Пут Светлости

кроз Срце Љубави води

до Извора Вечног Живота.

У праскозорје једног јутра,

које ће бити јутро свих јутара,

поћи ћу на далек пут,

не знам камо,

да тражим своје изгубљено племе,

да тражим своју првобитну домају,

поћи ћу, гле!

у праскозорје пурпурно и румено,

с ону страну ветрова и киша,

с ону страну горских венаца и сињих мора,

с ону страну свих привида,

илузија, варки и опсена,

с ону страну туге, сете, патње и боли.

Одувек сам сневао дивотне снове

о Лепоти и Савршенству,

иако сам све време и осећао и знао,

да су то снови за богове,

а не за људе.

И данас,

као негда давно,

сневам исте снове,

о Лепоти и Савршенству,

али не у овоме свету,

већ у неким далеким световима,

с ону страну свих омаја,

привида, варки и опсена.

Вечерас ћу се грлити
са Аријаном из Тијаније
Охој Аријано Аријано!
Још ни врх Јелице планине
Нисам сасма преходао
А већ си ме учинила целим!

*

И ви имате своју полу –
Аријану љубну и љубовну
Ослушните танани и чезни зов
Из дубина ваше пребогате душе
Који титра као вилински пев
Зов и пев од почетка времена

Отворите доњу згусну тачку
У светлој свери своје душе
И онда – смели и усправни
А срцем као цветак отворени
Раширите хармонику плућа
Лакоходно циљајте одају девушке

*

Шапућу наши сплетени прсти
Једвачуј певушак милка нам душе
Знам Аријано да си моја – да смо Једно
Тоне наше срце згусно од љубва
У највећу љубав што се Вечност зове

Западна цивилизација,

сем варварства и дивљаштва,

нема више шта да понуди човечанству.

Цела западна цивилизација подсећа на стрвину

која се, на подневном летњем сунцу,

распада у трулежи и смраду.

Воњ и смрад шири се свуда уоколо.

Све што у свету дође у додир са овом гмазовском цивилизацијом,

то бива загађено, инфицирано и окужено.

Иза западне цивилизације,

која одвећ нестаје,

остаје само грозна и одвратна рептилска љуштура.

Никаквих узвишених мисли и идеја,

никаквих стваралчких визија и снова

одавно, гле! нема на Западу.

Човечанству и Гаји

требаће доста времена,

да се прочисти и излечи

од западне рептилске цивилизације.

Отвори се срце, отвори се душо

Нек изађе гној, што тамни се скупи

Кроз векове успаване,  мрачне

Нек тело уздрхти и сломи се јад

Мостови мрака нек  нестану сад

Опрост милосни да покида

Нити неопроста самртне

Од горчине, зла и грдобе

Нека само ништавило остане

Бездану нека се врати

Све што отуд на поклон дато је

Живота запис светли да гране

Што из љубави Творац дао

Рука Анђела образ да помилује

Пут љубави исконе да крене

На тренутке имам осећај,

да сва бића болују у овоме свету,

да смо сви ми болесни

од неких тешких,

дубоких и неизлечивих бољки,

да смо сви ми –

али, свако од нас на свој начин –

помало уврнути, ћакнути,

луцкасти, непредвидиви,

непостојани и вероломни,

да је нека праискона злоба и тама

подмукло притајена дубоко негде у нама,

у нашем бићу и суштаству,

и да само вреба прилику наше небудности,

па да нам се отме и отргне са ланца,

попут разјареног бика,

те да почне да руши и уништава

све око нас, па и у нама самима.

У Тииијању, ти, Јоване,

имаш велику просторну лампу.

Шест пута косу откоси, јеси л чуо?

Хеј, шест пута косу откоси!

 

Долазиће људи – шуме  са  с е д а м  слојева таме.

Шест пута косу откоси, јеси л чуо?

 

Шест пута косу…

Шест пута…

Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан стваралац, догађач, не крути посматрач.

Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се сваког свакцијатог трена. И приметићете, ако гледате трооко, пројављивање Исцељења и пројављивање Вечности.

 

Посматрање и поистовећивање је моја свакодневница. Када смо мирни, без мисли и усмерени, видимо како слика гомила искуства и преображава их, јер Човек, све до Повратка у Сваргу пресветлу, живи као Блудни, Изгубљени син.

 

Овог предјутра милион свитаца са слике ми је улетело у очи, само се један, већи и сјајнији од других, држао подаље.

В и д е о сам Кијин раздирући бол у грудима и осетио на пупку неиздрж одвајања њене ауре. У овом свету, рекла ми је наша располућена слика, све што сам хтела са тобом ми се остварило. Али оно највише што ми јесмо у бити н е
с м е д а с е д е с и. Због тога је толико одебљала наша слика.

 

А ти настави ходање правцима десет Бодисатви. Твоје и моје непрекидно лутање светом развиће у нама мир, снагу, усмер, издрж, стрп, саосећање. Када потпуно победим своју расцепљеност и када обоје победимо сваки трун распојасале жудње, и када потпуно напустимо глибне и помућене сокаке, и када се испливамо, испливамо и наронимо, наронимо у ре-ка-ма и језерима испољавања, и када све то потпуно одбацимо, сточетрдесетчетири беле голубице Ки-је Ма Мудре и Мансанмана Оствареног урониће у Срце наше Једноокости.