Учење је кретање од тренутка до тренутка. Слобода од жеље за одговором је преко потребна за разумевање проблема.
Окончање патње је почетак мудрости.
Знање увек лежи у сенци глупости.
Медитација је ослобођење од мисли и кретање ка екстази истине. Медитација је експлозија интелигенције.
Важно је учење. Ко је учитељ није важно.
Слобода и љубав иду заједно. Љубав није реакција.
Ако те волим зато што ти волиш мене, то је онда трговина,
ствар која се купује на пијаци; то није љубав.
Све идеологије су идиотске, било да су верске или политичке, јер то је концептуално размишљање, концептуална реч, која је на жалост тако дубоко поделила људе.
Сви ми желимо постати познати људи, али онога тренутка када желимо постати нешто – ми више нисмо слободни. Бити добро прилагођен у дубоко болесном друштву није мера здравља.
Сматрам да не постоји пут до истине, њој не можете прићи ниједним путем,
ниједном религијом, ниједном сектом.
То је моја тачка гледишта, којој сам потпуно и безусловно доследан.
Истина, будући неограничена, неусловљена, неприступачна ниједним постојећим путем, не може бити организована; нити иједна организација
треба бити основана да води или присиљава људе уз било који посебан пут. Ако то схватите, тада ћете увидети како је немогуће организовати веру.
Вера је чисто лична ствар, и не требате и не смете је организовати. Ако то учините, постаје мртва, кристализована.
Постоји религија, секта, веровање које се излаже другима.
То је оно што сви широм света покушавају да учине.
Истину не можете спустити доле, већ појединци морају учинити напор да је достигну.
Не можете спустити планински врх у долину.
Опис није описан; ја могу описати планину, али опис није планина, и
ако се ухватиш у опис, као што већина људи ради, онда никада нећеш видети планину.
Када неко изгуби дубоко интиман однос са природом, тада храмови, џамије и цркве постају важни.
Ако желите тражити Истину, морате ићи ван, далеко изван ограничења људског ума и срца и тамо је пронаћи – та истина је у вама самима.
Није ли једноставније да за циљ поставите живот сам, уместо да имате посреднике, гуруе, који Истину неизбежно морају приземљити и тако је изневерити.
У теби се налази цео свет и ако знаш како гледати и учити, врата су ти тамо, кључ ти је у руци. Нико на свету не може ти дати кључ нити отворити врата…нико осим тебе.
На питање постоји ли или не постоји Бог или истина или стварност, или како год то волите називати, никада не могу одговорити књиге, свештеници,
филозофи или спаситељи. Нико и ништа не може одговорити на то питање
осим тебе самог и ето зашто мораш упознати себе.
Несавршеност лежи само у потпуном непознавању себе. Разумети себе је почетак мудрости. Морате разумети целину живота, не само један мали део.
Због тога морате читати, зато морате гледати небо, зато морате певати и плесати, и писати песме и патити и разумевати, јер све је то живот.
Десио се спољашњи напредак од воловске запреге до млазног авиона, али психолошки, појединац се није нимало променио, а друштвене структуре
широм света стварају појединци.Спољашња друштвена структура је резултат
унутрашње психолошке структуре наших међуљудских односа, јер је појединац резултат свеопштег искуства, знања и понашања човека.
Свако од нас је складиште прошлости. Појединац је човек који је читаво човечанство.
Ако заиста можемо да разумемо проблем, одговор ће се појавити, јер он није одвојен од проблема. Током верске историје били смо уверавани од верских вођа да ако изводимо одређене обреде, понављамо извесне молитве или мантре, потчинимо се извесним обрасцима, сузбијемо наше жеље,
контролишемо наше мисли, потиснемо наше страсти, ограничимо наше апетите и уздржимо се од попуштања полу, ми ћемо, након довољно мучења ума и тела, пронаћи нешто иза овог малог живота. И то је оно што су милиони такозваних религиозних људи чинили вековима, било у осамљености, отишавши у пустињу, планину или пећину или лутајући од села до села са просјачком зделом, или у групу, придруживши се манастиру, силећи своје умове да се потчине утврђеном обрасцу.
Али мучен ум, сломљен ум, ум који хоће да побегне од читаве збрке, који је порекао спољашњи свет и отупио од дисциплине и потчињавања – такав ум, колико год дуго трагао, наћи ће само оно што је у складу са његовом искривљеношћу.
Као људска бића која живе у овом стравично ружном свету, запитајмо се,
може ли се ово друштво, засновано на такмичењу, окрутности и страху, окончати? Ја мислим, то се једино може десити ако свако од нас препозна кључну чињеницу да ми, као појединци, као људска бића, у ком год делу света живели и којој год култури припадали, смо потпуно одговорни за целокупно стање света.
Свако од нас је одговоран за сваки рат због агресивности наших сопствених живота, због нашег национализма, наше себичности, наших богова, наших предрасуда, наших идеала, свега онога што нас дели. Насиље није само убити некога.
Насиље је када користимо оштре речи, када чинимо гестове да отерамо другу особу, када се покоравамо из страха.
Тако да насиље није само организовано клање у име Бога, у име друштва или државе. Насиље је много суптилније, много дубље, а ми смо уроњени у бездане дубине тог насиља. Када себе називате Индијцем или Муслиманом или Хришћанином или Европљанином, или било чим другим, ви вршите насиље. Схватате ли зашто је то насилно?
Зато што одељујете себе од остатка човечанства.
