Владан Пантелић: Котража – сумпорна свелек вода


Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица

Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше

Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…

Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси

Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила

Котража је преживела краља, самоуправну прелест

Њихови губари су били увек били ту, јели лишће

Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла

 

 

Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода

Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду

Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив

Оболео му желудац, није могао да превари велики град

Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови

Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа

Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији

Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери

 

 

Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове

И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи

Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове,

живи Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити

 

Котража! ја сам рођен близу! чесма! каменом би је погодио!

Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу

Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу

Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица …

1743447_10203794003111025_6412481301780768549_n

Драган Симовић: Милунка Савић – Србска Ратница Светлости


MilunkaSavic.jpg

Милунка Савић, Србска Ратница Светлости, одавно обитава у Небесној Србији, тамо где обитавају сви Посвећени Срби, сви Свети Ратници, од Искони све до Праискони.

Њу су Французи, они Французи којих више нема, звали Србском Јованком Орлеанком.
Француска јој је Нација уручила највећа и највиша одликовања, која се могу доделити једном Ратнику Светлости!
Њој су се, на Јелисејским пољима, поклонили сви савезнички генерали, сви савезнички официри, сви савезнички војници, сви савезнички ратници.
Њој је одата највиша почаст, која се једном Светом Ратнику одати може, по завршетку Првог светског рата, тог дана, тог светог дана, на свечаној смотри свеколиких савезничких војски, а на Јелисејским пољима, у Паризу.
Милунка Савић је тог дана ушла у легенду, а из легенде се полако узнела у мит, да би се из мита потом вазнела у Светлост!
Највећа Србска Ратница Светлости, Србска Јованка Орлеанка, Индоевропљанка и Аријевка, недуго после рата, у Србији земљи тајновитој, пала је у заборав!
Милунка Савић је заборављена од својега племена заборавног, од својега рода разрођеног, од својега народа среброљубивог, због којега је, песнички речено, девет пута умирала и девет пута снова васкрсавала.
Милунка Савић, Србска Јованка Орлеанка, Србска Посвећена Ратница, а самохрана мајка троје деце (муж јој је рано напустио овај свет!), на Родној Груди, на Родини, у земљи Србији, у Престоном граду свих Срба, за хлеб је насушни зарађивала радећи као чистачица у јавноме тоалету!
Кад сам то сазнао, мени је дошло да пресвиснем, само не знам да ли од стида или од туге!
Али је одмах после тога уследио и освешћене.
Схватио сам, у трену, зашто се све ово нама данас дешава!
Кад су Французи сазнали, како у земљи Србији живи Милунка Савић, како се мучи и бори да прехрани своју децу, позвали су је одмах да са децом дође у Француску.

Обећали су јој и кућу и пензију и бесплатно школовање деце.
Милунка се Савић од срца захвалила Француској, али је рекла, да се она, ето, за Србију борила, и да она не може и не сме, а не би било ни лепо ни поштено, да од Француске добије оно што би Србија требало да јој додели.
Наравно, ни после тога, Милунка Савић ништа није од земље Србије добила!
Немојте ми замерити, што ја с разлогом, са сврхом, казујем Србија, а не Југославија!
Зато што сам дошао до познања, да ми више не смемо да се скривамо иза Југославије, да се правдамо Југославијом, будући да смо је управо ми призвали и градили на костима највећих србских ратника!
Зашто смо је онда призивали и стварали у заједници са својим вековним заклетим крвницима?!
Зашто смо самима себи градили највећу тамничину и највећу јаму?!
Ко нас је учио, и кога смо то послушали, да против себе вазда и чинимо и радимо?!
Милунка Савић, Србска Ратница Светлости, Србска Јованка Орлеанка, заиста, живи и данас!
Живи у Небесној Србији, живи у Светлости, живи у Вечности.
Живи у срцима свих србских родољуба, свих Србских Синова Светлости.
Милунка Савић, живља него икад, и данас бдије над Мајком Србијом!
А где су они кукавни, јадни, заборавни, среброљубиви и вас никакви Срби?
Нигде их нема, јер их је ветар времена распршио у Нигдину.
Они, уистини, никада ни живели нису!
Они су били живи мртваци!
Они су били, и остали, сенке и утваре!

Милунки Савић,

Србској Ратници Светлости,

Србској Јованки Орлеанки,

благослов од Бога Живога

и од свих освешћених

и посвећених Срба!

(7520.)

P1200813

Драган Симовић: Хаику вечног тренутка


letnji-dan-_1345274251_670x0

Овај тренутак

садржи све тренутке –

каква милина!

_sp-tresnjin-cvet

ХАИКУ И КОМЕНТАР

Овај се хаику, без икакве моје намере, догоди сам од себе.

Тек пошто записах стихове, схватих да је ово прави класични хаику, по свим нормама и правилима ове најстроже песничке форме.

Има свеукупно седамнаест слогова: пет слогова у првом стиху; седам слогова у другом стиху, и, поново, пет слогова у трећем стиху!

Драган Симовић: Пут унутарњег мировања и тиховања


4-_-sky_trees_forest_hill_mountaun_silhouette_stars_manipulation-4-_cg_digital_art_bright_starlight_1920x1080

Мировање без мисли јесте највиши ступањ делања.

Неделање јесте најсавршенији вид делања у Васељени.

Највише чинимо онда када ништа не чинимо.

Дође време, кад је најмудрије ништа не чинити, ништа не предузимати, и ни о чему не размишљати.

Дође време, кад се свако наше и најузвишеније делање окрене против нас, кад свако наше делање прелази у своју супротност и опречност.

Највише сам грешио онда када сам са љубави и из најлепших намера нешто предузимао и чинио за ближње своје.

Људи су ме најчешће прогонили управо због оних дела која сам из најлепших намера и са најузвишеније љубави чинио за њих.

Схватио сам: свако наше чињење јесте привид, варка, омаја и опсена.

Шта ми чинимо?

У бити, ми ништа не чинимо!

Зато и кажем: највиши вид делања и стварања јесте потпуно мировање без икаквих мисли, без икаквих намера, без икаквих хтења, без икаквих жеља

Најмање грешимо онда када тихујемо и када бивамо равнодушни према самима себи, према свим бићима, према свим световима.

Благодаран сам свим оним пријатељима који су ме шибали и шамарали онда када сам пожелео да нешто племенито и  узвишено учиним за њих.

Управо су ми они, својим шибама и шамарима, показали и отворили пут унутарњег мировања и тиховања.

nebo-oblak-sunce-jpg-oblak-1

Драган Симовић: Лирски записи


Све што се налази у Васељени,

то се у Љубави садржи.

У Љубави је Створитељев тајни запис

свих прошлих и будућих Стварања.

И да све нестане у свим световима,

а Љубав остане,

тада је све сачувано,

тада ништа нестало није.

52fe9e86e846f6cc1046c1fba4eedd09

Драган Симовић: О мени ће певати јасике и брезе…


20150514_123557

О мени ће певати

јасике и брезе,

и звездана јата

у бескрајном кругу;

певаће виле

и борови вити;

певаће муње

про неба пурпурна;

 певаће оскоруше,

 кедри и ветрови –

кад ме не буде

било у свету,

када ме не буде

 више мед вама.

Бела Веверица: Питам се…


Ноћ је дубоко бистра и

Пуна звезда сасвим јасних

Гледам, сјаје на длану плавом!

Упитница – искра бљесну,

Гледам сазвежђа наша сва.

Јесу наша, ал са кога

Долетех, то скоро ја?

Знам да путовах у трену

Задатак да преузмем свој

Знала сам одакле кренух

Ал чим стигох заборав

Покри мојих сећања рој!

Ах, ноћи звезда пуна – видим,

Смешкате се горе ви!

Ах, вратићу се једном вама

Са старим и новим сећањима

А онда….држите се сви…

%d0%b1%d0%b0%d1%98%d0%ba%d0%b0%d0%bb-355017189085_1182775594006423458_n

Драган Симовић: О дивотама и милинама


P1120383

Волим да посматрам људска лица, онако како посматрам вечерње облаке румене ношене ветром; онако како посматрам звездана јата за летњих ноћи, док уоколо зрикавци зричу; онако како посматрам брезе и јасике под снегом плаветним и зеленим на неком пропланку белих ветрова.

Волим да посматрам људска лица, и да им се дивим, дивим свим бићем и суштаством својим, испуњен, у исти мах, милином и сетом, радошћу и тугом.

Волим да посматрам људска лица, мила и драга, ведра и тужна, јер у свакоме лицу, у које се загледам, препознајем и своје лице из неких времена и векова минулих давно.

Не могу се никада нагледати људских лица, и вечерњих облака румених у сутон плаветан и зимзелен!

Има тренутака кад волим све људе, сва бића, све ине светове, и свеколику творевину Божју –

све што је игда било и све што ће негда бити!

Има тренутака када од љубави умирем!

Од љубави коју не умем изрећи и насликати;

 од љубави која није од овога света,

и која не би могла опстати у овоме свету –

 јер је исувише прозрачна и етерична;

 јер је сва од пене беле облака белих,

 и плаветно-зеленкастих снова

што се понад језера горског љескају

и зрцале спрам зрака сунчаних од руја –

од руја јагода шумских

што руде у пролеће по присојима!

Има тренутака када видим –

јасно видим! – све што је било,

и све што ће бити –

у свим вековима,

у свим световима.

Владан Пантелић: Хајдучка чесма


Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми

Таласају ме болно шуме Кошутњака

Места и дрвље памтим из оног времена

У груду титре прагрлилице – миловалице
О храбра животдајна шумска лепоокојко!

Лако је било мени да мачем опсене сечем

Није лако харамбашу крити и чувати!

Најмање најтеже је лако волети хајдука!
Јака водоцев – наточих све тестије своје

Опрез – корак лак кроз шуму – као некад

На шушањ скачем брже од пантера црног

Крв није вода вода није крв крв није вода
Љубави моја знам овде си – певојка птица

Држах те окамењен топлу крвцем овлажену

Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо

Пре него га самострела међу плећа стигла
Идем опијен цветом шумом и оновременом

Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…

Враћам се у сада неста из ока праслика стара

Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

15135846_10207702919271486_8660015082902493742_n