Волим, понекад, када ми хладан
северни ветар милује лице.
Волим, понекад, да шетам бескрајним
сеоским пустим улицама,
сам, сасвим сам…
Да никога не сретнем и не видим.
Волим, понекад, да гледам
зимско прозрачно небо.
Тада се све кристално јасно види,
свака звезда
и сваки нови свет…
Не разумеју људи,
ни зашто волим, понекад,
отићи у шетњу кроз природу
прекривену снегом…
Да слушам грактање врана.
Није то обожавање смрти,
нити Моране, или
било чега слично,
већ дивљење
поновном рођењу
себе и свеукупне Васељене.
Јер, све ће поново оживети
у тренутку пролећног буђења,
и поново умрети на јесен,
и тако у бескрај…
Баш као смена ноћи и дана.
Онај ко нема своје снове и визије,
никада неће имати своје мишљење,
свој став,
своју поетику,
свој поглед на свет
и, надасве,
никада неће пронаћи
смисао живота и живљења.
Све што се односи на појединце,
то се односи и на племена,
родове, народе и расе.
Народ без својих народних – а предачких – снова и визија,
без своје поетике и свог погледа на свет,
никада и неће
живети
у царству слободе.
Гледало је Сунце Земљу – љубав своју,
Како снева у тишини снове дивне меке.
Гледало је њене сне, како јаву живе.
А Земља …. сневала је,
Вода изворе Светих планина и
Језера – вила боравишта
И тополе танке и брезе што звонко шуме
У сенама храстова громних и
Шапат трава око њих и
Говор пчела и свитаца сјај.
И сневала је Земља дугу, у капи росној
И камен што пева таласу што стиже.
Гледало је Сунце и смешило се,
Љубави својој првој и
Сузе му миле оросише лице.
Сневај мила, снове дивне, будићу те скоро,
Јутра једног плавог, да загрлим те најјаче!
Чим се сретнемо,
отвара се дворац зачарани
чије ми само имамо кључе
и прошлост сине као комета
што снопове светлости за собом вуче
изумрлога једног света.
Чим се сретнемо,
разговор се међ нама
поведе немо, отвара се сунчана шкриња
где су посавијали прозирна крила
сви наши дани,
сећање заромори, заромиња.
Чим се сретнемо,
заронимо у вирове успомена
као гњурци
што траже румене спрудове корала,
у океанске таласе суре.
Чим се сретнемо,
зовем се опет именом којим сам
теби се звала.
Чим се сретнемо,
сетимо се месечевог истог сјаја,
истих облака, стаза у тмини,
као два путника у туђини
истога светлог завичајa
Не можеш се назвати песником,
уколико не живиш своје песме.
Јер,
није довољно само писати –
песме се морају и живети!
Много је у свету оних
који пишу поезију,
али само ретки –
они које ја зовем
вилењацима
песничке речи –
имају храбрости
и да живе
своју поезију.
Да није тебе моја свило
била бих ко рањена срна
а зимска јутра
претворила би се у сивило
Поноћ је одавно прошла
а ja још увек пишем
лепе љубавне риме
саткане од слатког греха
твог зеленог осмеха
и плаве ране зиме
Поноћ је одавно прошла
једне стране ветра
са друге Јужне стране
од једине моје љубави
и Хималајватра
Поноћ је одавно прошла
и наша зелена јутра дошла
од тихе нежности
са речима од чисте свиле
скупиле се у нама
и занавек незасита живе
Ја имам само тебе
и шта би хтео више
на овим ветровитим пољима
од високих плавих трава
смиља и босиља незаборава
Плаво је тад моје једино
а моје срце говори једноставно
дан са пурпурним јутром
јутро са белим постељама
Од кад те моје
озрароко гледа
нечујно а далеко од себе
да није тебе
Онда кад те моје срце воли
више имам наде
имам све твоје скривалице
у мојој души сањалице
близу и далеко од себе
да није тебе
Цијевна је река лепоте и крајности.
Лепота се види дуж целог њеног тока –
бистра зеленкаста вода,
милиони каменчића разних боја и
облика, околиш, хук…
Прва крајност изражена током топлог лета,
жарка клима у Подгорици, и вода нестаје.
Можете шетати дубоким коритом,
ако имате храбрости, јер, никада се не зна!,
можда се налети на крокодиле, анимаманимаконде…
На слици је друга крајност -поп-лава!
Овде је бујица толико јака да преплављује водопад.
Моћно, лепо…
Лирска прича о Србину Сретену Божићу,
песнику и књижевнику,
чија судбина повезује Србе и Абориџине.
О моји далеки и Велики Преци
Сви се ви, кроз мене,
Гле! снова рађате!
У сутон вечерњи певасмо
На светим водама Истера
На светим водама Истера
Певасмо песме умилне
Певасмо песме умилне
У славу светих Предака
У славу светих Предака
У сутон вечерњи певасмо
На светим водама Истера
Певасмо песме вилинске
Вилинске песме певасмо
Кад бели ждрали полећу
Полећу ждралови бели
Про беле горе у сутон
У сутон про горе беле
И сетна песма заори
Заори песма сетана
На светим водама Истера
Чопор дивљих паса
У ноћи пунога Месеца
Цвили урличе
Завија
На светим водама
Истера
А племе Белих Вукова
Узмиче к обзорју века
Пред овим накотом
Пасјим
Што Вучју
Земљу им Свету
Већ опогани целу
