– део 12 из књиге за штампу  – АВАТАРСКИ ИСКОРАК-

 

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони –

моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

 

 

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума,

спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

 

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста

 

 

 

Језик је Чудо Стварања.

У језику и речима скривене су многе тајне.

За све што не знамо, за све што нам није јасно, обратимо се језику и речима.

У ведсрбском језику, свака битност и свако суштаство има своје разјашњење.

У многим другим, европским и светским,  језицима таквог разјашњења нема, зато што то и нису савршени и завршени језици.

Ведсрбски је савршен и завршен језик.

Многи Срби беспотребно и по навици користе туђинску реч емоције, иако не знају њено право, битно и суштаствено значење.

Емоције су осетила и осећаји.

Осетила и осећаји су повезани са најнижим чакрама, са чакрама испод пупка.

Осетила и осећаји, а то су емоције, сужавају нашу свест и свесност.

Емотиван човек јесте непредвидив, али, истовремено, и опасан човек.

Опасан у смислу, зато што не може разложно да мисли, размишља и освешћује.

Он у трену прелази из једне крајности у другу.

У трену може да се расплаче због нечије судбине и патње, и у истом трену може да потегне нож и да убије човека из чиста мира.

Зато што у емотивном набоју и изливу долази до наглог сужења свести и свесности.

Насупрот осетила и осећаја налазе се осећања.

Док су оестила и осећаји повезани са чакрама испод пупка, са нагласком на дебелом цреву, дотле су осећања повезана са срчаном чакром.

Док осетила и осећаји воде ка сужењу свесности и свести, дотле осећања проширују и свесност и свест.

Човек осећања јесте онај који је повезао ум и срце, онај који се држи божанске вертикале и божанске свести.

Расни Бели Срби нису подложни осетилима и осећајима – односно, њима не руководе осетила и осећаји – већ најдубљим осећањима, осећањима проширене свесности и свести.

Они су увек разложни, смирени, темељни, постојани, неустрашиви, одважни и одлучни.

Нису неуротични, нису хистерични, нису панични, нису експлозивни, нису свадљиви, нису раздражљиви и нису непредвидиви; непредвидиви у оном најприземнијем, најпогубнијем и најразорнијем значењу.

Они се у свакој прилици понашају попут самураја.

Уосталом, првобитни самураји и јесу Бели Срби.

Јапанци су управо од Белих Ура примили ту древну философију и поетику која се зове Пут посвећеног ратника.

Јапанци то назваше Бушидо.

Хиперборејци, Арије и Бели Срби јесу звездана раса проширене свесности и свести.

Они својом душом и својим осећањима могу да се прошире и до најудаљенијих звезданих јата, могу да саосећају са сваким бићем које страда и пати било где у Васељени, али нису подложни емоцијама, односно осетилима и осећајима.

И у најжешћим окршајима, у најсудбоноснијим приликама они остају сталожени, смирени, непоколебљиви, темељни и, при пуној свесности и свести.

Већина савремених Срба јесте сушта супротност и опречност Белим Србима.

Под утицајем снажних, приземних и загађених емоција, које не могу ни да контролишу ни да каналишу, бивају веома опасни, како за себе тако и за своје окружење; бивају опасни зато што све одлуке доносе у стању крајње сужене свесности и свести, у стању лудила и бесловесности.

Али, нису само савремени Срби подложни тим приземним и разарајућим емоција, већ је то стање, у овоме времену, захватило скоро све народе и родове.

Отуда толико патње, страдања и злочина свуда у свету.

 

И винух се мед планине Свете

Што додирују небо, где оно то највише воли,

Да помилујем камен, на врху што чека ме!

О волим те, грумену драги, стижем ти, ево!

 

 

И гледамо камен и ја долину

Што светлом измаглицу распршује!

Гледамо потоке бројне што токовима

Кривудавим земљу  љубе!

 

 

 

Гледамо камен и ја и држимо се за руке.

Радост титра унутар дубоко и

Осмех краси нам лица.

„Слушај!“,- каже ми он „ чује се замах

Орлових крила.!

Чујем, рекох, да..,

Лете да поздраве сунце сањиво још

И месец  успаван већ!

 

Пољуби ме мила- камен ми рече –

Искром ока,

И срца део жара ми поклони!

Сећаш се, мила, кад једно смо били

У световима давно заборављеним!

 

 

 

Сећам се, свега ја! Океана воде

Ледници су сад;  ал топи их сунце

И кристали ће опет донети склад!

И ти ћеш, мили, бљеснути тад као некад!

 

Осећам неизмерну радост и милину кад год неки Бели Србин створи неко узвишено, песничко и уметничко дело, или кад доживи нешто лепо и дивотно.

Тада имам истинско и дубоко осећање, да се то, уистини, мени догодило, да сам управо ја тај Бели Србин!

Нашем песнику и вилењаку Милораду Максимовићу догодило се, ових дана, нешто дивотно што он, преко мене, жели са свима вама да подели, јер то схвата као дело свеколиког Белог Србства.

Као што знате, Милорад Максимовић борави у Бостону, а песме упоредо ствара како на србском тако и на енглеском.

Његова књига лирике, која је најпре објављена на енглеском From the Forgotten World into Eternity, а потом и на србском Из заборављеног света у вечност, била је пре неки дан представљена у свеучилишној књижари на Харварду.

Књига је топло примљена како од књижевне критике тако и од љубитеља песничке речи, а Милорад, у звучном запису који ми је проследио, изражава одушевљење и радост тим догађајем, видевши у свему томе знамење светлих сила из Вишњих светова.

Наравно, да се сви ми радујемо, заједно са Милорадом, јер његов успех јесте, истовремено, и успех свих нас, сабраних и окупљених око Србског журнала.

Како рече, међу присутнима, којих је бивало из разних крајева света, са свих континената, нашло се и неколико наших Белих Срба и Белих Србкиња, који су се истински обрадовали овом песничком подухвату свог саплеменика и Белог Србина.

Нема сумње, да је Милорад Максимовић један од веома ретких наших песника чија је књига поезије представљења на Харварду, на једном од најчувених светских свеучилишта.

Нека је благословен наш песник и вилењак, и желимо му, од срца, да ствара још лепше и дивотније песме!

(Милорад Максимовић)

Тамо где је мисао без страха

и глава се држи усправно,

где је знање бесплатно,

где свет још није поломљен у комаде

 тесним познатим зидовима,

 тамо где речи излазе из дубине истине,

 где неуморна тежња пружа своје руке према савршенству,

где бистра струја разума још није изгубила пут

 у туробној пустињи мртвих навика,

тамо где је ум вођен твојом руком

у увек растућу мисао и акцију

у том слободном рају, мој Оче,

пробуди моју земљу.

Тишина је пра-узрок и покретач свега.

Све што јесте и бива долази из Тишине.

Тишина је Празнина.

Празнина је Стварање.

Стварање је Стваралац.

Бог је Стваралац, Тишина и Празнина.

Ако желимо да се сретнемо са Богом, онда ћемо га потражити у Тишини и Празнини.

Сваки наш покушај да се са Богом сретнемо изван Тишине и Празнине јесте чиста омаја и опсена.

Бог је увек у Стварању.

Ни један једини тренут Бог не може бити изван Стварања, јер би тада Стварање престало да буде оно што јесте – вечно и непрекидно Стварање.

А где се одвија Стварање свих стварања?

Одвија се у Тишини и Празнини.

                  

-део 11  из збирке песама – ОХ, КАКО СИ ЛЕП, ГОСПОДЕ –

 

Живе Воде

Подржавају рад ћелија
и рад Света

Живе воде су

 

Вода Сунца
Вода Плава
Вода Руже
Вода Биљке
Вода Стене
Вода Дубине
Вода Ока
Вода Љубави
Вода Захвалности
Вода Радости
Вода Среће
Вода Здравља
Вода Васксења
Вода Вечности
Вода Песме
Вода Молитве
Вода која гори
Вода Акаше
Вода Прва

 

Има још много Вода..

Највише ми је снаге, енергије и храбрости требало за одржавање свеколике равнотеже између стварне слике света, на једној, и моје унутарње слике света коју стварам у својим сновима и визијама, на другој страни.

На једној страни имамо слику неправедног и веома суровог света, света у којему се дешавају највеће грозоте и ужаси, а на другој страни визију света какав би требало да буде када би светом владао Божји Дух Стварања.

Како помирити две крајње опречности, две крајње супротноси, а при томе, у исти мах, бити потпуна, заокружена и освешћена личност!

Заиста, ово је један од најсуровијих, најкрволичнијих и најмрачнијих светова у свеколикој Васељени, али у нама, истовремено, постоји и праискона жеља, потреба и намера да, кроз стварање и стваралаштво, овај свет преиначимо у један од најлепших, најплеменитијих, најсветлијих и најдивотнијих светова.

Да бих избегао потпуни расцеп личности, да бих се спасао од схизофреног стања душе и духа, морао сам све време, од најраније младости, да стварам поезију лепоте и красоте, да сневам и живим своју љубавну лирику која нема упоришта нигде у стварном свету, већ једино у мојим сновима, визијама и, надасве, у мојим оностраним и унутарњим световима.

Поезијом сам се бранио, и одбранио, од лудила сваке врсте у овом материјалном свету, у овој материјалној Васељени.

Седим на обали Истера,

тихујем и кроз сан зурим

у зимско вечерње небо

прошарано руменим

и пурпурним облацима…

Источни ветар подухује

кроз оголеле крошње врба и топола;

умилна свирка вилинских гајди и свирала

разлеже се љубичастим сутоном

понад србрнастих

и пенушавих вала Истера…

Посве утонувши у пределе снова,

не знам више:

да ли сам с ову

или с ону страну

овога света!