О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу

Који својим стаблом сварожницом – усправницом

Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину

А са многим гранама лишћем цветовима и жиром

Зрачиш обзорницу – водоравницу- Љубав Божију

Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство Крста

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице

Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије

Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним

А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока

Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу

Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

О наш једини Боже храстолико пројављени у Тијанији

Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће

Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста

Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу стрпљењу

Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби

Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела

Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом

Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток

Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем

И које је распрострто као истост у свему видном и невидном

И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Не постоје никакве европске и западне вредности којима би пробуђен и освешћен човек имао и један једини разлог да се диви.

Цео западни свет је од самог настанка дивљаштво и варварство.

Цео западни свет је антицивилизација у самој суштини, антицвилизација од почетка до свршетка.

Само неосвешћени и бесловесни могу да се диве некаквим умишњеним и измишљеним европским и западним вредностима.

Шта су европске и западне вредности?

То су инквизиција, ломаче, вешала, освајачки и пљачкашки ратови, затирање раса и народа, уништавање Планете и Природе.

Кад ми неко спомене Европу и Запад, ја се одмах сетим свих грозних и ужасних ратова кроз векове; сетим се десетина и стотина милиона невиних жртава на Планети; сетим се свих затртих и, до темеља разорених, древних и великих култура и цивилизација Америке, Аустралије, Африке и Азије; сетим се ватиканских и јудео-кршћанских ломача на којима су спаљиване читаве породице Хиперборејаца и Аријеваца; сетим се силованих, понижених и погубљених Србкиња и Рускиња; сетим се милиона изгладнеле, промрзле и уморене србске и руске деце, и, надасве, сетим се свих иних грозата и ужаса које је могао да смисли само рептилски ум Европе и Запада.

Европски и западни свет, такав какав јесте, мора да нестане и, нека нестане, што пре!

Нема ниједног пробуђеног и освешћеног Белог Србина који ће пустити иједну сузу за тим паразитским и рептилским светом, за тим светом лажних вредности и још лажљивије беле расе.

Од свих наших тела (а освешћен их човек, по мојим увидима, има дванаест!), најкрхкије је наше физичко тело.

Наше физичко тело је узроком свих наших патњи и страдања у материјалном свету.

Због крхкости и трошности нашег физичког тела, трпе сва друга, нарочито највиша, наша тела.

Због крхкости и трошности нашег физичког тела, ми зато успорено и напредујемо у душевном и духовном развоју.

Свако је од нас, по ко зна колико пута, осетио, да му све муке и тегобе – умне, душевне и духовне – долазе отуда што га  физичко тело, без престанка, вуче у таму и ништавило.

Крхкост и трошност нашег материјалног тела је толика, да, често, највише душевне, духовне и стваралачке енергије трошимо на одржавање равнотеже у нашем физичком телу.

Сретао сам на својим овостраним путовањима велике посвећенике, веома снажне умне, душевне и духовне личности, које су имале тако крхко и трошно физичко тело, те због такве трошности и крхкости свог физичког тела нису ни могле ваљано да обаве своје божанске и духовне задатке у овоме свету.

Много је опсена, превара и обмана у свим оним индијским учењима која нам долазе преко Запада, да јак дух може да преиначи карму физичког тела.

Моја ми искуства, као и моји увиди из Акаше, казују нешто посве опречно и супротно.

Ма колико нека личност била снажног духа, карму и болести свог физичког тела не може ни за јоту да промени.

Највише што може да учини такав посвећеник јесте да се помири са тим сазнањем, да ствари прихвати таквима какве јесу и, чини оно што у даним околностима чинити може.

И, надасве, уопште није битно колико ће човек боравити у овоме свету.

Има оних посвећеника који су, упркос трошности и крхкости свог физичког тела, успели до четрдесете године, свог овоземаљског живота, да обаве све своје задатке, и опет, има оних људи који су проживели у овоме свету стотину лета, а ништа за тих стотину лета нису успели да учине ни за себе нити за ближње своје.