Кад те се сетим,

језа ме обузме;

на крилима ветра

твој мирис ми донесе.

Срце ми се распукне,

а сузе навиру,

бол не престаје,

 а душа полако посустаје.

Тешка борба ми предстоји,

и ако те нема,

тешко је, тешко,

да се срце избори.

Пут навише до Самоостварења у Творцу води кроз Стварање.

Изван Стварања нема ни Самоостварења.

Стварање је све оно што стварамо, творимо, чинимо, деламо, сневамо, маштамо и радимо из Љубави, Свесности и Свести.

Стварање је како обделавање властитог врта или властите њиве једнако као и молитвено тиховање.

Стварање је, такође, рађање и подизање деце, као и сама дела Љубави.

Где год су Љубав, Свесност и Свест, ту је и Стварање.

Немогуће је било шта постићи без Стварања.

Зато што је и Сам Творац – Стварање!

Сама реч Творац или Створитељ открива највећу Тајну Творца – Он је Стваралац!

Да није Стваралац, не би био ни Творац!

Драгане Песниче,
Живот је сусрет и прожимање савршеног и несавршеног … то је стално у кретању … и гле парадокса …. то једно другом бива инспирација и помоћ на нашем путу спознаје … свака наша мисао и искуство на том путу прожима прво нас саме као ствараоце, а уједно те нове и свеже мисли крећу да прожимају цео организам, целу Васиону……

Свет и не треба да се мења, он је и овако маја и опсена … то је само наша животна позорница где остварујемо наше улоге, њоме се не треба превише бавити ….. али зато је преко потребно да се ми глумци те позорнице узајамно помажемо, да што боље и квалитетније одиграмо наше животне роле….
Свако Добро!

Ако некога нечему научиш, ти си учествовао у његовој промени!

То је стварање на другоме, а упоредо на себи!

Божанска сила, по мени, не може бити променљива тако како рече!

Уствари, ја је не видим тако!

Ми је видимо можда другачије, и то је оно што је различито!

Она је иста само ми смо у различитим стањима у зависности од ко зна све чега.

Поезију пишемо себе ради- да- али ту исту поезију дајемо и другима!

Зашто је дајемо?

Мислим да то што стварамо дајемо и другима, јер код свих она ће различите или исте ствари да побуди -у

супротном бисмо сви стварали и никада никоме не бисмо реч једну рекли о томе шта стварамо!

Слажем се да човек изворно ствара себе ради, али разлог није само тај.

Ако нас је Бог створио као један заједнички организам -као једно- онда сви стварамо и једни због других.

Песниче, наеа душе су велике, широке и љубе много!

Љубе нас саме и друге, о колико много!

Мој је осећај да ми стално размењујемо силу осећања и догађања и то је читаво богатство на путу ка тој

заједничкој јединствености!

Ово бејаху моја промишљања на оно што прочитах!

Ко год крене путем освешћивања и узрастања у Духу Стварања, мора на самом почетку да разјасни ово: нико од нас не може променити никог, а још мање може мењати свет, већ да свако од нас мења и поправља једино самога себе.

Све племенито и узвишено што чинимо – чинимо искључиво због себе!

Мењајући и поправљајући себе, ми мењамо и поправљамо све људе који су у нама, свеколики свет који је, такође, у нама.

Ја поезију не стварам због других, због света; ја поезију стварам због себе и, само зарад себе.

Моја поезија не треба другима, не треба свету; моја поезија треба мени, треба мојој души.

Моја поезија ствара и поправља мене!

Погледајте и сазерцавајте људе и свет око себе.

Можете ли ту ишта променити и поправити?

Не, ту ништа не можете променити ни поправити.

Ма шта чинили, све ће у спољном свету бити и остати онако како јесте.

Опсена је да се свет мења.

Свет се уопште не мења.

Мењате се ви, и само ви!

Оно што се мења у вама, то је Живи Бог у вама.

Само се Бог мења, само је Бог у сваком трену другачији.

Бог је Вечна Промена.

Бог је Кретање и Дејствовање.

Бог је Стварање.

Све што је Стварање, то се у свакоме трену изнова рађа.

Шта је Вечан Живот?

Вечан Живот је Вечита Промена, Вечито Стварање.

Вечног Живота нема изван Вечног Стварања.

Ко год тражи Вечан Живот изван Вечног Стварања, наилази на Таму и Опсену.

Ово је толико величанствено, да је веома тешко било шта рећи о овоме запису .

Када ово читам, имам осећај да сам у потпуно другом свету, у другој стварности!
Описати ово, и на овај начин, може само онај, ко је у непосредној и стварној вези
са Бићима из виших димензија свести и постојања!

Никада нисам ни сумњао да наш песник није у блиским односима са Неким из виших светова.

До сада је било много сличних записа и трагова о овим везама, које сам пажљиво читао, али сам најчешће остајао у стању размишљања и питања самога себе: Ко и одакле то шаље ?
Благодарим песнику на свему што нам дарује!

Одувек сам осећао јаку онострану везу са дрвећем.

Дрвеће на мене има исцељујуће дејство.

Волим да седим испод дрвета, и да наслоним кичму на дебло.

Тада осећам како ми низ кичму и уз кичму струје исцељујућа и животодајна дејства дрвета.

Док тихујем, у мислима и визијама, разговарам са дрветом.

Откривам му своје тајне, своје слабости, своје немоћи, иако дрво већ све зна о мени.

Зна и осећа, шта ме тишти, мучи и боли.

Преко дрвећа, повезан сам и са шумским вилама, са вилама загоркињама и биљарицама, са вилама видарицама и исцелитељкама.

И данас сам, као и свих ових минулих дана, седео и тиховао испод својих дрвета на обали Истера.

Успављиваше ме свирка ветра у оголелим крошњама, и тајинствено шуморење и шуштање сувога лишћа на стазама око мене.

Небо бејаше праискони плаво, а млечно-бели облаци хитаху плавим небом ношени распојасаним и разиграним ветрима.

Тиховање је праисконо стање душе и духа.

Ми смо само у тиховању повезани са Творцем и Васељеном.

Кад изиђемо из стања тиховања, ми бивамо лак плен свих предатора и паразита.

Без тиховања је скоро немогуће живети са сврхом и смислом.

Ово је моје искуство још од детета.

Да нисам још у детињству научио да тихујем, уверен сам, да не бих ни тридесет лета поживео у овоме свету!