И ово видех у Акаши.

Сваки човек, свако племе, сваки род и свака раса има своје водиче из Оностраног.

Неки имају водиче из Вишњих, а неки, пак, из Нижњих оностраних светова.

Од водича зависи и свеколико поношање човека, племена, рода и расе.

Спрам наших водича обликује се и наш свеколики лик, облик, нарав, судбина, душа и дух.

Водичи делују на нас како кроз претке тако и кроз нас саме, изравно, из унутарњег суштаства.

Што значи, да наша судбина умногоме зависи и од наших предака, односно, зависи од тога с каквим су бићима из Оностраног бивали повезани сви наши преци – било мушки, било женски.

Сваки наш предак, кроз столећа и тисућлећа, остварио је свој светлосни запис у нашој души и нашем суштаству, и ми смо свеукупност, космичика и божанска синтеза свих наших предака.

Међу нашим свеколиким прецима бивало је и светлих и тамних; бивало је оних који су чинили племенита и дивотна дела, као и оних који су чинили страшна и грозна дела.

Ако је бивало више светлих предака, онда ће светлост и преовладавати у нама, а, уколико је, пак, бивало више тамних, тада ће тама преовладавати у нама.

Подразумева се, наравно, да ми, у овоме тренутку вечности, можемо да преокренемо како своју властиту судбину тако и судбину својих предака уколико смо повезани с Вишњим световима, са Створитељем, Васељеном и Духом Стварања.

Можемо да преокренемо, да преусмеримо своју судбину: било навише или наниже, било ка светлости или ка тами.

И ово сам разјаснио у Акаши.

Наши водичи из Вишњих светова јесу наши богови.

Отуда сваки човек, као и сваки народ, има своје богове – само своје богове! – које не би смео да меша с боговима других народа и раса.

Наши преци – преци свих Белих Срба – изабрали су Богове Светлости, које и ми морамо да поштивамо и следимо, јер су они наши водичи кроз све овостране и оностране светове.

Ако ми, пак, одбацимо своје Богове Светлости, и почнемо да поштивамо и следимо богове неких других народа и раса кроз њихове религије, онда ми више немамо ону праискону и првобитну заштиту из Вишњих светова Белих Богова.

Зато и кажем, да за нас, Беле Србе, постоји само једна Вера кроз коју истински прослављамо, уздижемо, узносимо, поштивамо и следимо своје Богове Светлости, а то је Ведско Православље, које неки од нас зову Род(н)оВерјем.

„За разлику од католичке цркве, која је свуда где

је могла затирала паганске традиције Европе –

Православље је умело да их усваја,

чак и гаји, као гране истог стабла живота,

што расте од искони.

 

 

Пред појавом паганина, католик диже општу узбуну,

обузет страхом и паником, што осведочава

недостатак самопоуздања, услед пуке,

интелектуалне природе основе његове вере.

Истински српски или руски православац,

кад сретне неког ко је остао веран

старој вери – препознаје у њему ближњег или

бар духовног рођака, упућеног к истом циљу,

управо ка натчовеку.“

Снег покрио је невене успаване

И плаветна поља мирна су, лаванде!

 

О, пахуље светле, откријте те цветове,

Да понеки уберем, венчић направим

Јер сунцу моме спремам поклоне!

 

Брезе лагане, листове златне спремите,

Концем облака руменог  их уплетите;

Храсту стари, молим, за жиреве бисерне,

Дугиним бојама свим преливене – венчић да украсим,

Сунцу драгом да поклоним – опрост измолим!

 

Сунашце мило, ти, што шеташ сводом небесним,

Пре но данас зраци ти утихну, иза задње планине,

Узми поклоне, нежношћу срца мога сачињене!

Наше мисли

које нису наше мисли

бивају наш најподмуклији,

најлукавији,

најгрознији

и најсмртоноснији паразит.

Ништа нас тако не изједа изнутра,

ништа нас тако не чини слабим,

немоћним,

трошним,

болесним,

трулежним и смртним

као наше мисли

које нису наше мисли.

Расплетене косе лети Романијом.
Ако пљесне дланове, зачује се гром.
Кад рану додирне, сама се исцели,
Ако ли шенлучи, цела гора јечи.
Киша би падала кад би тужна била,
И зима би дошла када би уснила.
Са њених усана и пчела би пила-
Она је цвет горе-Равијојла Вила.

(Песма узлетица Мансанмана Оствареног -2012)

 

 

Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу

 

 

 

Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу

 

 

 

И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!

 

 

 

Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица

 

 

 

Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!

Дође време кад музе ушуте, кад виле престану да певају и поју кроз песника.

Дође време кад завлада мук на Земљи.

Дође време кад је бука толико бучна у свету, да се, осим буке, ништа више не чује.

Дође време и кад песник замукне.

Дође време кад људи постану звери, а звери – људи!

Дође време кад се Бог Створитељ толико удаљи од нас, да га више не можемо нити видети нити чути нити осетити.

Дође време кад се тама спусти на Земљу, и кад у свету завлада ноћ дужа од века.

Дође време безнађа и бесмисла, време кад живи не знају више да ли су, уистини, живи.

Дође време… ох, какво време!

Лирски записи – 2014.година

Пре неки дан, рече ми један пријатељ, да је моје писаније на овом порталу залудан посао.

Не знам да ли и један посто савремених Срба разуме ово о чему говориш, додаде пријатељ, па настави: ти пишеш о Ведским Србима, о Србима Хиперборејцима, о Србима Аријевцима, о Србима као потомцима звездане расе, о буђењу и освешћивању Србства, а то је за огромну већину савремених Срба велика непознаница.

То њима звучи као да им причаш о неким далеким галаксијама и световима.

Србима је поробљен и ум и дух; Србе су давно убедили да су нижа раса, да су потомци варвара и дивљака који су се на ове балканске просторе досели у седмом или осмом веку, те сада ову твоју причу о Аријевцима и Хиперборејцима доживљавају као твоју песничку уобразиљу и фантазију.

На крају ће те још и лудим прогласити!

Уз то, видео сам како неки злобници преузимају твоје чланке са овога портала, да би објавили на својим блоговима и сајтовима, нападајући те, ниско и жестоко, грдећи те и ружећи на пасја уста, проглашавајући те за националисту, ултра-националисту, расисту и лудака.

Мани се тог писања за сајтове и портале!

Посвети се својој поезији и раду на себи и, живи онако како си раније, а пре овога, живео.

Видиш да никога више не занима ни Србство ни Србија!

По одласку пријатеља, дуго сам остао, посве сам, на својој тераси, седећи и зурећи у јата галебова што прелећу понад Дунава, зурећи у беле и румене вечерње облаке, зурећи, без икаквих мисли, у далеку празнину, зурећи у вечност и бескрај.

Био сам посве смирен, посве равнодушан према свему, само што бих, на тренутак, а негде у дубини својега бића, осетио праискону тугу и сету, не знам што!

Тајинствену тугу и сету, гле! и сада осећам у дубинама својега бића.

И поред све своје добронамерности и племенитости, мој врли пријатељ не може да схвати једно: да ја, напросто, морам да пишем о овоме о чему пишем, чак и кад бих знао да ћу од свих савремених Срба бити изложен подсмеху и порузи.

Ако ме не разумеју ови данашњи Срби, кажем својој души, разумеће ме неки далеки, будући или прошли Срби, разумеће ме, и благословиће, моја песничка дела.

Јер, песник не може против своје душе!

Михаил Јурјевич Љермонтов

(1814 – 1841)

 

 

У час живота тешки,

Кад туга душу мори,

Молитву једну чудну

Напамет срце збори.

 

 

Благодетна је сила

У живе речи звуку,

У тој лепоти светој

Заборављам сву муку.

 

 

Са душе бреме пада,

Далеко ј’ сумња јако –

И верујем и плачем,

И лако ми је, лако…

 

(Посвета: свим Белим Србкињама и Белим Србима, свим витезима и вилама, свим песницима и вилењацима, свим божанским бићима у свим световима, свим љубавницима и заљубљенима, и, надасве, свима инима на Путу Вечне Љубави.)

 

Тајна свих тајни у Васљени, видљивој и

невидљивој, гласи:

Љубав никада не умире, Љубав је вечна!

Љубав је Бог.

Љубав је Живот.

Љубав је Стварање.

Љубав је Почетак и Свршетак.

Љубав је била пре Почетка.

Љубав ће бити и после Свршетка.

Љубав је одувек била.

Љубав ће заувек бити.

Љубав се не може исказати.

Љубав се не може објаснити и разјаснити.

Љубав превазизали наш разум и ум,

Љубав превазилази сваки разум и ум у свим

световима.

Умом је немогуће тумачити и дефинисати

Љубав.

Љубав се само срцем и душом може осетити,

појмити, доживети и познати.

Пут кроз властито срце јесте Пут Љубави.

Једини пут кроз сва сазвежђа и звездана јата,

кроз све овостране и оностране светове води

кроз властито срце.

Ко путује кроз властито срце, никада залутати

неће.

И ми смо Љубав.

Ми смо, уистини, Љубав.

Ми смо Божја Љубав у нама.

Љубав је у нама, а ми смо у Љубави.

Љубећи једни друге, ми љубимо Љубав.

Љубећи Љубав, ми љубимо Бога.

Љубав је једно од имена Божјих.

Не, Бог је Љубав!

Смисао сваког смисла,

Смисао сваког смисла у свим световима,

у свим васељенама јесте

Љубав.

Знање је смисао, мудрост је

смисао, уметност је смисао, умеће је смисао,

стварање је смисао, али Смисао

који превазилази сваки овде

споменути смисао јесте Смисао Љубави.

Без Смисла Љубави не постоји ниједан други

смисао.

Сваки други смисао, без Смисла Љубави, пада

у воду, распршује се, расплињује, топи се и

нестаје.

Није битно шта ми све умемо и можемо да

створимо, урадимо и учинимо у свету и

световима, битно је колико смо сејали Љубави,

колико смо даривали Љубави, колико смо

стекли Љубави и, надасве, како смо

живели Љубав и, да ли смо је уопште живели!

Када смо у Љубави, тада обитавамо у Златном Ирију,

у рајским вртовима, а када испаднемо

из Љубави, тада падамо у Пакао, у Таму, у

Ништавило.

Све што смо градили и стварали у свету без

Љубави, гле! све је то бесмислено.

Ако деци својој не оставимо Љубав, и да смо

им све друго оставили – ништа им оставили нисмо!

А када деци својој, и деци наше деце оставимо

Љубав – тада смо им све оставили,

тада смо и саму Васељену поклонили.

Све што се налази у Васељени, то се у Љубави

садржи.

У Љубави је Створитељев тајни запис свих

прошлих и будућих Стварања.

И да све нестане у свим световима, а Љубав остане,

тада је све сачувано, тада ништа

нестало није.

Ја све вас љубим.

Ја љубим сва бића и

свеколико творевину

Божју.

Али, не љубим то ја, не љуби то ово видљиво

на мени и око мене, већ то љуби Љубав у мени,

Љубав у мојој души и Љубав у мојему срцу,

Љубав која ми је Богом дана и даривана,

Љубав дана и даривана пре Почетка,

Пре Постања, пре Стварања.

О Љубави све знамо и ништа не знамо!

О Љубави све знамо и ништа не знамо зато

што Љубав превазилази Све.

Љубав Све превазилази, Све испуњава,

Свему даје Живот и Смисао, а ми ништа о Њој не

знамо.

Ништа о Њој не знамо, јер је Тајна над свим

тајнама, Тајна над Свим и Свем,

Тајна у којој је

Почетак и Свршетак.

Највећа тајна у нама јесте Тајна Божје Љубави

у нама.

Да смо сви ми благословени, да је

благословена Божја Љубав у нама, да је

благословено све што љубимо и стварамо!