Радост је радно стање свесног човека

Сви возачи знају да код аута, када окрену кључ, када мотор почне да ради, постоји чист звук–така-така-така-така. Механичар је тада задовољан и каже да мотор добро ради, да је постигао најбоље радно стање. Права аналогија би била да се звук мотора упоређује са правим радним стањем човека. Радост је високо нулто стање код човека, када је он у доброј психофизичкој снази и смиреној емоцији, а то је снажна – нормална позиција за стварање, вођење честитог живота у пуној свести, и за напредак на жељеном путу. Када човека гуши у подручју срца, када нема јасно изражавање и када су се у њему осилили страхови, далеко је од радости – така-така

 

Да би човек увек имао радост у срцу као “радно“ или нормално стање, неопходно је да свесно ради у смеру праве унутарње повезаности по принципу старешинства, по поставци Јединога Бога, извора свега постојећег, извора Знања. Бог, кога можемо замислити као сјајну сверу, најпре је створио душу, која је “непокретна“ и у њу улио Знање. Због тога се каже да је Бог нама већ све дао. Душа је створила дух, а он свест, а свест је створила тело. Дух је покретан, радилица између душе и свести и обратно. То је пет свера постојања и деловања. Наравно Бог Творац је увек и у свакој ситуацији ту.

Јединог Бога, Душу, Дух, Свест и Тело можемо замислити као пет светлосних информационих свера. Дејство иде од Бога ка Телу и обратно. Циљ је да се непрекидно подиже свест појединца и свест целокупне Заједнице… Технологије и философија деловања ових свера дати су у Учењу о Богу, Учењу о вечном развоју и спасењу света, Учењу о вечном животу и другим учењима које је поставио Др Григорије Грабавој. Ова учења, која пракса потврђује, наша душа препознаје као истинита, а многа досадашња владајућа знања из науке, технике, медицине, психологије, посебно религије, итд – отпадају, и биће постављена, већ се постављају, на нове основе.

 

Када је у питању психологија болести, веза између начина размишљања и болести која се показује на неком делу тела, наука и пракса су дале доста добра ојашњења. И дошло се до чврстог закључка да је неопходно лечити узрок да би се излечиле последице које се изражавају на телу. У пракси то није спроведено у довољној мери, још се највећма лечи алопатски – лек за оболели орган, и, јасно је, излечење се не може извести до краја, или се болест премести на други орган или судбину. Појаву болести неки аутори објашњавају као сукоб личности и душе. Ту нема сукоба, има незнања како се живот испољава, и постоји недостатак знања како се повезати са Творцем, Његовом душом, духом, свешћу или телом, и како се повезати са сопственом душом, духом, свешћу и телом.

 

Сопствени развој убрзава свакодневна медитација, концентрација и свакодневна пракса Свеспасења – зажелети из срца свем постојању да се непрекидно и складно развија и да све буде спасено по Норми Творца.

Старим се Боговима лакше исповедам,

С њима и људски говорити могу,

Рећи им више но недокучном Богу,

Признати сваку од заблуда и беда.

Стари Богови готово сви одреда

Схвате нашу грешку многу,

Била у делима или речи, слогу –

Сваки од њих нас праштајуће гледа.

И они имају људских особина

Воле живот, сунце, добра вина,

Пате што и њима пролазност прети.

Ја још у срцу чувам црквицу стару,

Они сви у њезином олтару –

Мада и они грешни, мени су свети.

Остани, путниче, на овом пропланку,

у њему, додуше, нема златне руде,

сунчевог злата једино ту буде

и бисера росе, по трави, на уранку.

Али срешћеш вечерас вилу лаку

која досад није виђала људе,

твоје очи кад вилу зачуде,

предаће ти се као вилењаку.

Опасности је пуна околна тама,

нека вила никад не остане сама,

немој без ње одлазити ни у лов.

Прикрашће се однекуд из мрака

и украсти је који од вилењака

па однети опет јелама под кров.

Свака божанска душа,

ма где год се налазила,

води свети рат

за бесмртност и вечан живот.

Али,

не само у овоме свету,

већ у свим овостраним

и оностраним световима.

Од сваке душе зависи,

свака душа,

у свакоме трену,

сама бира и одлучује:

хоће ли кренути

путем светлости и вечног живота,

или путем смртности и вечите патње.

И, само је то истинити

и суштаствени свети рат,

те нема

никаквих других

светих ратова

ни у једноме свету.

Дешава се,

понекад,

да упаднем у дубоку тугу и сету,

у тугу и сету дубоку као море сиње,

кад почнем да сажаљевам свако биће,

сваког живог створа,

не само на овоме свету,

већ и у свим иним световима,

кад ми се чини,

да свако биће,

ма где боравило,

тугује и пати

због пролазности и смртности своје.

У таквим тренуцима,

губим и веру и наду у било какво спасење,

у било какав пут ка избављењу

из вечног вртлога долазака и одлазака,

кад посумњам у све оно што сам икад знао,

схватао, могао и умео,

и кад ми дође да плачем

над судбином свих нас,

свих бића,

свих светова…

И, што је најчудније,

ја, који често тешим,

бодрим и соколим своје ближње,

ја, који често подижем посрнули дух својих ближњих,

западам у тако тешка стања

из којих ме

само Творац и Васељена

неким чудом извлаче.

У таквом се стању осећам

управо сада

док записујем ове стихове.

Али, проћи ће ме и то, знам!

… Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час.
Ал’ какав глас?…
По тамном крилу неме поноћи
ко грдан талас један једини
да се по морској ваља пучини,
лагано хуји к’о да умире,
ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује
да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,

последњи пут се с земљом рукује…
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане –
тама?…
И ход се чује…
Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази.
Ко да са оног света долази?
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ боник какав тешко уздише?
Ил’ анђо мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?… Да злоба није?…
Можда се краде да нам попије
и ову једну чашу радости?

Ил’, можда, суза иде жалости
да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?

Врата шкринуше…
О душе! О мила сени!
О мајко моја! О благо мени!
Много је дана, много година,
много је горких било истина;
много ми пута дрхташе груди,
много ми срца цепаше људи,
много сам кајо, много грешио
и хладном смрћу себе тешио;
многу сам горку чашу попио,
многи сам комад сузом топио.
О мајко, мајко! О мила сени!
Откад те, мајко, нисам видео,
никаква добра нисам видео…
Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је
кад оно тихо ткање не чује

што паук везе жицом тананом
над оним нашим црним таваном!
Међу људма си, међу ближњима.“
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
под руку с злобом пакост путује,
с њима се завист братски рукује,
а лаж се увек онде находи
где их по свету подлост проводи;
ласка их двори, издајство служи,
а невера се са њима дружи…
О мајко, мајко, свет је пакостан,
живот је, мајко, врло жалостан…

 

Са Црвене Горе на Белом

ветру летим

Латицама златних цветова и

гранчицама сребрног жбуња

кажем:

Плетите се и уплетите у

венчић сунчани што чекам

Концем душе  отворене вас везујем

у коло црвеног лептира

што пут вам показује.

Више не постојим.

Тијање је појело све слике моје опсене.

Гледам у очи њене слике: Љубави моја, како си  месечину понела?

У Тијанији живи баук светлости и истине…
И не улази у Тијанију тесна срца и стисне главе
И не улази у Тијанију са смрзнутим антенама
У Тијанију уђи са песмом и свирком и лаким скоком