Вилењакове оностране визије 

Јутрос сам свим суштаством својим осетио и доживео садашњи тренутак, овај тренутак вечности.

Не, никада до сада нисам на тој дубини унутарњих светова доживео, осетио, искусио и познао садашњи тренутак.

По први пут сам имао онтолошки доживљај садашњег тренутка вечности, а то значи, да сам садашњи тренутак доживео и познао као сушто космичко и божанско биће.

Видео сам, у јасновиђењу, једног дечака од пет-шест година обавијеног тананом и прозирном копреном од млечно-беле светлости како, радостан и раздраган, трчи зеленим пропланком под дивотно плавим небом, и у том дечаку, гле! у трену и изненада, препознах себе од пре шездесет лета!

О, како сам био радостан због тога!

Нека праискона милина запљусну ми и срце и душу и, ја заблагодарих Творцу и Васељени на том доживљају…

Неколико тренутака пре ове визије, пре овог изненадног буђења и просветљења, бејах обхрван тугом, сетом и чамотињом; не само што ми се није устајало из постоље, но, да будем искрен до краја, није ми се ни живело више у овоме свету…

Та визија дечака од пет-шест година, та дивотна слика коју никада раније нисам видео, мене је напросто васкрснула из пепела и, узнела ме високо у космичка лучезарна пространства…

То је био тренутак божанског озарења, тренутак чудесног просветљења…

Видео сам, а истовремено и схватио, да је онај дечак од пет-шест лета што раздрагано и радосно трчи пропланком обавијен дивотном божанском светлошћу, још увек жив – да је заистински жив и живљи но игда раније! – у неким оностраним упоредним световима, и да тај дечак од пет-шест лета, греје и храни моју душу и моје срце.

И, још сам нешто разјаснио и освестио.

Све док живи тај безбрижни и раздрагани дечак у оностраним упоредним световима, у Златном Свароговом Ирију, дотле ће живети и овај већ уморан и стар човек у мени који се скрива иза мојега имена, лика и обличја.

Данас сам васцели дан био весео, радостан и раздраган и, ништа ми не бејаше тешко, јер је све време из те пра-слике, из те живе визије дечака од пет-шест лета, исијавала чудесна животна енергија и грејала моје срце и моју душу, напросто ме вазносећи од Земље у неке плаветне и лучезарне висине.

Драги моји пријатељи, Бели Срби и Беле Србкиње, све док у вама, у неким оностраним и упоредним световима, живи неки ваш дечак или нека ваша девојчица од пет-шест лета, дотле ћете и ви живети радосно, раздрагано и, са смислом, у овоме свету.

Не дозволите да икада умру тај ваш дечак и та ваша девојчица, јер ћете – не дај, Боже! – са њиховом смрћу и ви заувек умрети.

То сам данас видео, осетио, схватио и освестио.

Да све је лепо и савршено, дубоко обавијено тајном Љубави, све је тако али Истина стоји, а она треба, да се без престанка покреће и окреће, као Точак Живота да ствара пут за напред и навише ка Вечности. Ради тога су послати ратници Светлости и Љубави на Земљу -Мидгард, да је покрену и подсете на Исконско, Божје,Чисто постање. Сварогови ратници знају, да смо сви исти на нивоу душе, исту Божју милост носимо, али на нивоу Свести смо другачији, своји на своме одувек и заувек једно са Творцем, пробуђени, а то никада не смемо заборавити, ако то заборавимо, изгубићемо себе у омаји подсвести, да смо сви исти, Ти, ти баш ти си другачији и свој са самим собом увек у Творцу, Будан, Сада постојиш и никога се не бојиш. Све се дешава онако како треба да се одвија, душе у подсвести, делују и оне на милост Творчеву полако љубе, корак по корак, поштујмо то, али ти Ратниче се не крећеш тако полако, ти одскачеш, високо у највише висине и држиш Небески свод на својим рукама, јер ти носиш у себи огромну моћ својих предака, сада и потомака, ти си ту да разлучиш битно и сувишно, да јасно видиш, да делујеш и реагујеш на време, и укажеш за даље, да се бориш, и Творца за благослов и благостање помолиш, да цениш, да волиш, да протресеш и разбудиш, а највише од свега да Волиш високо највише и Љубиш дубоко најдубље, да се крећеш, и спустиш најдубље у дубине своје душе и предаш се понизно милости, а затим да се попнеш на сам врх своје душе где се Слави Радост, научи то и слави у себи! Буди Живот!

Све је лепо и савршено, зато што све Вишње силе знају, да смо ми, овде, на Земљици овој, у овом времену само- људи- људи, са свим оним, што смо понели и на шта смо ,пристали, пре но овде да дођемо!
У неку руку, лепо је и видети и доживети, како то, нешто, што смо понели и на шта смо пристали, лагано ишчиљује из наших срца, из наших душа и како тиме постајемо милији и бољи и себи и другима.
Понекад, помислим да је и сам Стваралац ових, наших, свих светова, можда, у неком трену, пожелео да осети сву раскош наших овде посве и дивљих осећања. Можда је пожелео да види творевину своју, у целој њеној лепези, док нас је гледао однегде. како се рађамо, играмо, смејемо, плачемо, заљубљујемо, разљубљујемо, сањамо, бес – нимо, кајемо, како потомство стварамо, како му се радујемо, како се у њега некад и разочаравамо али га опет волимо, како земљу своју волимо или је издајемо, како се са сваким Сунцем бољем животу надамо, како се са собом и са другима боримо, сабље потежемо, како се опет волимо, ..
Можда је, у једном трену, пожелео да све то, осети па се отелотворио у нас.
Можда су цивилизације, које тек наслућујемо, пожелеле то исто, па смо ето, сада ми, овде они…….можда!

Ој, Душане,

мој Милошу!

Где си, где си и што ли те нема?

Да ли су ти духилице снене?

Или скупљаш сребро са гаврана?

Или будиш своје милодухе?

Или куваш мелеме за опсене?

Или правиш искре од белутка?

 Или су те саплеле суђаје

судбине – Плетиља, Нитиља и

Неумољива?        

Гледам лице своје у

милогледару

Припитавам коју песму

да запевам

Певалицу кукалицу или

певалицу!?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Све је лепо и савршено

у свим световима;

све је лепо и савршено

у нашим мислима,

сновима и визијама;

 све је лепо и савршено

чак и тамо

где нам се чини,

да ништа није

ни лепо ни савршено!

У Природи и у нашој непосреној околини, има много тога што ми нити видимо нити чујемо нити на било који начин осећамо.

Ми смо страшно отуђени од Природе, што ће рећи од свега онога што нас окружује и онога што се дешава око нас. Постали смо груби, дрски, одвратни, зли, и ко зна шта све не. Насупрот овоме Природа све то примећује види и осећа, осећа бол, и свом својом снагом се брани и узвраћа ударац бранећи се.

Пчеларством се бавим више од двадесет година али нисам чуо за ове магнетне појаве и овај начин споразумевања међу пчелама. Можда и постоји али ме занима чиме је то мерено, којим инструментима и начинима доказивања пошто сам радни век провео у електротехници и електроници којом се и сада бавим. Мени је познато да пчеле међусобно опште и препознавају своје друштво помоћу мириса који матица лучи и који је различит код сваке матице, па тиме и кошнице. Проникнути у мисаоне законитости, поступке и начине њиховог споразумевања, било би веома занимљиво. Кошница је вечита непознаница, па и за највеће светске стручњаке из ове облсти. Желим свако добро и успех младом пчелару!

Желим свима, још једном да поновим, да се опет присетимо, да на Мајци Земљи има места за све, и сви можемо живети у хармонији.
Желим да живимо у радости, а не у мржњи, болу, патњи!
Изгубљени пут, због похлепе за материјалним, може се вратити, ако наметнути механизам заменимо најдрагоценијом вредношћу коју од Бога добисмо, а то је, Љубав!
Похлепа је љубав претворила у мржњу, а људе у механичка створења.
Људи, све оне машине у пољима имамо да брже и више производимо хране,
а све више гладних на планети.
Развили смо медицину,
а све више болести и умирања од истих.
Све више мислимо, а све мање волимо! Далеко више, од памети, потребнија нам је љубав!
Не дајте себе неприродним створењима, да од вас стварају слуге и робу за њихове потребе!
Ви сте Људи! Ви имате срце у грудима, а не сат!

Беле хаљине су нежно додирнуле ме!

Широке, таласале благо у ходу лаком!

Белина – светлост густа, непрозирна!

Косе су плаве и лица мекано лепа.

 

 

Цвеће је нежно стављено преда ме!

Попут покретних бића извио се један

Цвет велики, бели- образе миловао,

У косу се уплео – златним је сјајем обасјао.

 

 

Не сећаш се, сестрице мила, ко си била,

Чујем глас кроз тишину догађаја!

Прођи, да видимо те сви – ми – твоји!

А ко сте ви – мили моји?

 

Док питања роји се сто, гледам у

Свод звезда пун – раскош предивног сјаја.

И стојим у белом – ко вечност траје све!

Ко сам …  ко су …. где сам?

 

 

Нежност – знам да име им је свима,

Ил им га ја наденух тога трена!?

Гле – нисам сама, схватих намах!

Љубав се прену – моје прво име од свих имена!