Милунка Савић, Србска Ратница Светлости, одавно обитава у Небесној Србији, тамо где обитавају сви Посвећени Срби, сви Свети Ратници, од Искони све до Праискони.
Њу су Французи, они Французи којих више нема, звали Србском Јованком Орлеанком.
Француска јој је Нација уручила највећа и највиша одликовања, која се могу доделити једном Ратнику Светлости!
Њој су се, на Јелисејским пољима, поклонили сви савезнички генерали, сви савезнички официри, сви савезнички војници, сви савезнички ратници.
Њој је одата највиша почаст, која се једном Светом Ратнику одати може, по завршетку Првог светског рата, тог дана, тог светог дана, на свечаној смотри свеколиких савезничких војски, а на Јелисејским пољима, у Паризу.
Милунка Савић је тог дана ушла у легенду, а из легенде се полако узнела у мит, да би се из мита потом вазнела у Светлост!
Највећа Србска Ратница Светлости, Србска Јованка Орлеанка, Индоевропљанка и Аријевка, недуго после рата, у Србији земљи тајновитој, пала је у заборав!
Милунка Савић је заборављена од својега племена заборавног, од својега рода разрођеног, од својега народа среброљубивог, због којега је, песнички речено, девет пута умирала и девет пута снова васкрсавала.
Милунка Савић, Србска Јованка Орлеанка, Србска Посвећена Ратница, а самохрана мајка троје деце (муж јој је рано напустио овај свет!), на Родној Груди, на Родини, у земљи Србији, у Престоном граду свих Срба, за хлеб је насушни зарађивала радећи као чистачица у јавноме тоалету!
Кад сам то сазнао, мени је дошло да пресвиснем, само не знам да ли од стида или од туге!
Али је одмах после тога уследио и освешћене.
Схватио сам, у трену, зашто се све ово нама данас дешава!
Кад су Французи сазнали, како у земљи Србији живи Милунка Савић, како се мучи и бори да прехрани своју децу, позвали су је одмах да са децом дође у Француску.
Обећали су јој и кућу и пензију и бесплатно школовање деце.
Милунка се Савић од срца захвалила Француској, али је рекла, да се она, ето, за Србију борила, и да она не може и не сме, а не би било ни лепо ни поштено, да од Француске добије оно што би Србија требало да јој додели.
Наравно, ни после тога, Милунка Савић ништа није од земље Србије добила!
Немојте ми замерити, што ја с разлогом, са сврхом, казујем Србија, а не Југославија!
Зато што сам дошао до познања, да ми више не смемо да се скривамо иза Југославије, да се правдамо Југославијом, будући да смо је управо ми призвали и градили на костима највећих србских ратника!
Зашто смо је онда призивали и стварали у заједници са својим вековним заклетим крвницима?!
Зашто смо самима себи градили највећу тамничину и највећу јаму?!
Ко нас је учио, и кога смо то послушали, да против себе вазда и чинимо и радимо?!
Милунка Савић, Србска Ратница Светлости, Србска Јованка Орлеанка, заиста, живи и данас!
Живи у Небесној Србији, живи у Светлости, живи у Вечности.
Живи у срцима свих србских родољуба, свих Србских Синова Светлости.
Милунка Савић, живља него икад, и данас бдије над Мајком Србијом!
А где су они кукавни, јадни, заборавни, среброљубиви и вас никакви Срби?
Нигде их нема, јер их је ветар времена распршио у Нигдину.
Они, уистини, никада ни живели нису!
Они су били живи мртваци!
Они су били, и остали, сенке и утваре!
Милунки Савић,
Србској Ратници Светлости,
Србској Јованки Орлеанки,
благослов од Бога Живога
и од свих освешћених
и посвећених Срба!
(7520.)
