Када се суштина присети догађаја или знања из прошлости,

то се манифестује на највећем органу –кожи!

Дуги низ година, добијам информације,

а да не знам да објасним  како сам сасвим сигурна да су тачне, а јесу.

Немам гласове или слике у уму, али, просто знам да су истините и

прецизне сваке спознаје. Када се ум присети неког податка,

на кожи се испоље трнци, или осећај,

као да струја пролази преко коже и продире у тело.

Зато, мили моји,

док мислите и причате,слушајте ваше тело, слушајте вашу кожу,

јер, говоре вам веома важне и битне ствари!

Слушајући своје тело, можете са тачношћу открити,

вашу ранију инкарнацију!

У светлом запису душе твоје су речи живота што певају нежно…

чујеш им гласе ко харфе кроз сне,

кроз биће,

своје срце…

оне ти говоре где свиће рујна зора…

зора новог дана када жизњ је живот силни

и кад душо-лечилица и живот-дајница -речца и реч сад кроје и боје за навек и век…

Јер света је мисао што роди  речи те.

У њој скривени смисао…светост силиме.

Живот пламом огреје 

и Љубављу обуче

и поведе кроз свете двери

Творац тебе, о сине…о кћери.

Време је!

На хиљаде црних хришћанских хорди

приближаваше се мени и мојему Роду,

на земљи светој чекаше их сви ратници горди,

копља у вис поставише да им тела боду!

И десила се битка на небу и земљи

са синовима таме и синовима Рода,

водила се битка под коловратом врелим

за спас Белог србства и духовног кода!

Ал синова таме много више беше

под тутњавом коња до мене допреше,

везаше ми руке и гурнуше ми тело

не видеше шта сакрих под појасом смело!

Свети драгуљ Светлости Свароговог плама,

животом га чувам под појасом белим

један рече да жели тело да ми слама

тад Перуну се обратих јасно гласом смелим!

Кад из неба излете на црном коњу ратник

под тутњавом грома пројури  кроз  таму

у трку ме подиже и понесе на коњу

и муњама распали  у суштину саму!

Распукла се гора на четири дела

од силине грома и Перунове правде

застава се наша вијорила дуго

са Перуном на челу стајале су гарде!

Издајица беше и тад много вазда

и многи се саблазнише лажју овог света

и продадоше коловрат за три гроша праха

тад упорно се смањиваше Перунова чета!

И мене су издали и продали за новце

и живу ме спалили на ломачи да горим

уз смех им обећах да вратићу се опет

и вратих се сада јер одувек постојим!

Песму сам писала ведањем, дозивајући сећања на оно што се десило на овим просторима, не тако давно! Слава и част Боговима нашим!

Ходам лагано стазама Прамајки и Прабака

Пролазим путе искона ко и оне некада.

Милујем дрвета Род сваки, румени и зрели,

Драга  травка свака -знам – биљка је исцелитељка;

Знам да садила их давно једном једна Прамајка.

Гледало је небо плаво и тма облака белих

Вековима бајку –данас –  као оне радим ја!

Милујем изворе,  молитве пред њима говорим

Вода жива и света, нека тече без престанка.

Надлећу ме птице као некада њих – и поје

Песме Праискона уз драги хук ветрова, мили;

И видим – те жене –  градитељке домова – стоје

И машу нараштају будућему, певају му:

Љубав уткајте чеда, у животе што живите,

Волите, као ми што волимо и сада вас све

Љубав у срца засадите,  од таме  браните.

Постеље од звезда сјаја и колевке,  чувајте

Стрелом срца, мачем душе и љубављу безкраја.

Ми Род смо Један и Једини  –  Род   Златнога Ирија!

Србска слава  – Један од најлепших, али и најтајинственијих обичаја у Срба је слављење славе или слава. Тих дана влада тихо узбуђење у домовима слављеника. Укућани се труде да све буде чисто, куће се крече, перу прозори, чисте дворишта, пале тамјан и свећа. И сви су слављенички узбуђени, радосни и радосно ће дочекати госте. Домаћин ће изаћи напред и поздравити се са гостима загрљајем, преко левог и преко десног рамена и са сваким гостом разменити енергију срца. То исто ће урадити и његова жена и остала чељад из његове породице. Разговор је уљудан, миран, тих. Молитвом и пригодном беседом одаје се пошта свецу заштитнику дома. Онда почиње ручак. Сви узимају по парче колача које је свештеник тога јутра благословио. Пије се ракијица, у Тијању је то тијањица – визија давалица, наздрави. Неко касније пије црно или бело вино или сок. Понеко буде надахнут и запева народну песму –лечилицу, или неку духовну песму, други прихвате. Све протиче радосно, без неартикулисане галаме, свима су срца отворена.Тако изгледа нормална савремена слава у јудео-хришћанству које се сада зове православна вера.

Слава у Срба, Аријеваца, много је старија од хришћанства. Она је постојала и на Дарији, нашој прапостојбини на Мидгард земљи. Била је то општа народна светковина… После рата са Кошћејима и потопа Дарије слава је пренета у просторе где су се преживели иселили. Највећи центар културе и свих знања био је у Беловодју, где се данас налази град Омск. Изграђени су велелепни храмови, а знање су преносили првосвештеници. Они су имали огромно знање јер су се много година школовали и прошли јако тешке иницијације. Они су пренели знање Дравидима (Индија), потом Египћанима, итд. Но, то је сасма друга прича. Постојала су општа народна славља одређених дана у Беловодју и у другим већим местима. Ово се дешавало пре око 110 хиљада година.

Шта је покренуло ова народна славља на Дарији, а потом у Беловодју и другим местима, и ко је њихов покретач? Покретачи су били веома просветљени појединци, бели волхови, јерарси, ведуни…, који су имали чиста срца, огромно знање, силне моћи, и моћи владања моћима. Они су у својим визијама, у мери своје чистоте, видели Јединога Бога, и опијени виђењем нису могли ни реч да изговоре. За такво виђење, такво усхићење, такво созерцање, не постоје речи које би то описале. Њихова душа је славила и певала краснопојке Слави Извора свега постојећег. Они су касније своје виђење представљали народу кроз слике елементарних радости – рађајуће Сунце, прекрасна дуга, фонтане светлости, деце занесене игром, птицама у певу и лету, песмом и свирком, церемонијама поштовања сили Стварања. Тим представама дочаравали су своје виђење Бога и успевали да тај дух усаде у све слављенике. У великим сеобама које су уследиле није се код Срба изгубило генетско сећање на славља. Постепено су за заштитнике дома узимали реалне духовне прваке – свеце, призивали их одређеног дана и славили. Перун је код многих био најомиљенија личност.

Када је уведено хришћанство Срби, једини од Аријевских народа, су наставили да славе. За свеце подметнуте су друге личности које, у многим случајевима, никада нису постојале. Стога је важно коме се обраћамо, коме енергију дајемо, и коме се Богу молимо. У нашим душама и у елементу Акаша све је записано. Проучавајмо Веде, повежимо се својом душом, уђимо у трезоре Акаше…, призивајмо Славу Извора свега постојећег.