налазимо и закључак да се “Медари из унутрашњости Хелмског полуострва не могу одвојити од Меза у Подунављу“ (160.II.59). Херодот каже да су Меде сви звали Арима, ‘Αριος, то јест Аријевцима (39.VII.62). Међу овим Аријевцима на Истоку он помиње и Сигине са Дунава, по којима је римска тврђава Сингидунум добила свије име. Страбон за Сигине каже да су они на Истоку усвојили персијски начин живота (86.XI.XVI). Подунавски Сигини су отишли на Исток заједно са Медима и населили су се у земљи познатој под именом Карманија, која се помиње као Сигистан ел Керман или Сирјан. Када Херодот говори о Сигинима на Дунаву он каже да се код њих налази доста медијских обичаја.
У Медији азијској налазимо помен и српског ратничког сталежа Гета. Мајани каже: “Гатас“, ирански народ, су имали језик тако близак ведском да онај ко је разумео један од њих разумео је и други“ (12.ст.241). Код Диодора имамо податак да је царица Семирама логоровала са војском на планини Багистан, што је савремени Бехистан. Он каже да се планина тако звала зато што је била посвећена Богу (Бог – стан). Био је и један град са именом Багистана, југоисточно од Екбатана. Иако је Екбатан био главни град Медије, најславнији град био је Низа, по коме су били надалеко чувени медијски коњи у целој Азији. Име града Низа је промењено у Рага (на српском се тако зове стари коњ), па затим Селеук I даје овоме граду име Европо, по истоименом родном граду крај Вардара, а то је савремени Техеран. Млађи брат првог краља Македоније, Пердике I Карановића, по имену Европ, владао је око 700. г. п.н.е. на Средњем Повардарју. Његова кнежевина се звала Европа. По овој кнежевини континент Европа је добио своје име.
Де Бунсен сматра да су Меди и Хиксоси исти народ. Берозова изјава да су Меди освојили Бабилонију не може се доводити у сумњу. Из Месопотамије Меди су отишли у Египат (30.ст.48). Стара Медија је обухватала следеће покрајине, према савременим називима: Ширван, Азербејџан, Гилан, Масандеран и Ирак Ађеми, Персијски цар Дарије је био од Меда (6). У савременом Ирану постоје градови са именима, Сараб и Сабзавар. Медијска и Персијска имена, која су до нас стигла преко Грка, су сва преличена, као на пример, име Ратабан које Грци пишу као “Артабанос“.
Халдејски историчар Бероз, из трећег века п.н.е, писао је да је династија која je владала у Еламу, пре 2000. г. п.н.е. била “медијска“ (12.ст.45). Елам је један од Семових синова у Изороду. У Старом завету Еламом се зове предео западно од реке Тигра, на његовом доњем току. Сумери су овај предео називали Халтам, а Грци Елимаис. Ова покрајина није увек имала исто пространство, али углавном се односи на доње Међуречје и на Сузијану. Када се говори о Еламу, у време о коме пише Бероз, то се односи и на Вардунију. Берозова медијска династија је Нинова династија. Медијско племе било је главно аријевско племе које је отишло из Европе у Азију. Зато Беда говори о народу Јафетову да се он простирао од Медије до Гибралтара.
.У Старом завету “Мадај“, то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових који се појављује далеко од Европе, у Азији. О њима доста говори Стари Завет а такође и асирски записи, пошто су они били главно аријевско племе у Азији. У једном оштећеном запису из времена Хамурабија, почетак 18. века п.н.е. говори се о неким народима у Северној Вардунији и помињу се “Манда“, то јест Меди (12.ст.47). Неброд се доводи у везу са Медима који су освојили Бабилон, о чему пише Бероз (30.ст.47). “Манда“ се помиње и у записима из времена цара Саргона I, сина Ниновог, (12.ст.48) и у свим каснијим временима. Многи научници су се бавили Медима и Мајани каже: “Билабел подразумева под овим Манда, Несите. (Несити су једно српско племе из Мале Азије, наша примедба.) Форер их види у владајућој касти Митана, а кимерски Теушпа се назива ‘ратник Манда’ од стране асирског цара Асархадона. Дигдамес је за Асирце ‘краљ хорда Манда’, а за Грке он је Кимер. Олбрајт (Albright) претпоставља Тидеала, краља Гоима, (Изород 14.) Јарахабију ‘вођи Манда’.
Тако ови Мада или Манда су једно индо-аријевско месиво из којег узастопно избијају Несити, Митани, Кимери, Меди и, бар делимично, Скити; исто тако група кентум (Хитити) и она сатум (Митани)“ (12.ст.237).
Медима се називају не само Аријевци из Медије и Аријане, који се појављују и у Месопотамији, него и разна племена из Мале Азије, укључујући и Кимере, који су били у Малој Азији и изнад Црног 36 мора и одатле отишли на запад све до Британије. Очито је да се овде ради о нама већ добро познатој појави, а то је да су народи са Блиског истока, који су добро познавали Меде, поистовећавали са њима и друга истородна племена, припаднике истога народа. Тако су и Римљани називали Илирима сва српска племена на Балканском полуострву. Ово ни мало не умањује значај Меда, него само доказује да су они имали својих сународника на врло широком простору.
.Географски распоред Меда из Старог завета, не оних у Азији, него места њиховог порекла у Европи, међу Јафетовим синовима, задавао је доста тешкоћа свим заветословцима. Па ипак, то није било тако тешко решити. Да се поново осврнемо на Александра Великог и на онај његов славни говор пред војском у Индији. Износећи шта је све до тада постигао, Александар каже: “Orsus a Масеdonia, imperium Graeciae teneo, Thraciam et Illyrios subegi, Triballis Maedisque imperito…“ (7.lib.IX.cap.VI). “Почевши са Македонијом, држим власт над Грчком, покорио сам Тракију и Илирију, Трибалима и Медима заповедам…“ То значи да су Меди суседи или близу Трибала и у сваком случају унутар Александрове царевине која се у Европи простирала до Дунава на северу и до реке Босне на западу. Меде треба тражити на томе простору.
Човек који је најближе пришао решењу питања порекла Меда био је учени Енглез из шеснаестог века, Џозеф Меде. Као да је због свога презимена био предодређен да реши то питање! Пошто је добро размотрио размештај Јафетових народа у Европи, дошао је до закључка да за европске Меде није преостало друго место до Македонија. Меде је уочио да се једна покрајина у Македонији звала Ематиа, Aemathia, на грчком и латинском језику. Грчки писци кажу да је то било раније име земље која је касније названа Македонијом. Меде каже да су Грци додали префикс АЕ, и слово Д претворили у ТХ, те да је право име ове земље било Мадиа или Медиа. Меде каже: “If anу man question how AE come in, I coud ask him likewise how EU come into Euphrates, wich the Hebrews and those of Mesopotamia call Perath; or how AE into Aegyptus, which temselves and their neighbours the Arabians call Cuphti; od how AE into Aethiopia which some think to be so called of Theops or Theophi, … it is no unusual thing in the changing of a name out of one language into another to prefix a Vowel or Diphthong … Aemathia = the land of Madai“ (35.ст.281). “Ако ико пита како је АЕ дошло ту, ја могу да питам њега исто тако како је ЕУ дошло у Еуфрат, који Јевреји и они из Месопотамије зову Перат; или како је АЕ дошло у Аегиптус, који они сами зову и њихови суседи Арапи – Кофти: или како је дошло АЕ у Аетиопиа за коју неки мисле да се тако зове по Теопсу или Теофи … није необична ствар да у промени имена из једног језика у други дода се један самогласник или дифтонг …Аематиа = земља Мадај.“ На истом месту Меде још каже: Аристотел помиње неку земљу Медику, χωρα Μηδικη, до Пеоније, а код Римљана постојала је “префектура Медика“. Изократ помиње неког Меда, краља ових предела. Грци зову европске Меде “Мадаји“, а оне у Азији “Меди“ (33.ст.281). Едуард Велс, позивајући се на свог великог претходника Медеа, каже: “Има једно племе у Македонији које се зове Меди или Моеди“ (31.ст.71). Ако се узима у обзир Македонија Филипа Великог и Александра Великог, која је имала границу на Дунаву и обухватала Срем, онда су Моеди односно Моеси стварно једно племе у Македонији. У време Римљана постојала је Горња и Доња Моесиа и то име се задржало и код средњевековних Срба. Горња “Моезија“ или Мезија је Моравска Србија, а доња Мезија је земља између венца Старе планине и Дунава, савремена северна Бутарска. Стари писци су почињали Мезију од северне границе Македоније, а то је од Радовиша и Берова па до Дунава. На сред те Медије налази се предео Серди, са главним градом Сердиком, то је савремена Софија. Серди и Сердика нису друго до Серби и Сербица.
Постојала је и једна покрајина Месија или Медија у Малој Азији, коју Грци називају “Мисиа“ или “Мизиа“. Азијска Мезија је обухватала северозападни део Мале Азије, тамо где је касније била Фригија и Лидија. У римском времену сматрали су Пергам за стони град Мезије. Када се ово има у виду, постаје сасвим јасно зашто се Кимери из Мале Азије називају у асирским записима – Медима. А исто тако постаје јасно зашто се Меди у Старом завету убрајају у европске народе. Исто тако нам сада постаје јасна изјава Александра Великог када каже: “Заповедам Трибалима и Медима“.
Сада можемо да извучемо закључак:
Меди су Срби, заправо једно велико српско племе, које је чинило главнину Нинове војске приликом освајања Азије. Зато смо већ на почетку рекли да је Бак, односно Нино, кренуо на поход на исток из Србије, а не из Грчке, како би се то могло разумети из Ариановог писања. Сходно томе, Бак се враћао победоносно из Индије у Србију, одакле је и пошао. Пошто је Македонија створена као држава крајем деветог века п.н.е и пошто се и она, као што смо видели, Македонија раније звала Медија, ми не можемо рећи да је Нино пошао из Македоније која није још постојала. Сада нам постаје јасно откуда обичаји код Срба да сваке треће године прослављају Баков тријумфални повратак из Индије. Отуда Александар Велики тако тачно познаје Баков поход. Јасно је зашто се Грци томе противе и настоје да све то доведу у сумњу.
Извор:
http://vesna.atlantidaforum.com/?p=3616

Светлост удишемо,

али је и преко светлих,

дивотних и узвишених мисли

у себе уносимо.

Сваки удисај у Свесности и Свести

јесте удисај Светлости.

Кад кажемо Светлост,

тада мислимо на Светлост Духа и Свести –

на Унутарњу Светлост.

Унутарња Светлост извире из Духовног Сунца.

Духовно Сунце је у Језгру,

у Материци Васељене,

и Оно је невидљиво.

И, мада је невидљиво,

Оно свим видљивим светлилима у Васељени

дарује Светлост.

Светлост Духовног Сунца

осећамо као Љубав,

као Милост и Топлину.

Мудрованије из Тијаније

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту рекуТијану
која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Белици, а потом
ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити.
Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих, и зелених лоптица здравља, мира и спокоја, поред врба са тисућу отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

 

 

У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у ситно, испричам се са свеколиким живим околишом- белуцима,стенама, земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама,брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном, веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима,крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима,изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно, а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама, учим их,
благосиљам, и молим за помоћ и активно учешће у Божјем плану.

 

 

Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање
увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам околину, а посматрам и путнике намернике усвојој близини. Једни дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани.
Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од безсрцих, учимо и делујмо, и дишимо неизмерну срећуЈедноте.

 

 

Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином споју они настављају пут кроз српске земље.Овде је енергија веома моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу, откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.
Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом,
гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије. Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову Европа. Све су то српске земље, од истока до запада, од севера до југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда. Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.

 

 

Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских
вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног
недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се
на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и
спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији, монтажу свакојаких безмислица и нелогичница, отимању прошлица, отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…
Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи.
Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и глупица у њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему..Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар.И одувава безсмисле, лажице, ступидице ,глупице и идиотице.
*АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана), одакле је кренуо недавни рат на простору бивше ЈУ.

 

 

У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног
рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног, где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали, видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам. Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју.
Свако од нас треба да постане зидар -стваралац, да поправља,
обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе, да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам емоције, навикавам се на вечност и безконачност. Још мало пупим хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:

СЛОБОДА, ВЕЧНОСТ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА…

25. 11. 2013.