Перунов Ратник: Јунаштво без славе


Ближимо се дану
Сенка расте над нама
Као у кошмару
Све прекрива тама.

Песме што су испеване давно
О великом боjу и Богова гневу
О напору човека пролазног и смртног
Чиjа нада беше у мачева севу.

 

 

Сада служе нама
Што смо сенка само прошлих времена :
У данима мрачним да се понадамо
Некад Раса беше jака као стена.

 

Нек’ победу донесе опет братска слога
Или смрт и пропаст
Jош jедном у боj, о синови Расе
Боримо се за част.

А кад сване ново jутро
Има ли кога ту да поздрави
Сунце из дубоке таме
Када се поjави.

 

 

Смотра jе почела, челична су лица
Док Сунце се западу клони
Стоjимо нас неколико стотина
Отуда иду милиони.

 

Идемо у сусрет смрти
Нема победе за нас у овоj битци
Све што нас чека jе jуриш у таму
Звекет мачева и крици.

 

Битка се распламсала, потекла jе крв
Облаци тмурни, громови цепаjу небеса
Ово jе jунаштво без славе
О нама нема ко песме певати.

unnamed

Владан Пантелић: Планина има десет танких обојених црта


Пео сам се на много предивних планина

Најпре на Орлову родну и Јелицу дугу

И Лис Овчар Каблар Рудник Ртањ Радан

Стару и Суву планину Авалу Копао – Ник

Озрен Миџор Мироч Троглав Чемерно

Златибор Златар Јавор Дурмитор Острог

Алпе Карпате Перунове густе планине….

 

 

Све планине видим као једну – огромну!

Расте из језгра Тере пуни је дух стварања

Пробада небо високо у Срце Сунца упире

Пуна је цитрина рубина смарагда лаписа….

Јабланова јела борова оморика храстова….

Кртица слонова делфина вукова орлова….

Царства духова вила анђела људи богова….

 

 

Из става лотоса расцветалог –  шаљем суштину

Од језгра ка језгру одлучно и са пуно љубави

Радости нежности храбрости срцем љубећи

Прелазим црвену жуту оранж и зелену црту

И љубичасту и плаву уз песму о Све Љубави

Корацима боговођеним прелазим индиго црту

Поље белих ружа и руднике сребра и злата

 

 

Сушт са рубином храстом вуком и Перуном

Улазим божанствен у Дајбожје – Свебожје

a1mq3a

 

 

Драган Симовић: Ведско Православље


1411409272_blagoslovenie-ratnika_shishkin_andrey_1385531897

И ово видех у Акаши.

Сваки човек, свако племе, сваки род и свака раса има своје водиче из Оностраног.

Неки имају водиче из Вишњих, а неки, пак, из Нижњих оностраних светова.

Од водича зависи и свеколико поношање човека, племена, рода и расе.

Спрам наших водича обликује се и наш свеколики лик, облик, нарав, судбина, душа и дух.

Водичи делују на нас како кроз претке тако и кроз нас саме, изравно, из унутарњег суштаства.

Што значи, да наша судбина умногоме зависи и од наших предака, односно, зависи од тога с каквим су бићима из Оностраног бивали повезани сви наши преци – било мушки, било женски.

Сваки наш предак, кроз столећа и тисућлећа, остварио је свој светлосни запис у нашој души и нашем суштаству, и ми смо свеукупност, космичика и божанска синтеза свих наших предака.

Међу нашим свеколиким прецима бивало је и светлих и тамних; бивало је оних који су чинили племенита и дивотна дела, као и оних који су чинили страшна и грозна дела.

Ако је бивало више светлих предака, онда ће светлост и преовладавати у нама, а, уколико је, пак, бивало више тамних, тада ће тама преовладавати у нама.

Подразумева се, наравно, да ми, у овоме тренутку вечности, можемо да преокренемо како своју властиту судбину тако и судбину својих предака уколико смо повезани с Вишњим световима, са Створитељем, Васељеном и Духом Стварања.

Можемо да преокренемо, да преусмеримо своју судбину: било навише или наниже, било ка светлости или ка тами.

И ово сам разјаснио у Акаши.

Наши водичи из Вишњих светова јесу наши богови.

Отуда сваки човек, као и сваки народ, има своје богове – само своје богове! – које не би смео да меша с боговима других народа и раса.

Наши преци – преци свих Белих Срба – изабрали су Богове Светлости, које и ми морамо да поштивамо и следимо, јер су они наши водичи кроз све овостране и оностране светове.

Ако ми, пак, одбацимо своје Богове Светлости, и почнемо да поштивамо и следимо богове неких других народа и раса кроз њихове религије, онда ми више немамо ону праискону и првобитну заштиту из Вишњих светова Белих Богова.

Зато и кажем, да за нас, Беле Србе, постоји само једна Вера кроз коју истински прослављамо, уздижемо, узносимо, поштивамо и следимо своје Богове Светлости, а то је Ведско Православље, које неки од нас зову Род(н)оВерјем.

sunce-i-krst

Драгош Калајић: Учитељ Идеје


„За разлику од католичке цркве, која је свуда где

је могла затирала паганске традиције Европе –

Православље је умело да их усваја,

чак и гаји, као гране истог стабла живота,

што расте од искони.

 

 

Пред појавом паганина, католик диже општу узбуну,

обузет страхом и паником, што осведочава

недостатак самопоуздања, услед пуке,

интелектуалне природе основе његове вере.

Истински српски или руски православац,

кад сретне неког ко је остао веран

старој вери – препознаје у њему ближњег или

бар духовног рођака, упућеног к истом циљу,

управо ка натчовеку.“

sunce-i-krst

Верица Стојиљковић: Венчић


Снег покрио је невене успаване

И плаветна поља мирна су, лаванде!

 

О, пахуље светле, откријте те цветове,

Да понеки уберем, венчић направим

Јер сунцу моме спремам поклоне!

 

Брезе лагане, листове златне спремите,

Концем облака руменог  их уплетите;

Храсту стари, молим, за жиреве бисерне,

Дугиним бојама свим преливене – венчић да украсим,

Сунцу драгом да поклоним – опрост измолим!

 

Сунашце мило, ти, што шеташ сводом небесним,

Пре но данас зраци ти утихну, иза задње планине,

Узми поклоне, нежношћу срца мога сачињене!

ja-img_20160903_194923

Драган Симовић: Наше мисли које нису наше мисли…


sicevo-800x0_sicevacka-klisura-1

Наше мисли

које нису наше мисли

бивају наш најподмуклији,

најлукавији,

најгрознији

и најсмртоноснији паразит.

Ништа нас тако не изједа изнутра,

ништа нас тако не чини слабим,

немоћним,

трошним,

болесним,

трулежним и смртним

као наше мисли

које нису наше мисли.

30-61

Дајана Лазаревић: Марко Краљевић и Вила Равијојла


Расплетене косе лети Романијом.
Ако пљесне дланове, зачује се гром.
Кад рану додирне, сама се исцели,
Ако ли шенлучи, цела гора јечи.
Киша би падала кад би тужна била,
И зима би дошла када би уснила.
Са њених усана и пчела би пила-
Она је цвет горе-Равијојла Вила.

Кожа јој је нежна као морска пена,
Њена дуга коса пала на колена.
Вито јој је тело окупала Дрина,
Па је краси бела, дугачка хаљина.
Колико је нежна, толико је груба:
Кад замахне руком, пресече три дуба!
Зачас камени мост почне да се гиба,
А очима коње као бичем шиба.

Дала је заклетву да главу одсече
Оном ко је види да купа се увече.
А сваком живом створу срце залупа
На мисао да се бела вила купа.
Но, ипак нико није довољно кадар,
Нико толико није безумно храбар,
Нико није луд да судбу своју чарка,
Нико сем јунака Краљевића Марка!

Спремила се Вила да пође на реку,
Спремио се Марко да посматра реку.
Вила паше сабљу као опомену,
Марко своју баца у истоме трену.
Што се више Вила у воду одмиче,
Краљевић се Марко све ближе примиче.
Јер Марко то зна, као и бела зора,
Да њему та Вила жена бити мора.

Приметила Вила да се крије неко,
Осетила мирис да није далеко;
Љуто цикну, скочи, на земљицу крочи,
Рече: „Ако смеш, изађи ми пред очи!“
Делија Марко што посеко је многе,
Пред њеном лепотом изгубио ноге.
Но, брзо се прибра, па је стао смело,
Прислонила му је мач под грло бело.

„Бела Вило, моје намере су часне,
А твоје су, видим, по мене опасне!
Почуј моје речи и не буди груба-
Хоћеш ли ти бити моја верна љуба?“
Размослила Вила, па му онда рече:
„Љубав или живот… Шта је теби прече?“
Чудно се осмехну, погледа у страну:
„Твоја сам, ако ме раниш на мегдану!“

Како мегдан деле Вила и делија?
Где би ногом стали, ни Сунце не сија!
Јер сваки се знак преломи ко копље,
Пребијене сабље падају к`о снопље!
Но, ипак Марко искусни мегданџија,
Који се ником не либи, не савија,
Избеже чаролију вилинског соја,
Стеже је, упита: „Јеси ли сад моја?“

„Ишчупај ми крила“, рече Бела Вила,
„Јер никад к`о Вила твоја не бих била!
Знаш шта су увек причале српске баке-
Причале да виле не љубе јунаке!“
Пошао је Марко руком за крилима,
Задрхтао као да га сече зима.
Он је пусти, рече: „Мораш то да схватиш,
Када неког волиш, не желиш да га патиш!“

Марко је јунак добијао мегдане,
Због слободе није марио за ране.
На свом коњу Шарцу, са очевом сабљом,
Од њега није био јачи ни сам гром.
А Равијојла, његова добра вила,
И она се тад у њега заљубила.
Кад се сме и не сме уз њега је била,
Ширила је над њим заштитнички крила.

Вила лети гором, Марко коња јаше,
Вила сабљу паше, Марко сабљу паше.
Да поделе љубав никад нису смели,
Али су се верно и много волели!

15369099_721840617972562_7002058333071994692_o

Владан Пантелић: Дванаест Дванаест Дванаест


(Песма узлетица Мансанмана Оствареног -2012)

 

 

Данас наш Род виси разапет наглавачке
Свети Род Прасрбаља Звезданих Аријеваца
Хиперборејаца и Сваргиних Даријеваца
Лепенаца Винчанаца Динараца и иних
Проширених кроз васцелу земљину куглу

 

 

 

Ја – некад обешењак добровољно заробљен
Од сила Мрака и ратника не-свести
И Специјалац од кога Светлост победу иште
Висим први у реду окачен за једну ногу

 

 

 

И док моја храбра браћа и сестре стењу и вриште
Од протеривања уцена мучења убијања
У мени – затворенику изворни коод ради и бљешти
Излаз за Род морам пронаћи – то хоћу и могу!

 

 

 

Повезујем се са Кристалима у Геји и Сунцу
У снази онострањења због којег сам изабран
За задатак свих задатака нашег Светог Рода
И покрећем свих дванаест дванаестица

 

 

 

Осећам и знам – отварају се велика врата
Окренута централном унутарњем небу
Свих седам мојих тела затитраше силовито
Данас проричем победу РодаСветла над Тамом
Проглашавам славље и нек вечно траје!

img_20151003_131841

Драган Симовић: Дође време… ох, какво време!


2016-11-26-11-43-51

Дође време кад музе ушуте, кад виле престану да певају и поју кроз песника.

Дође време кад завлада мук на Земљи.

Дође време кад је бука толико бучна у свету, да се, осим буке, ништа више не чује.

Дође време и кад песник замукне.

Дође време кад људи постану звери, а звери – људи!

Дође време кад се Бог Створитељ толико удаљи од нас, да га више не можемо нити видети нити чути нити осетити.

Дође време кад се тама спусти на Земљу, и кад у свету завлада ноћ дужа од века.

Дође време безнађа и бесмисла, време кад живи не знају више да ли су, уистини, живи.

Дође време… ох, какво време!

vezilja

Драган Симовић: Песник не може против своје душе


Лирски записи – 2014.година

Пре неки дан, рече ми један пријатељ, да је моје писаније на овом порталу залудан посао.

Не знам да ли и један посто савремених Срба разуме ово о чему говориш, додаде пријатељ, па настави: ти пишеш о Ведским Србима, о Србима Хиперборејцима, о Србима Аријевцима, о Србима као потомцима звездане расе, о буђењу и освешћивању Србства, а то је за огромну већину савремених Срба велика непознаница.

То њима звучи као да им причаш о неким далеким галаксијама и световима.

Србима је поробљен и ум и дух; Србе су давно убедили да су нижа раса, да су потомци варвара и дивљака који су се на ове балканске просторе досели у седмом или осмом веку, те сада ову твоју причу о Аријевцима и Хиперборејцима доживљавају као твоју песничку уобразиљу и фантазију.

На крају ће те још и лудим прогласити!

Уз то, видео сам како неки злобници преузимају твоје чланке са овога портала, да би објавили на својим блоговима и сајтовима, нападајући те, ниско и жестоко, грдећи те и ружећи на пасја уста, проглашавајући те за националисту, ултра-националисту, расисту и лудака.

Мани се тог писања за сајтове и портале!

Посвети се својој поезији и раду на себи и, живи онако како си раније, а пре овога, живео.

Видиш да никога више не занима ни Србство ни Србија!

По одласку пријатеља, дуго сам остао, посве сам, на својој тераси, седећи и зурећи у јата галебова што прелећу понад Дунава, зурећи у беле и румене вечерње облаке, зурећи, без икаквих мисли, у далеку празнину, зурећи у вечност и бескрај.

Био сам посве смирен, посве равнодушан према свему, само што бих, на тренутак, а негде у дубини својега бића, осетио праискону тугу и сету, не знам што!

Тајинствену тугу и сету, гле! и сада осећам у дубинама својега бића.

И поред све своје добронамерности и племенитости, мој врли пријатељ не може да схвати једно: да ја, напросто, морам да пишем о овоме о чему пишем, чак и кад бих знао да ћу од свих савремених Срба бити изложен подсмеху и порузи.

Ако ме не разумеју ови данашњи Срби, кажем својој души, разумеће ме неки далеки, будући или прошли Срби, разумеће ме, и благословиће, моја песничка дела.

Јер, песник не може против своје душе!

1