Поезија се не чита с разумевањем, већ са осећањем.

Поезију не треба разумети, него осетити и доживети.

Није важно шта је песник хтео да каже, важно је шта си ти осетио и доживео док си читао песму.

Јер, песник није смишљао шта ће да каже, већ је само извршавао заповести срца и душе, заповести богиња и вила.

Песник је напросто певао, не размишљајући о томе шта пева, него коме пева!

Песнику је битније то коме од онога шта!

Поезија није ствар ума и главе.

Поезија се рађа у срцу и души, и предаје се срцу и души.

Језик поезије није за разумевање главом и умом.

Језик поезије је с ону страну језика.

Поезија је мета-језик, језик иза језика.

У поезији нема људске логике, но мета-логике, једне више космичке и божанске логике.

Поезија се не ствара да би је разумели људи, већ да би је осетили и доживели богови у људима, богови у нама.

Зато поезију и не ствара свако, већ само они који су повезани са богињама и вилама.

Песма о Аними и Анимусу

Сретао сам је у Финској када се купала у леду,

у Ирану потпуно занесену Заратрустром,

у Израиљу када је од воде правила вино,

у Чилеу док је певала успињући се на Анде да дохвати Сунце и Време,

у Плани-ни када је смиривала муње, у Тијанији

где је сакупила сву расположиву снагу у одлуку и

подигла катану смерујући ка Егодрагу.

Наставио сам да је виђам у свакој жени и сваком мушкарцу, чак и кад смо причаније утишали.

Каква жена!

Достојна свег поштовања, смисленa, о-лујна.

Данас, сваког Витеза Праисконог Реда, пут води у Егодраг: Тиии-јање, Луч-ани, где бременита Белица клиже у поља и Мораву – мутну и љуту, Јелен-до, где раздвајају и уби-ја-ју планину, а ослобађају демоне, Овчар-бања, где дотиче топла рачва воде испод Овчара, загрејана у његовом вулкану, Каблар и пећине које вуку душу у своје дубине, манастири. Хи – ОвчарКаблар – ландар, Међу-вршје, углављено између врхова, онда Ча-чак, Ми-лан-овац, Руд-ник, Јар-мен-овци, То-пола, Звезда-ра…

И говорио сам јој: – Пиши слободно, пиши још слободније. Никога и ничега се не плаши.

Ти си суптилан, али уздржан писац.

Уздржаност је кочница.

Лепота коју ћеш осетити ослобођењем те затомљене снаге преплавиће цело твоје биће.

Како си толико слична мени, а тако смо различити!

Гледао сам Небо, звезде.

У Тијању то радим свако вече.

Можеш и ти, можемо заједно.

Испружи руке према висинама, поздрави се са Богом и захвали му.

И на крају прошапутај: “Хвала ти, мој Јоване, љубим те.“

И ја ћу рећи: “Хвала ти, моја КаааринаТ, љубим ти срце“.

Ако буде довољно тихо чућу те свакако и ти ћеш чути мене. Утоми страх док ми то говориш.

И ја ћу устукнути своје звери.

Пиши слободно, још слободније.

Ти си моје ја, ја сам твоје ти.

Онда ће се десити нешто са нашим зачараним снима.
Дејства Сврхе ће бити јасно разлучена из силине божанског сјаја, и ми ћемо их потпуно разумети, свако појединачно. Онда се,

као на Прапочелу,

можемо поново улити и утопити у

Општу хармонију.

Ох, колико сам мислио на тебе у Луч-анима (Лучани – светлост Ане),

ох, колико сам мислио на тебе када сам дошао у Ча-ча-к (Иди – иди-к, Идидик)!

Обузет Љубављу, искушавам силину светова које ми издашно дарива и показује десни канал у мозгу: свет Заратустре, Божанство Парабогиње са три лика,

подизања дејства – степен по степен

(вода у вино, права Вода у право Вино),

пунина садашњег трена.
КаааринаТ, повуци катану!

 

Буктало је лето сред винограда,

умила роса земљи лице,

у рат су позвали Милорада

да родној груди брани границе.

 Проклета је судбина нас сељака –

рече Милорад и задену за блузу

круницу мака.

 

Сељака зову само у рат и на кулук,

остадоше ми у балканским отац и брат,

а бојим се, ратоваће и унук.

Није ми жао да изгубим главу,

ни што нећу пробати грожђе,

жао ми што не научих сина Саву

како се побија и поплиће прошће.

 

Ноћ је била априлска, плава,

у ваздуху мирис свеће воштанице,

у рат су позвали и Сава,

опет над Србијом лете злосутнице.

 

Ове су руке сељачке створене

само за пушку и мотику,

помисли Саво и пође

да не окаља образ и очеву слику.

 

Није ми жао младости, ни родне куће,

ни расцвалих шљивика у априлско свачуће;

жао ми што не научих сина Милоша, једино дете,

како се котобањ од врбовог прућа плете.

 

Растао Милош без оца и деде,

свака му мука падала на плећа,

мотиком је крчио пут из беде,

а несрећу увек прати несрећа.

 

Орао Милош њиву крај потока,

небо беше спустило веђе,

побеже му сребрна птица из ока –

уби га комшија због међе!

 

Поломише се крила, осуши се корење,

тужно сави врба олистало пруће,

заплакаше слике уклесане у камење,

погибе и последње мушко из куће.

 

Није ми жао прошћа,

нити котобања од врбовог прућа,

жао ми због те међе,

због ње се затвори кућа.

 

 

Пре еона неких двјеста
У наручју Свароговом
Тринаесто бејах чедо
На рамену с бијелом совом
Многе кћери мога оца
Сестрице ми миле биле
Чувале ме ко најмлађу
Ко сузу у оку криле
Учио ме драги отац
Тајну стару ко постање
И тражио да не идем
Мимо наше баште бајне
Тамо живе друкчи створи

Љепота је њима страна
Узет ће ти крила чедо
Направит од тебе роба
Ал ми душа бјеше жедна
Лутања кроз овај свемир
Сажал их се над тим бићем
Заузврат ми даде немир
Од тад живим дому да се вратим
Међу овим страним свијетом
Хоће само да ме кроте
А крила ми крију вјешто
Али једно вече чарно
Низ груди ми санак спусти
Драги отац и поручи

Сад је вријеме отворени су ти пути
Тамо негдје у планини
Гдје се хајдук с вилом дружи
У орловском светом гнијезду
Шарен змија твоја крила држи
А ти сада пођи к њојзи
Крила своја тад заишти
Пусти сузе три ухвати
Ко смарагде пред њом баци
Па запјевај оро чарно
Пусти љубав од искона
Крила ће се вратит теби
Чедо моје лучезарно
Онда лети и не гледај
Нису они вриједни тебе

Па развеј те силне лажи
За Видовдан

Тринаеста мач свој тражи!

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Тако на почетку записах.

И не само тајна, жена је за мене била, и остала,  Божанство.

Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.

Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.

Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!

Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.

Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.

И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.

Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!

Ово је Истина, а Истина је Бог.

Играјте шах, не звецкајте ракетама!

Драгачевско дивно село – Горачићи

Излет организовао сликар Божо Плазинић

Певала нам на неколико језика Сара Плазинић

Њен глас, када би (а неће) запевала на Гранду, обрисао  заувек певачке звезде заједно са жиријем

Велика шаховска табла на отвореном

Поприште за безбедну духовну борбу

Њени градитељи поручују предаторима кроз Потку Трубите, играјте, ракетама не звецкајте!

Вратио сам се у дом и протолковао древну Плаву плочу: Једним ударцем Мача пресеци све колотечине смутње-образовне, религијске, сваке друге!

Буди слободан!

Воли, служи, спасавај, певај!

Милооко посматрај Светворевину!

Непрекидно вежбај

Лепоту!

Раса Вилењака у усменом Предању Срба

По једном древном предању, које није записано у светим књигама, већ живи у ретким посвећеницима из Племена и Рода, и преноси се усмено с колена на колено, ВедСрби су народ Петог пространства, народ који се низвео Одозго, на Беломе Ветру, у Праскозорје Стриборије.

Предање даље вели, да су ВедСрби синови и кћери Звездане Расе илити Расе Белих и Русих Вилењака, што су се пре седамдесет и седам векова спустили на Бели Пупак Света у Кругу Вечерњаче.

У тајним братствима и посвећеничким круговима ВедСрба и ВедРуса, у књигама које су само за посвећене, имамо готово песнички сликовите описе Вилин-Расе.

То су етерична, светлосна бића, продуховљених црта лица, високог чела, орловског носа, крупних бадемастих очију, витка стаса и танког струка, и висине нешто мање од два метра.

Док сам ишчитавао описе вилана и вила, ја сам све време пред собом имао слику наших расних Срба Горштака, са Златибора или Дурмитора.

Ово сазнање је покренуло Песника да годинама истражује тајинствену заумну и онострану везу између Срба и Вилењака.

У србском усменом предању, а и у разним књигама, дошао сам до познања да је у прошлости постојала јака веза између Срба и Вилењака, да је скоро постојао Тајни Завет између ВедСрба и Вилин-Расе.

Ко пажљиво буде ишчитао и проучио србско народно песништво, доћи ће до овог закључка који ћу овде песнички да опишем: Што год је у Србскоме Роду племенито и узвишено, од ратника и војсковође до песника и научењака, свакога је вила породила, породила или подојила, како каже народни Песник.

Вилењаци су Виша Раса која се низвела из Петог пространства да Човечанску Расу подигне на више ступњеве Духовног Развоја.

Између Ведских Срба и Вилењака постоји блиска и чврста веза, а то древно ведсрбко предање уметнички је и посвећенички обрадио и Толкин у Господару Прстенова, будући да је био упућен у древне ведсрбске мистерије и ведсрбска усмена предања.

Стога се слободно може рећи, да је Господар Прстенова предање ВедСрба, као што је и Валкиратајинствена поетска приповест Белих Срба.

Кад заронимо у србску духовну ризницу, у Србо Биће и Битије, осетићемо свуда, на сваком кораку, ту тајинствену и умом недокучиву праискону везу између Срба и Вилењака!

Древна Знања о Раси Вилењака вековима су скривана од Народа Аријеваца. Само су ведсрбски посвећеници знали праву Истину о Вилењацима, и с Њима су правили савезе.

Песнички речено, Вилењаци су посредници између људи, на једној, и Мајке Природе и Ведских Богова, на другој страни.

Неаријевске религије одувек су биле у служби тамних владара у сенци Црнобога!

То је Истина коју ВедСрби морају да освесте у времену долазећем!

Сва своја песничка знања и умећа, уистини, примио сам од те Расе, која и душевно и духовно обитава у Корену мојега Рода и Племена!

(Алексеј А. Шишкин: Благослов ратника)

Тијање је омалено село удаљено око 8 километара од Гуче и Лучана и око 18 километара од Чачка. Некада је Тијање било среско место, центар дешавања, а сада га стиже судбина србских села – млади, трбухом за крухом, се селе у градове, стари одлазе на страну лица, многа домаћинства се затварају. Недостак државног плана за опстанак села, за традицију, за развој уопште, учинио је своје.

Има много теорија како је настало име Тијање. Неки кажу да му име потиче из доба Римљана, неки опет тврде да су му кумовали Турци. Има и других теорија. Но, имена увек долазе из духовног. Тијање има облик развученог удубљеног сочива, одликује га блага клима, јер ветрови прелетају преко њега и одлазе даље својим тајновитим путевима. У Тијању је тихо – тииијааање, а тишину развлачи пев птица певалица, посебно у пролеће када је љубав најактивнија.

 

Снага и суштина Тијања је Тијанија,
препуна песме и мудрости.

 

Камен Тијаније је б е л и к р е м е н
Птица Тијаније је ч е ж њ и ц а – љ у б а в т р а ж њ и ц а
Звук Тијаније је ш а п а т и ш а п а т
Свет Тијаније је С в е т В и т е з а П р а и с к о н о г Р е д а
Унутарње стање Тијаније – Р а д о с т о д Р а д о с т и
Жив-вир Тијаније је М а н и т и в и р
Дрвеће Тијаније су Х р а с т У ч е њ а к и Б р е с т У с т р п т а л к о
Биљка Тијаније – х а ј д у ч и ц а
Култно место Тијаније – П о љ е о д к а ћ у н а
Река Тијаније – Т и ј а н а
Планина Тијаније – О р л о в а
Пиће Тијаније -С у р и ц а и т и ј а њ и ц а р а н е в и д а р и ц а
Девица Тијаније – А р и ј а н а с в е з н а ј н а

 

Тиховање у Тијању

Средумујем десет ватри

У ембриону тачку у срцу
Кроз коју тече светлосна река –
Веза са Једним –
СвеЗнањем и СвеЛепотом

 

Виле су  лепе девојке, обдарене чаробним моћима. Рађале су се из росе или израстале из цветова. Митови о вилама су део фолклора свих народа а нарочито присутни у Келта и Словена. Вечно су младе, бујних  коса, до појаса дугих,  често у белим прозрачним хаљинама.  Из косе, не сме им нестати ни једна једина влас јер онда умиру или мењају свој облик.

Вила се може контролисати једино ако јој ко украде окриље – јер имају крила – и онда постаје добра жена ономе ко га је од ње сакрио.  Међутим, дође ли до својих крила, вила нестаје и никада се више не враћа.

Живе у близини пећина, извора, поред река, језера, па и по облацима па се стога разликују виле језеркиње, планинке, облакиње…. Носе поруку земље на којој обитавају. Места где су виле,  по предању,играле, певале, купале се, народ је називао „Вилин извор“, „Вилине воде“ и сл.

Јашу на коњима, на јеленима, веома су добре ратнице упркос своме нежном изгледу јер кажу да се земља тресе када се виле боре. Добро су баратале луком и стрелом и гађале би њима оне који би их што увредили.

Када би се људи нашли у каквој невољи оне би помагале, видале ране, побратимиле се са људима (пр. Марко Краљевић и Вила Равијојла). Какве би биле према људима зависило је од дела људи. Често би дојиле децу смртника  чиме би, веровало се, та деца добијала натприродне моћи. Из овога веровања проистиче и  ,,братство,, по млеку.

Данас би се вилама сматрале девојке и жене које у друштву заустављају дах својом појавом, имајући у виду лепоту, како физичку тако и унутарњу. То су жене које вас увек нечему могу подучити, лепом причом орасположити, осмехом вам лице обасјати. То су девојке и жене које за собом остављају добро расположење, наду у бољитак. То су разбуђене жене, свесне дарова које могу дати себи и другима. То су оне, које често уместо вас ураде нешто и за то им не треба ваша захвалност. То су  оне које својим „чаробњаштвом“ учине да из ваших душа одлети туга а да се ваша срца напуне радошћу па пожелите да и ви тако пронађете своју бајковиту личност затрпану негде дубоко у вама, иза седам тешких врата, иза седам високих гора, иза седам стотина хиљада туга и суза и кренете да живите – своју бајку.

Извор: Стари Словени и још понешто што сам ,,нашла,,