Михаил Јурјевич Љермонтов

(1814 – 1841)

 

 

У час живота тешки,

Кад туга душу мори,

Молитву једну чудну

Напамет срце збори.

 

 

Благодетна је сила

У живе речи звуку,

У тој лепоти светој

Заборављам сву муку.

 

 

Са душе бреме пада,

Далеко ј’ сумња јако –

И верујем и плачем,

И лако ми је, лако…

 

(Посвета: свим Белим Србкињама и Белим Србима, свим витезима и вилама, свим песницима и вилењацима, свим божанским бићима у свим световима, свим љубавницима и заљубљенима, и, надасве, свима инима на Путу Вечне Љубави.)

 

Тајна свих тајни у Васљени, видљивој и

невидљивој, гласи:

Љубав никада не умире, Љубав је вечна!

Љубав је Бог.

Љубав је Живот.

Љубав је Стварање.

Љубав је Почетак и Свршетак.

Љубав је била пре Почетка.

Љубав ће бити и после Свршетка.

Љубав је одувек била.

Љубав ће заувек бити.

Љубав се не може исказати.

Љубав се не може објаснити и разјаснити.

Љубав превазизали наш разум и ум,

Љубав превазилази сваки разум и ум у свим

световима.

Умом је немогуће тумачити и дефинисати

Љубав.

Љубав се само срцем и душом може осетити,

појмити, доживети и познати.

Пут кроз властито срце јесте Пут Љубави.

Једини пут кроз сва сазвежђа и звездана јата,

кроз све овостране и оностране светове води

кроз властито срце.

Ко путује кроз властито срце, никада залутати

неће.

И ми смо Љубав.

Ми смо, уистини, Љубав.

Ми смо Божја Љубав у нама.

Љубав је у нама, а ми смо у Љубави.

Љубећи једни друге, ми љубимо Љубав.

Љубећи Љубав, ми љубимо Бога.

Љубав је једно од имена Божјих.

Не, Бог је Љубав!

Смисао сваког смисла,

Смисао сваког смисла у свим световима,

у свим васељенама јесте

Љубав.

Знање је смисао, мудрост је

смисао, уметност је смисао, умеће је смисао,

стварање је смисао, али Смисао

који превазилази сваки овде

споменути смисао јесте Смисао Љубави.

Без Смисла Љубави не постоји ниједан други

смисао.

Сваки други смисао, без Смисла Љубави, пада

у воду, распршује се, расплињује, топи се и

нестаје.

Није битно шта ми све умемо и можемо да

створимо, урадимо и учинимо у свету и

световима, битно је колико смо сејали Љубави,

колико смо даривали Љубави, колико смо

стекли Љубави и, надасве, како смо

живели Љубав и, да ли смо је уопште живели!

Када смо у Љубави, тада обитавамо у Златном Ирију,

у рајским вртовима, а када испаднемо

из Љубави, тада падамо у Пакао, у Таму, у

Ништавило.

Све што смо градили и стварали у свету без

Љубави, гле! све је то бесмислено.

Ако деци својој не оставимо Љубав, и да смо

им све друго оставили – ништа им оставили нисмо!

А када деци својој, и деци наше деце оставимо

Љубав – тада смо им све оставили,

тада смо и саму Васељену поклонили.

Све што се налази у Васељени, то се у Љубави

садржи.

У Љубави је Створитељев тајни запис свих

прошлих и будућих Стварања.

И да све нестане у свим световима, а Љубав остане,

тада је све сачувано, тада ништа

нестало није.

Ја све вас љубим.

Ја љубим сва бића и

свеколико творевину

Божју.

Али, не љубим то ја, не љуби то ово видљиво

на мени и око мене, већ то љуби Љубав у мени,

Љубав у мојој души и Љубав у мојему срцу,

Љубав која ми је Богом дана и даривана,

Љубав дана и даривана пре Почетка,

Пре Постања, пре Стварања.

О Љубави све знамо и ништа не знамо!

О Љубави све знамо и ништа не знамо зато

што Љубав превазилази Све.

Љубав Све превазилази, Све испуњава,

Свему даје Живот и Смисао, а ми ништа о Њој не

знамо.

Ништа о Њој не знамо, јер је Тајна над свим

тајнама, Тајна над Свим и Свем,

Тајна у којој је

Почетак и Свршетак.

Највећа тајна у нама јесте Тајна Божје Љубави

у нама.

Да смо сви ми благословени, да је

благословена Божја Љубав у нама, да је

благословено све што љубимо и стварамо!

 

 

 

 

 

 

 – део 12 из књиге за штампу  – АВАТАРСКИ ИСКОРАК-

 

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони –

моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

 

 

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума,

спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

 

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста

 

 

 

Језик је Чудо Стварања.

У језику и речима скривене су многе тајне.

За све што не знамо, за све што нам није јасно, обратимо се језику и речима.

У ведсрбском језику, свака битност и свако суштаство има своје разјашњење.

У многим другим, европским и светским,  језицима таквог разјашњења нема, зато што то и нису савршени и завршени језици.

Ведсрбски је савршен и завршен језик.

Многи Срби беспотребно и по навици користе туђинску реч емоције, иако не знају њено право, битно и суштаствено значење.

Емоције су осетила и осећаји.

Осетила и осећаји су повезани са најнижим чакрама, са чакрама испод пупка.

Осетила и осећаји, а то су емоције, сужавају нашу свест и свесност.

Емотиван човек јесте непредвидив, али, истовремено, и опасан човек.

Опасан у смислу, зато што не може разложно да мисли, размишља и освешћује.

Он у трену прелази из једне крајности у другу.

У трену може да се расплаче због нечије судбине и патње, и у истом трену може да потегне нож и да убије човека из чиста мира.

Зато што у емотивном набоју и изливу долази до наглог сужења свести и свесности.

Насупрот осетила и осећаја налазе се осећања.

Док су оестила и осећаји повезани са чакрама испод пупка, са нагласком на дебелом цреву, дотле су осећања повезана са срчаном чакром.

Док осетила и осећаји воде ка сужењу свесности и свести, дотле осећања проширују и свесност и свест.

Човек осећања јесте онај који је повезао ум и срце, онај који се држи божанске вертикале и божанске свести.

Расни Бели Срби нису подложни осетилима и осећајима – односно, њима не руководе осетила и осећаји – већ најдубљим осећањима, осећањима проширене свесности и свести.

Они су увек разложни, смирени, темељни, постојани, неустрашиви, одважни и одлучни.

Нису неуротични, нису хистерични, нису панични, нису експлозивни, нису свадљиви, нису раздражљиви и нису непредвидиви; непредвидиви у оном најприземнијем, најпогубнијем и најразорнијем значењу.

Они се у свакој прилици понашају попут самураја.

Уосталом, првобитни самураји и јесу Бели Срби.

Јапанци су управо од Белих Ура примили ту древну философију и поетику која се зове Пут посвећеног ратника.

Јапанци то назваше Бушидо.

Хиперборејци, Арије и Бели Срби јесу звездана раса проширене свесности и свести.

Они својом душом и својим осећањима могу да се прошире и до најудаљенијих звезданих јата, могу да саосећају са сваким бићем које страда и пати било где у Васељени, али нису подложни емоцијама, односно осетилима и осећајима.

И у најжешћим окршајима, у најсудбоноснијим приликама они остају сталожени, смирени, непоколебљиви, темељни и, при пуној свесности и свести.

Већина савремених Срба јесте сушта супротност и опречност Белим Србима.

Под утицајем снажних, приземних и загађених емоција, које не могу ни да контролишу ни да каналишу, бивају веома опасни, како за себе тако и за своје окружење; бивају опасни зато што све одлуке доносе у стању крајње сужене свесности и свести, у стању лудила и бесловесности.

Али, нису само савремени Срби подложни тим приземним и разарајућим емоција, већ је то стање, у овоме времену, захватило скоро све народе и родове.

Отуда толико патње, страдања и злочина свуда у свету.

 

И винух се мед планине Свете

Што додирују небо, где оно то највише воли,

Да помилујем камен, на врху што чека ме!

О волим те, грумену драги, стижем ти, ево!

 

 

И гледамо камен и ја долину

Што светлом измаглицу распршује!

Гледамо потоке бројне што токовима

Кривудавим земљу  љубе!

 

 

 

Гледамо камен и ја и држимо се за руке.

Радост титра унутар дубоко и

Осмех краси нам лица.

„Слушај!“,- каже ми он „ чује се замах

Орлових крила.!

Чујем, рекох, да..,

Лете да поздраве сунце сањиво још

И месец  успаван већ!

 

Пољуби ме мила- камен ми рече –

Искром ока,

И срца део жара ми поклони!

Сећаш се, мила, кад једно смо били

У световима давно заборављеним!

 

 

 

Сећам се, свега ја! Океана воде

Ледници су сад;  ал топи их сунце

И кристали ће опет донети склад!

И ти ћеш, мили, бљеснути тад као некад!

 

Осећам неизмерну радост и милину кад год неки Бели Србин створи неко узвишено, песничко и уметничко дело, или кад доживи нешто лепо и дивотно.

Тада имам истинско и дубоко осећање, да се то, уистини, мени догодило, да сам управо ја тај Бели Србин!

Нашем песнику и вилењаку Милораду Максимовићу догодило се, ових дана, нешто дивотно што он, преко мене, жели са свима вама да подели, јер то схвата као дело свеколиког Белог Србства.

Као што знате, Милорад Максимовић борави у Бостону, а песме упоредо ствара како на србском тако и на енглеском.

Његова књига лирике, која је најпре објављена на енглеском From the Forgotten World into Eternity, а потом и на србском Из заборављеног света у вечност, била је пре неки дан представљена у свеучилишној књижари на Харварду.

Књига је топло примљена како од књижевне критике тако и од љубитеља песничке речи, а Милорад, у звучном запису који ми је проследио, изражава одушевљење и радост тим догађајем, видевши у свему томе знамење светлих сила из Вишњих светова.

Наравно, да се сви ми радујемо, заједно са Милорадом, јер његов успех јесте, истовремено, и успех свих нас, сабраних и окупљених око Србског журнала.

Како рече, међу присутнима, којих је бивало из разних крајева света, са свих континената, нашло се и неколико наших Белих Срба и Белих Србкиња, који су се истински обрадовали овом песничком подухвату свог саплеменика и Белог Србина.

Нема сумње, да је Милорад Максимовић један од веома ретких наших песника чија је књига поезије представљења на Харварду, на једном од најчувених светских свеучилишта.

Нека је благословен наш песник и вилењак, и желимо му, од срца, да ствара још лепше и дивотније песме!

(Милорад Максимовић)

Тамо где је мисао без страха

и глава се држи усправно,

где је знање бесплатно,

где свет још није поломљен у комаде

 тесним познатим зидовима,

 тамо где речи излазе из дубине истине,

 где неуморна тежња пружа своје руке према савршенству,

где бистра струја разума још није изгубила пут

 у туробној пустињи мртвих навика,

тамо где је ум вођен твојом руком

у увек растућу мисао и акцију

у том слободном рају, мој Оче,

пробуди моју земљу.

Тишина је пра-узрок и покретач свега.

Све што јесте и бива долази из Тишине.

Тишина је Празнина.

Празнина је Стварање.

Стварање је Стваралац.

Бог је Стваралац, Тишина и Празнина.

Ако желимо да се сретнемо са Богом, онда ћемо га потражити у Тишини и Празнини.

Сваки наш покушај да се са Богом сретнемо изван Тишине и Празнине јесте чиста омаја и опсена.

Бог је увек у Стварању.

Ни један једини тренут Бог не може бити изван Стварања, јер би тада Стварање престало да буде оно што јесте – вечно и непрекидно Стварање.

А где се одвија Стварање свих стварања?

Одвија се у Тишини и Празнини.

                  

-део 11  из збирке песама – ОХ, КАКО СИ ЛЕП, ГОСПОДЕ –

 

Живе Воде

Подржавају рад ћелија
и рад Света

Живе воде су

 

Вода Сунца
Вода Плава
Вода Руже
Вода Биљке
Вода Стене
Вода Дубине
Вода Ока
Вода Љубави
Вода Захвалности
Вода Радости
Вода Среће
Вода Здравља
Вода Васксења
Вода Вечности
Вода Песме
Вода Молитве
Вода која гори
Вода Акаше
Вода Прва

 

Има још много Вода..