Владан Пантелић: ТИЈАНИЈА


На облаку си, не плаши се.

Седи и наслони се на лактове.

Твоје тело нема тежину па не можеш пропасти.

Не мисли на физичко тело.

Сада знаш и в и д и ш да је оно љуштура.

Носи те бели ћилим.

Сети се летећих ћилима из дечјих прича.

Сада ти је јасно да у о в о м свету нема бајки.

Човек може да оствари све што зажели, само мора своју жељу да стави у жижу.

Онда се сигурно остварује.

Али, чувај се жеља.

Оне нас држе на узди, у затвору.
О томе можемо причати други пут.

– Зарони, прођи, и иди према светлости.

Ја сам с тобом.

Када будеш имала више снаге, и када будеш смиренија, моћи ћеш да ме видиш.

О, већ ме видиш?

Одлично.

Више се не плашиш.

Видиш Водеан, обалу и дрво са великом крошњом?

Привлачи те дрво?

Приђи му смирено, причај с њим.

Слушај га пажљиво, интуицијом.

Попењи се високо.

Смирује те?

Посматрај небо.

Какво плаветнило!

Опусти се и пуни се снагом дрвета…
-Пливај као жабица…

Зарони и пробај да нађеш дно…

Не плаши се т о г а…

Идемо заједно…,можеш…

Пролазимо Баријеру…

Све око тебе је светлост.

Обоје смо светлост.

Искуси своју светлосну природу.

Ра-шири се бескрајно.
То је бивство.

Остани тако раширена, без граница.

Осети своју безграничну природу.

Још остани.

Осети суштину једности, једноте, суштине.

Буди Радост, б у д и Радост. . .

-Какво блаженство!

Блаженство вишег стања свести…

Имаш ли снаге?

Можеш ли још?
Можеш, добро.

То би … желела-нежелела

…Видећемо колико обоје имамо снаге.

Можеш…

Добро.

Осећаш ли бол?

Не сме бити бола.

Добро, ту смо.

 

Осећаш ли Границу?

Као танани балон…

Одлучно и са великом пажњом…
Стигли смо!

Ово није место, није место, већ с т а њ е.

Свест нема граница.

Не можеш да говориш.

Постојиш – не постојиш!

Није тама, није светлост.
Ову Лепоту не можеш да опишеш, искажеш, јер си иза речи,

иза речи, само постојиш, п о с т о ј и ш.

То је Т И Ј А Н И Ј А!

То је Т И – ЈА – НИ – ЈА!

К о и м а о ч и
У Тииијању се смири,
Јоооваан-е,
и проповедај:
људска бића,
кад се само не би плашила,
свакодневно би Бога
виђење имала.

img_20161101_124346-део регресије-

Драган Симовић: Светлост Унутарњег Сунца


boginja-slava-image-2841

Нека нас обасја и прожме

Светлост Унутарњег Сунца,

и нека нас исцели и васкрсне

Топлина Унутарње Светлости,

и нека се све изнова роди у нама

за један нови живот

са Сврхом и Смислом

у свим Божјим световима!

2016-11-26-11-43-51

Драган Симовић: Плес са животом у Вечности и Времену


4-cosmos2-34153234_large

Ми повремено – или истовремено – боравимо и у Вечности и у Времену.

Из Вечности улазимо у Време, из Времена се враћамо у Вечност.

И тако, наизменице, и без престанка, до убезкрај.

Али, живот, један те исти, вечно тече и траје, без почетка и без свршетка.

Мењамо и лик и облик и име и место, но, суштина и суштаство бивају без промена.

Сва наша искуства из Вечности и Времена мењају, обликују и обогаћују наш лик, наш облик, нашу суштину и наше суштаство, а да, у исти мах, негде тамо иза свега, иза суштине и суштаства, све остаје исто, и без промена.

Драган Симовић: Морана је наш Усуд!


boginja-slava-image-2841

На Гаји сва бића имају кратак животни век.

Зато што нигде нема идеалних услова за живот.

Сва бића се овде рађају с муком, живе с муком и, умиру с муком.

Мука и невоља прати нас, без престанка, од почетка до свршетка.

Поготову је зима сурова.

Толико је сурова зима, да нам буквално преполови животни век.

Кад бејах млад и зелен, имао сам илузију, да је зима здрава.

Доцније сам схватио и освестио, да сам само био под чинима и опсенама различних материјалистичких и позитивистичких учења која немају никаквог упоришта у Стварности.

Тек сад, на прави начин, разумем зашто су наши древни, звездани и божански, преци веровали, да зимом влада Морана, богиња смрти.

Морана је наш Усуд!

Богиња Слава


“ Птица од Сунца настала“ једно је од најнеобичнијих бића која се појављују у Велесовој књизи. Овај божански ентитет описује се као соларна ратничка богиња која се словенским ратницима приказује у облику птице чије се перје пресијава у хиљаду боја. Матер Сва је, по предању, наше претке позивала у бој, соколила их и певала о њиховој ратничкој слави. Она је такође имала и пророчке моћи па је старе Словене упозоравала на долазак непријатеља, дајући им истовремено разне стратешке савете. Поштујући савете Матер Сва, Словени су односили многе победе а када би губили, Матер Сва је јачала њихов дух и обнављала у њима ратничку страст. Као каква словенска Валкира, Матер Сва је одводила пале у ратнички рај- Перунову звезду, која  је  заправо ништа друго до планета Марс. Њен муж је Перун па се по њему звала и Перуницом. Међутим, Матер Сва или Матер Слава, како је њено друго име,  није смо ратничка богиња. Она је и мајка својих Словена, наша прародитељка.

Матер Сва током борбе поји ратнике „живом водом“, односно – сурицом –  необичним пићем које су Словени справљали од ферментисаног млека и разноразних биљака.

Ова Богиња представља ону карику која недостаје у овом систему, карику, коју можемо наћи само у Велесовој књизи.Да је овакво божанство заиста морало постојати у митологији старих Словена говори и чињеница да многе словенске бајке спомињу необичну птицу чије се перје прелива у свим могућим бојама. Тако имамо руску бајку о Ивану царевићу и жар птици која краде јабуке његовог оца као и српску бајку сличног заплета „Златна јабука и девет пауница“ Ту је и индијска Материсван, богиња Ведејаца чијом наследницом можемо сматрати словенску Матер Сва.

Момир Јанковић штавише сматра да је српски мит о Косовки девојци заправо једна варијанта легенде о Матер Сва која уморне и рањене ратнике на бојном пољу поји „водом живом“.

– припремила Весна Какашевски –

maxresdefault

 

Милорад Максимовић: На обали великог Антлања


На обали великог Антлања
на песку од злата-камена,
певају беле птице…
Сањају живо – белине и плаветно небо.


Некад у подне једногa
доба
ходале су стопе белих дјева
и играле се косе русе
са скривеним ветра прстима…

 

Вајтмани су донели жар доба.
Јер у срцима живих мудраца
сијаше тада светло живота.
Не беше корење пустила злоба.

 

Векови као валови времена прођоше.
Заборава вео и сете донеше…
а Антлањ неста стари…оде у слави…
што пре пада још у њем’ беше.

 

Снови су деце светла свети.
Они за време не хају…
Без-смртно сјајни, дивотно лепи,
к’о дрво живота у Божјем гају.

 

И однели они кроз времена капије,
свеже убране светлосне снопове,
са живот-гроздова Вилинских лоза
и душо-будне свете плодове…

 

И такли су сваку искру у Етру…
донели топлу ватру свету,
и Вишњу и Грозд од дивот-дрвета
саткану мило од живога светла.

 

И тако се зби!
Да у трену ван времена
оживе сва срца Богова,
да оде и арије звоне!

 

Да најбоље прође кроз окно лепота,
и временску капију све,
да свуда се излије свети дах живота
јер поново Љубав сједињује.

 

На Антлању…
Светлом од чистог Етра
сјакти кроз вечност
печат Творца.

 

2010f3-692x360

 

Владан Пантелић: Херојство


Право херојство је стални рад за заједницу. Заједницу чини свеколика Божја творевина.
Може се радити у групи или појединачно.

 

Све врсте медитација, многодимензионалне концентрације, позитивне мисли, групни енергетски радови, а нарочито зналачка управљања догађајима – мењају свет на боље, доносећи велику количину светлости, посебно на “заражена места“.

 

Само једна реченица – формула Свеспасења, изговорена искрено, ментално или тихо, из отвореног срца, чини чуда:

ЖЕЛИМ СВЕМУ ПОСТОЈЕЋЕМ ДА СЕ СКЛАДНО РАЗВИЈА И ДА БУДЕ СПАШЕНО ПО НОРМИ ТВОРЦА (319817318)

 

Ова операција врховног милосрђа траје неколико секунди… Лечи себичност из кога извиру све недаће, подстиче развој свих светова.

 

Имамо ли, сваког дана, неколико секунди за друге и за себе?!

hqdefault

 

Драган Симовић: Будимо добре воље!


1-158-405897_194619433968081_100002600785582_353156_1629451019_n

Дешава се, у неким тренуцима, поготову изјутра иза буђења, да бивам мрзовољан.

Нешто ме мучи, нешто ме тишти и боли, нешто сам ружно сањао и сневао, и, ја сам, гле! стога мрзовољан, стога сам нерасположен и лоше воље.

Такав сам и јутрос бивао – срећом, само накратко! – да бих већ у следећем тренутку схватио, да мрзовоља није тако безазлена.

Да је опасна и погубна.

Опасна је и погубна зато што трује нашу личну душу, као и божанску душу у нама.

Зато што разгони и распршује дивотна и умилна невидљива божанска бића што лебде над нама и свуда око нас, бића што непрестанце бдију над нама.

И, надасве, зато што нас удаљава од Извора Живота.

Против мрзовоље морамо да се боримо, жестоко, те да је преображавамо у добру вољу.

Јер, када смо добре воље, тада је све лепше, лакше, дивотније и умилније.

Тада нам и сам живот бива једна свеумилна и свеисцељујућа божанска песма.

Добра воља је и почетак и свршетак божанске мудрости.

Узалуд нам сва знања и умећа, све уметности, вештине и врлине, ако нисмо добре воље!

pegasus_o

Драган Симовић: Што је у нама, то је и пред нама


vodopad-703027494747_4005078895184735024_n

Што је у нама, то је и пред нама.

Што је унутра, то је и напољу.

После неког времена наше се мисли материјализују, и постају наше окружење.

Спрам наших унутарњих непријатеља, пројављују се и наши спољни непријатељи.

Ако у мислима стварамо пријатеље, бићемо и окружени пријатељима.

Све док не победимо своје унутарње непријатеље, не можемо победити ни своје спољне непријатеље.

Уистини, сви су наши спољни непријатељи пресликани из нашег унутарњег.

По нашим спољним непријатељима или пријатељима, најјасније се сагледавају наше мисли, наши снови и наше визије.

Слично слично привлачи.

Привлачност по сличности и сродности јесте првобитни закон у свим световима.

Сви закони васељенски на том закону почивају.

Момир Јанковић: Бог Воден


Бог Воден је заштитник воде, морнара и рибара. Словенска насеља на морским обалама, на великим језерима Европе и Азије и на подручјима с речним сливовима, потоцима и мочварама утицала су на уздизање култа Бога Водена.

Поред храмова, у славу Водена, верници су се окупљали на изворима, језерима и обалама мора, река и потока.

Овај обичај се одр-жава на Ђурђевдан и данас код Срба православаца и муслимана. Обиље воде узроковало је код Словена и култ хигијене.

У „Вeлес књизи“ је записано да су се Словени молили боговима пет пута дневно и да су били обавезни, пре молитве, да оперу руке и да се умију.

Овај обред је унесен у „Куран“, мада у саудијској пустињи није било довољно воде, ни за пиће, па није тешко закључити да га је Мухамед преузео из старе словенске религије.

Да би се Воден умилостивио, обреди су најчешће обављани око воде.

Жене су седеле на обали с ногама у води и плеле су венце, које су пуштале низ воду.

Низ воду су одлазиле Водену и дашчице са  посудама с колачићима, тамјаном и свећама. Око воде се играло, певало, међусобно се поливало водом.

Момци су бацали девојке у воду и тај се обичај задржао и до данас. Словени су сматрали воду светом, па су је користили за лечење. Жене су залазиле у њу, држећи камен белутак, којег би љубиле, а крчагом би поливале друге белутке на дашчици прекривеној марамом. И та би се дашчица пуштала низ воду за бога Водена. У хришћанству је много тога преузето од ових Воденових обреда. Словени су спирали грехе купајући се у текућој води и то упућује на прво хришћанско крштење у реци Јордану.

У хришћанству се, такође, лечи светом водицом и она је у рукама Свете Петке, Свете Луције и Светог Јелисије. Богојављенска водица се носи кући и пије као лек.

Слично Воденовом обреду, хришћани, на Крстовдан, пуштају низ реку крст.

Бог Воден држи у десној руци трозубац, а у левој удицу и упецану рибу.

На централном делу кипа, изрезбарена је морска сирена.

Словени су били, према грчким записима, умешни бродоградитељи и вешти поморци.

Немци и Скандинавци су преузели Бога Водена и његово су име нешто изменили. Звали су га Один. Улогу Бога Водена у хришћанству делом је преузео Свети Никола.

 

Подаци о нашем Пантеону биће узети из обимног истраживачког рада историчара аматера г. Момира Јанковића, Београђанина, сликара и пензионисаног пуковника. Он је на основу сопствених проучавања европских историчара и етнолога старе словенске митологије, обавио систематизацију њихових радова и тако дошао до хијерархијског реда и улога сваког божанства у Пантеону