Војислав Гледић приредио

Милутин Миланковић је рођен 28.маја.1879.године, у Даљу, на десној страни Дунава, у Панонској низији. Потиче из старе породице Срба, која се крајем 17. Века преселила са Косова и Метохије.

Милутину је основно школско образовање било кућно;  преносили су му га приватни учитељи.  С обзиром да му још као малом тело није било прилагођено за физичке напоре и такмичење са осталом децом у спорту, био је више упућен на духовни свет. На очевом имању живео је до своје десете године. Обожавао је да седи на обали Дунава и посматра звездано ноћно небо. Још у најранијој младости се окретао ка небеским пространствима, посматрајући планете и звезде и уживајући у њиховом сјају.

У Осјеку је започео своје средњошколско образовање у реалној гимназији која је спремала ученике за будуће студије технике и пољопривреде, што је била жеља његовог оца, који се надао да ће његов син, завршити пољопривреду и вратити се у Даљ, да одржава породични имање.

На несрећу породице Милутин то није учинио али на срећу Србије чиме је она добила једног од највећих и најцењенијих светских научника, свих времена.

Докторирао је 08.12. 1904.године, на Великој техничкој школи у Бечу и на тај начин постао први Србин са докторатом техничких наука.

Направио је најтачнији календар до сада.

Милутин никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности.

Добио је кратер са својим именом на Месецу, кратер на Марсу и један је астероид назван његовим именом.

Наса га је уврстила у 10 највећих научника који су се бавили проучавањем Земље.

Светску славу стекао је из своје собе у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловке, шибер и логаритамске таблице.

Главни је ,,кривац,, који је доказао да на Марсу не може постојати ,,цивилизован,, живот  прорачунима температура које су исувише ,,ниске,, да би у оваквом облику живот постојао.

Установљена је медаља Милутин Миланковић, од стране Европског геофизичког друштва.

И најцитиранији је научник, у Срба, свих времена.

Подаци о нашем Пантеону су узети из обимног истраживачког рада историчара аматера г. Момира Јанковића, Београђанина, сликара и пензионисаног пуковника. Он је на основу сопствених проучавања европских историчара и етнолога старе словенске митологије, обавио систематизацију њихових радова и тако дошао до хијерархијског реда и улога сваког божанства у Пантеону. Као сликару, Момиру Јанковићу је пошло за руком да ликовно прикаже Перуна, Световида, Весну, Сварога и друге богове. У томе су му помогли описи богова у старим хроникама и реконструкције њихових кипова, проналажених у рекама Пољске, Украјине и Русије.

Бог Сварог

Бог Сварог није моћан као Перун, Световид и Триглав, који се служе природним силама и користе оружје ратника, али их он надмашује божанским одликама.

Сварог је сунчани бог.

Створитељ је свега на Небу и Земљи и боготворац је.

Називан је Вишњим.

Издвојен је од осталих богова, чиме се наговештава својеврстан монотеизам у старој словенској религији.

По једној легенди, Сварогова супруга Вида је замолила Вишњег да створи човека по свом обличју.

Сварог је послушао и удахнуо је свој дах једном храсту, од којег је постао први човек – Дубравко.

Другом храсту је подарила свој дах Вида и од њега је постала прва жена – Љубљеница. Кипови Сварога у храмовима били су у седећем положају, попут краља на престолу. Држао је два жезла са фигуром Сунца на сваком. Испред њега су били мали кипови осталих богова, на којима је писало да су Сварожићи – његова деца.

У част Сварога, Словени су ритуално стављали на огњиште храстов бадњак, који је представљао дух предакa.

У част Сварога жене су правиле велике колаче, иза којих су се „крили“ и верницима желели да такви колачи буду и идуће године.

Представљао га је орао, леска, орах, жито и винова лоза. У његову част одржаване су машкаре и коледари. Време Сварога падало је од Бадње вечери до Поклада. Као најмоћнијем богу, припадали су му: Сунце, Месец, Дуга, Звезде, а од духовних појава Виле.

Тијанија мразна ињевита сунчана лековита

Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице

Небо прошарано сребром кумове сламе

Јасно знам да је то небеска вајтманострада.

Радио Каролина песма Странац у ноћи

И ја се осећам као странац  на Мидгарду

Иако сам из далека радосно својима дошао

Роду отрованом повесницом – пакосницом

Тијанија је бистрилица санума и разума

Враћалица моћи снова знања и правиђења

Напајалица силом  – тела срца мозгалица

Обневиделим невиде гаси свевиде пали

Милена – сањач стисла телепатско дугме

Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног

Упире у пуни над Овчаром обешени Месец

Који ме љуља као плима пророчке воде

Напољу вене тиквин цвет  – какав звук!!!

Узимам лиру гусле свиралу и двојенице

Дајем их пој – златоусташима богиње Карне

Промишљам дуго из памтила песме бирам

Веселице радоснице узносице стваралице.

Немогуће је било шта лепо,

племенито, узвишено и дивотно створити и учинити

без помоћи духовних бића из Вишњих светова.

Кад кажем: духовна бића из Вишњих светова,

тада мислим на најближе Творчеве изабранике и сараднике.

Творац нам ретко кад изравно помаже,

већ то посредно чини преко својих најоданијих сарадника

из првога круга око Престола и Извора Живота.

Сву лепоту, красоту и дивоту што видимо у свету и световима –

све је то, на овај или онај начин, Творчево дело.

Можда Творац није све то изравно створио,

али је стварао кроз своје сараднике,

песнике и уметнике,

како из Вишњих светова,

тако и из свих иних,

видљивих и невидљивих

светова.

Песмама од лека, за бол сваке врсте

Певале су траве, мирисима својим.

У заносу биле камилица, нана,

Невен драги, мила ива, маточина

Трава Ртња, сићевачка жалфијица,

Анђелика лепа, боровница, бршљан,

Копривица љута, кантарион, клека,

линцура,  лишајевица, слеза два,

Босиље и смиље, троскот и милодух,

Пелин и јаглика, лаванда и ува.

У том хору певало је још стотине

лековитих трава уз свирку дрвећа

што исто својим леком зна да лечи.

Било је ту коре брезе, жира храста,

Свих борова шишарки и игличица,

Дуда црног белог, руже дивље, липе !

Беше време Ладе  кад се биље скупља

Радосна планина  Радо госте  звала

Живом водом све стазе  обележила.

Грејало је сунце тога дана жарко

Љубило лепоту што се доле збива

Сиђе сунце степенастом дугом лако

До ливаде где је вила мала била!

Златну главу спусти земљици у крила!

Диван санак  о земљици  усни кад је

она још била само вила!

Ми смо певали кад нам је било најтеже.
Запевали смо када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви.

Француски морнари и официри плакали су слушајући нас, и говорили су: „Какав диван народ!“.

Певали смо када смо умирали на острву Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солунском фронту.

Када бисмо у рововима запевали, Бугари би престали да пуцају. Зато смо ми народ који никада неће да пропадне.
Волели су ме српски војници, поштовали, а и бојали су ме се. Можда ме због тога нико од мојих ратних другова није запросио.

Вероватно су мислили да би Милунка, онако опасна у борби, била бомбаш и у браку.

Лако је рећи: упознај и победи самога себе! али, учинити то у стварности – јесте највећи подвиг, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима.

Никада не можемо до краја ни упознати ни победити самога себе!

Но, то, наравно, и јесте, за сва времена, за све еоне, наш најдивотнији идеал, наш вечити сан о савршенству нас самих.

Упознати и победити самога себе, гле! подразумева наш даноноћни рад на себи, наш непрестани рад на превазилажењу и надрастању свих наших нужности, свих наших условљености, свих наших мана, свих наших слабости и немоћи.

Једна од великих опсена материјалистичких и позитивистичких философа, психолога, антрополога, социолога и иних стручњака и научника јесте, да сви ми, на овај свет, долазимо са подједнаким могућностима, приликама и шансама.

Колико заблуде, колико илузије, колико омаје у овој констатацији!

Наше заслуге и наша дела из свих минулих животних токова, из свих прошлих инкарнација, као и заслуге и дела наших родитеља, наших васколиких предака кроз свеколике животне токове, кроз свеколика утеловљења, одређују нашу карму, нашу судбину, наше могућности, прилике и шансе.

Онај ко је, саобразно властитим лошим делима, једнако као и лошим кармичким чињењима својих предака, наследио болешљиво, слабашно и немоћно физичко тело, ма колико се трудио, ма колико се упињао, у овоме свету и у овоме тренутку вечности, да савлада и превазиђе своје болести, слабости, немоћи и мане, никада неће моћи да иде укорак са оним ко је наследио посве здраво, једро и крепко физичко тело.

Многе духовне науке, како Истока тако и Запада, као и већина религија овога света, превиђају ову сушту истину: сви ми, на овај свет, долазимо са посве различитим могућностима, приликама и шансама, тако да највећу грешку чинимо управо онда: кад поредимо човека са човеком, кад било кога од нас поредимо са било ким од нас!

Напросто, нико се ни сам ким нити сме нити може поредити, јер постоји нешто с ону страну свих илузија, омаја и опсена, с ону страну свега видиљивог, појавног, опипљивог и спознатљивог.

Свако је од нас тајна над тајнама, тајна над тајнама и себи и ближњима и свима инима.

Ближимо се дану
Сенка расте над нама
Као у кошмару
Све прекрива тама.

Песме што су испеване давно
О великом боjу и Богова гневу
О напору човека пролазног и смртног
Чиjа нада беше у мачева севу.

Сада служе нама
Што смо сенка само прошлих времена :
У данима мрачним да се понадамо
Некад Раса беше jака као стена.

Нек’ победу донесе опет братска слога
Или смрт и пропаст
Jош jедном у боj, о синови Расе
Боримо се за част.

А кад сване ново jутро
Има ли кога ту да поздрави
Сунце из дубоке таме
Када се поjави.

Смотра jе почела, челична су лица
Док Сунце се западу клони
Стоjимо нас неколико стотина
Отуда иду милиони.

Идемо у сусрет смрти
Нема победе за нас у овоj битци
Све што нас чека jе jуриш у таму
Звекет мачева и крици.

Битка се распламсала, потекла jе крв
Облаци тмурни, громови цепаjу небеса
Ово jе jунаштво без славе
О нама нема ко песме певати.

Пео сам се на много предивних планина

Најпре на Орлову родну и Јелицу дугу

И Лис Овчар Каблар Рудник Ртањ Радан

Стару и Суву планину Авалу Копао – Ник

Озрен Миџор Мироч Троглав Чемерно

Златибор Златар Јавор Дурмитор Острог

Алпе Карпате Перунове густе планине….

Све планине видим као једну – огромну!

Расте из језгра Тере пуни је дух стварања

Пробада небо високо у Срце Сунца упире

Пуна је цитрина рубина смарагда лаписа….

Јабланова јела борова оморика храстова….

Кртица слонова делфина вукова орлова….

Царства духова вила анђела људи богова….

Из става лотоса расцветалог –  шаљем суштину

Од језгра ка језгру одлучно и са пуно љубави

Радости нежности храбрости срцем љубећи

Прелазим црвену жуту оранж и зелену црту

И љубичасту и плаву уз песму о Све Љубави

Корацима боговођеним прелазим индиго црту

Поље белих ружа и руднике сребра и злата

Сушт са рубином храстом вуком и Перуном

Улазим божанствен у Дајбожје – Свебожје