Србин, ако је пробуђен и освешћен, не мора уопште да изучава санскр(и)т.

Потребно је само да дубоко, срцем и душом, зарони у ведсрбски језик, језик матрицу, језик мајку.

Зато што је санскр(и)т произишао из ведсрбског.

То је језик наших Звезданих Предака, а, истовремено, и језик наших Белих Богова.

Колико познајемо ведсрбски језик, толико смо и мудри.

Нема божанске мудрости изван ведсрбског језика.

Надаље, пробуђен и освешћен Србин не мора уопште да чита обимне, дебеле и тешке књиге, поготову ако су те књиге писане на језику који није ведсрбски, јер од тих силних књига неће бити ни мало мудрији, па ни паметнији.

Довољно је само да темељно, студиозно и посвећенички изучава и проучава ведсрбски језик, да трага и размишља о коренским речима, да ослушкује и осећа сваку реч, сваки слог, сваки глас, да сазерцава свет у себи и свет око себе.

Претпостављам, осећам и знам, да нико од вас није тако страсно, тако посвећенички читао књиге као ја у младости, али и у зрелом добу.

Читао сам, у неко доба, по три обимне књиге за ноћ!

Рано сам још савладао неке тајне и вештине брзог читања, читања по дијагонали, а потом и по вертикали.

Проучавао сам и истраживао многе области човековог стваралачког духа: теологија, философија, антропологија, етнолигија, белетристика, историја уметности, историја књижевности, древне језике, митологије, светке историје, психологије и, надасве, поезију.

И, шта је, на концу, од свих тих силних књига остало у мом бићу што ме чини овим што јесам?!

Остали су само снови, визије, машта, стваралачка имагинација, лирика, поезија срца и душе.

Све друго је ишчилело, испарило некамо.

Не – немојте погрешно да схватите – нисам ја заборавио те силне прочитане књиге, већ, напросто, ништа мени као песнику и ствараоцу није остало од тих књига, ничему ми одавно не користе, ништа ја данас нисам ни мудрији ни паметнији од тих књишких знања, јер је све то лажно, измишљено, надувано, умишљено, уображено, ташто и гордо.

Остало је само моје биће, срце и суштаство, моје биће и суштаство повезано са пра-језиком, са језиком мајком, са врдсрбским језиком, са Творцем и Васељеном.

Пре више од двадесет година, у тренутку изненадног просветљења, престао сам да читам књиге.

Сем поезије и лирике, ништа више не читам.

Само су поезија и лирика једина истина у свим тим силним књигама света.

Све остало су лажи и измишљотине.

Све књиге, ако нису поезија и лирика, писане су у таштини и городости, писане су под утицајем лажних учења и лажних знања.

Овај свет, овакав какакв тренутно јесте, и почива на лажним учењима и лажним знањима.

Свет је и болестан од свих тих лажних учења и лажних знања.

Само поезија и лирика могу да нас врате нама самима, нашем бићу и суштаству, нашем Творцу и Извору Живота.

Све остало је омаја и опсена.

Све остало је дим и магла.

Али, поезија и лирика нису само у поезији и лирици, већ у Свему што је у нама, и у Свему што је изван нас, свуда око нас: међу планетама, сунцима и звездама, међу сазвежђима и звезданим јатима, међу овостраним и оностраним световима.

Препорађа се наш Звездани Род.

Препорађати, то значи: васкрсавати и, изнова (снова), из пепела рађати.

Ово је поновно рођење Звезданог Рода који је дуго боравио у некој врсти космичког сна.

Еонима је боравио у међузвезданој, космичкој коми.

Нема потребе више да казујем: поновно рађање Белих Срба или Белих Руса – што је једно те исто – већ: поновно рођење Звезданог Рода.

Бели Срби и Бели Руси јесу један Звездани Род.

Препорађа се наш Звездани Род у Великом Духу Стварања, у Језгру Звезданог Јата, у Језгру Галаксије.

Тамни и мрачни, у паници и расулу, уз заглушујућу буку и халабуку, беже нетрагом са Плаве Гаје, са Мидгард-Земље.

Тамни су заувек изгубили све ратове на Мидгарду.

Ово што тренутно видимо и чујемо, то је јека, одјек, ехо, одраз, слика онога што се већ догодило у вишњим световима Стварања.

На Плаву Гају, неприметно и тихо, у међузвезданим летелицама, већ пристижу Бели Ури.

Ускоро ће, за Белим Урима, у вајмарима и вајтманима, пристићи и Бели Богови, да обнове и препороде енергетске и духовне потке Мидгарда, те да преусмере и убрзају духовни развој пробуђених и освешћених потомака Звездане Расе који су, упркос свим притисцима тамних и мрачних, успели некако, за све ове минуле векове, не само да преживе, већ и да, духовно неокрњени, опстану и сачувају Мидгард-Земљу.

(Напомена: Док вам ово пишем, осећам у ваздуху дејствене вихоре, јаке струјне ударе и енергетске вртлоге, осећам сметње на космонету, осећам таласање приземних и тамних ентитета и духова, осећам разне врсте ометања. Све сам то још одраније приметио. Чим почнем о овоме да пишем, одмах се све унаоколо ускомеша и узталаса. С тога вас молим, кад год сте у прилици, кад год се сетите мене, да ми пошаљете – као и ја вама што чиним – неку охрабрујућу мисао, неко исцељујуће и дејствујуће осећање, јер сви ми, у овоме часу вечности, спасавамо једни друге: мислима, осећањима и делима божанске љубави.)

Препорађа се наш Звездани Род!

И, то је, за све нас, нас који смо од Звезданог Рода, велико охрабрење и, још већи подстицај за сваковрсно духовно стваралаштво на Плавој Гаји, на Мидгард-Земљи, која ће, ускоро, узрасти у Плаву Звезду.

 

Тристатридесетитрећег дана после операције, велики ратник

Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код

Агатона, стао је пред Мансамана Оствареног, погледао га у

Очи одлучно и са пуно љубави и упитао:

„Да ли си, Мансамане, могао да избегнеш или одложиш рат са

Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо

постали невидљиви ? Можда си их могао одвратити од боја? А

могли смо их сравнити са земљом милион пута током нашег

међусобног кружења.“

„Онај који води“, одговорио је Мансаман, „који има власт над

људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да,

доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне,

логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстикт

да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег

циља мора се понешто и жртвовати.

 

Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле

струје или гребене, тако ни ратник не може да вечно кружи око

противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од

Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње

битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји

Другога Реда су наше с е н к е а ми можемо да изгубимо само део

или цели преостали талог.  Нужност по-беде Духа је коначна

радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсутна  за

Витезе Праисконог Реда али и за Самураје. Ко је из ње изашао

жив-чист  је и чврст као гвожђе окаљено које је прошло кроз

велику Ватру и велику Воду.“

„Шта ћемо сад да радимо?“ упитао је Драгон

Мансаман га је погледао Очима које  Виде и Знају:

„Тражићемо реку испод реке,

Језеро испод језера,

Море испод мора,

Водеан испод водеана,

 

Извор испод извора

и бити у благости

коју само ратник светлости

може да спозна.“

Живот у страху је страшнији

од смрти за слободу.

Више смисла има умрети за слободу,

него ли живети у непрестаном страху

за живот без смисла.

Уистини,

ми и немамо већега непријатеља од страха.

Страх је наш једини заклети непријатељ.

Сви други непријатељи, гле,

нису ни до колена овоме непријатељу!

Боље један дан бити орао,

каже Пробуђени Песник са Истока,

него стотину година кокош!

Живот у вечитом страху

поништава и сам живот.

У страху су велике очи, а мали разум.

Штавише,

у страху и нема разума,

нема свести!

У страху постоји само страх,

и ништа више.

Докле ћемо да страхујемо

од самога страха?!

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.

У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.

После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *

Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?

Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.

Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Сврха и смисао

нашег доласка на Мидгард-Земљу

јесте стицање видовитог (просветљеног) знања,

кроз дванаест кругова,

дванаест циклуса,

дванаест разреда

духовног васпитања и образовања.

Када окончамо школовање на Мидгарду,

и ако још успешно пређемо

дванаест кругова духовног васпитања и образовања,

тада се –

стекавши знања и мудрости белих богова –

узносимо у вишње светове

и приступамо, гле!

Трећем Дејственом Прстену Творца,

постајући Творчевим суствараоцима

у Великом и Вечном Стварању.

Дува ветар у Тијанији и котрља ветрове, облаке и кишу.

Дошао сам јуче да поправим сопствена дејства.

Осећам се испредено и издужено као да сам боравио у нити.

У Огледалу огледала дочекао ме горак осмех свих жедних.

Време је за чишћење од отрова – Ватром, Мачем и Штапом.

 

 За чишћење је време увек,

посебно ако смо исцрпени у борби против незнања – оружја мрака,

или ако смо дуго боравили у пустињи бесмисла,

били уловљени у сопствену или туђу мрежу расправа и доказивања,

или ако смо отровани са три отрова кружне мочваре.

 

 Не смем ићи линојом мањег отпора,

јер је то, најчешће, линија највећег мучења.

Узео сам у десницу Лоук и тоболац оштрих стрела.

Првом стрелом прострелио сам чвор веза за прошлице,

а одмах потом, без предаха, погодио видик где се мешају сан и светлост.

Да би човек видео мора да буде будан и свестан.

 

 Магија, оружје опсене, потпуно заклања циљеве.

Онда сам дуго и у ситнице прегледао прошлост, и у чину разума,

запалио је у великој буктињи свесности.

Трећом стрелом гађао сам у сопствено срце,

баш на место где се накупио талог оклевања и не-делања.

 

 Корак ми је био тако гибак, лак и нечујан,

када сам одлазио из Тијаније,

да моји трагови нису додирнули преосетљивице сова – мудрица,

које су те ноћи биле војници на стражи.

 

01.18. УЗРОЦИ ПОСЕБНОГ ИНТЕРЕСА МРАЧНИХ СИЛА ЗА МИДГАРД ЗЕМЉУ

(Преузето из књиге: Россия в кривых зеркалах – Николая Левашов – осамнаести део…)

Дакле, испред Белих цивилизација се поставило питање о напредовању цивилизације, стварању нечег таквог, што је немогуће или, у најмању руку, врло тешко украсти, што се појављује као резултат индивидуалног развоја носиоца разума и као такво се не може једноставно копирати. И то је разлог зашто су на Мидгард-Земљу дошли представници многих цивилизација беле расе, носећи у својим генима различита својства и квалитете, који је требало само још спојити и створити својства и квалитете нових стварности. Које су то особине и квалитете, то се може само претпостављати, нико не може дати прецизан одговор шта се могло очекивати од овог експеримента. При томе, у спровођењу таквог експеримента на Мидгард-земљи, Јерархи Светле цивилизације учествовали су као посматрачи. Неки од њих су се појављивали повремено, као што је Перун, предавши Књигу Мудрости, или као Тарх (Даждбог) – уништивши Лелу на којој су биле смештене тајне базе Тамних Сила (паразитских цивилизација), који су „давали ветар у леђа“ експерименту који се спроводио наМидгард-Земљи.
Други који су остајали међу потомцима досељеника деловали су као наставници, заштитници и генетски инжењери, управљали су процесима, који су се јављали у Роду и заједници, и називани су Ури. Ури су, у суштини, били учитељи нове космичке расе човека, до чијег појављивања је требало проћи кроз тисуће генерација поступне акумулације многих својстава и квалитета, који се никада раније нису нашли у једној целини. Неко би могао питати, зашто су били потребни учитељи, дадиље или „пастири“ (име не игра никакву улогу)?! Зашто не препустити све случају и видети шта би се догодило? У начелу, мешање Ура је било минимално, они су у основи, усмеравали развој у правом смеру, избегавајући озбиљна нежељена одступања или еволутивно кретање уназад. Главни фокус, осим заштите, био је у образовању и формирању моралних начела, без којих развој појединца није могућ. Ствар је у томе што генетски потенцијал не даје човеку духовност, не формира морална начела. Они раде на суштини човека или било којег другог рационалног бића, од инкарнације до инкарнације. Чак и врло развијена суштина, која је поново инкарнирана, мора проћи све фазе еволутивног развоја, од фазе животиње до фазе разумног људског бића. Тако да у овом еволуцијском развоју детета, потребна је „дадиља “ која ће помоћи „деци“ да прођу кроз мрачно раздобље еволуцијског развоја до тог нивоа, док не стигне до просветљеног знања. А када узмете у обзир, да је до постизања просветљењог звања често потребно много живота, и то не може постићи свака особа, нажалост, онда је потреба за таквим деловањем евидентна, посебно имајући у виду могуће последице лошег управљања таквим могућностима. И то је разлог зашто је таква брига са стране Ура била неопходна.
У спомен на та времена у српском језику је очувана реч КУЛТ УРА (култура). Када, из тог или било ког разлога, „неразумну децу“ уче пуној „слободи“ од стране својих „дадиља“ добијамо врло тужну последицу таквих „слободних“ изражавања:

5. (69). Али, велико изобиље
замаглиће главе вођа и жреца.
Велика Лењост и жеља за туђим захватиће њихов разум.
И почеће они да лажу Боговима и људима,
и почеће да живе по својим законима
нарушивши Завете Мудрих Прапредака
и Законе Бога-Творца јединог.
И користиће
Силу Стихија Мидгард-Земље
за постизање својих циљева…
И разгневиће они деловањем својим
Нија – Великог Бога Мора…

Као што следи из горњег одломка из славјано-аријевских веда, ослобођен од туторства Ура, део Анта је прешао западни океан (Атлантски океан), зачео своје царство, подређујући својој моћи људе са кожом боје светог огња (Црвена Раса). О томе ће бити речи касније, али сада узмимо у обзир следеће. Као што следи из већ реченог, први досељеници на „Дивљи Запад“, су након неког времена, на овај или онај начин начин, без утицаја и туторства Ура почели да живе „слободно“, што је резултирало стварањем својих закона који крше споразуме предака. То се манифестовало у употреби сила Природе Мидгард-Земље за властите себичне сврхе. Као и увек, када се „деца“ играју „ватром“ следи пожар у кући, само у овом случају, „деца“ су се играла са елементарним силама Мидгард-Земље и довела до планетарне катастрофе, и да није било интервенције „богова“, цивилизација би била уништена врло вероватно у потпуности, а могуће и сама планета. Ова „игра ватром“ је постала могућа из једног једноставног разлога – због мешања гена код људи која се појављују периодично, дајући им нове могућности и квалитете који ће им омогућити да раде у стварности на другом квалитативном нивоу. Као резултат тога, носиоци ове вештине, по свом нахођењу интервенишу у природним процесима и појавама, без и најмање представе о снази са којом се играју. Присуство нових особина и квалитета, нових могућности без одговарајућег нивоа духовног развоја човека као особе, скоро је увек опасно. И то је опасно, посебно за цивилизацију у целини, а не толико за власнике квалитативно нових својстава и квалитета којима се оперише у стварности.
Зато су након спашавања онога што се још увек могло сачувати, Виши Посматрачи одлучили да се осигура у будућности од таквих радњи од стране „деце.“ Унутар планете је постављен посебан генератор, који блокира изражавање људских способности и могућности рада са реалношћу на планетарним и вишим нивоима док носиоци такве могућности не достигну ниво еволутивног развоја у којем је појединац у стању да у потпуности разуме последице својих поступака и одговорности за њих. Човек одмах започиње свој развој након свог рођења, од стадијума животиње, постепено пролази кроз фазу интелигентне животиње до правог човека. При еволутивном кораку од стадијума животиње и преко стадијума интелигентне животиње, долази до једноставне еволутивне реактивације већ постојећих есенцијалних тела с којим (ентитет) улази у јајашце у тренутку зачећа. При минималном еволуцијском развоју суштина човека има два тела – друго и треће материјално (етерично и астрално тело) . При реактивацији другог материјалног тела, човек се креће од стадијума животиње, у фазу интелигентне животиње. При реактивацији трећег материјалног тела, човек се креће од фазе интелигентне животиње до фазе правог човека.
У овој фази еволуционог развоја сваки човек је способан оделовати у стварности на нивоу свог физичког тела. При еволуцијском развоју четвртог материјалног тела суштине бића, код човека се појављују могућности активне комуникације са окружујућом стварношћу, наравно, у врло ограниченом обиму. Тек након непрекидног постепеног развоја петог, шестог и седмог тела суштине бића, човек стиже на планетарни ниво рада са реалношћу. При том завршава планетарни циклус еволуције човека и започиње космички циклус, који има доста еволуцијских корака. Завршетак планетарног циклуса људске еволуције омогућава да изађе из еволуцијског заробљеништва планете, пробијајући планетарне баријере. То није могуће ако човек у току развоја, не добије просветљено знање и не схвати одговорност за сопствено дејство. На другим планетама-земљама, овај процес еволутивног развоја појединца долази полако и поступно И са тим развојем долази и до промене хромозома човека, његових гена. На Мидгард-Земљи, ситуација је сасвим другачија, јер су на ову планету стигли људи са других планета-земљи, где су многе еволуционе фазе прошле више или мање. И тако од почетка колонизације Мидгард-Земље многе суштине бића су укључене у коло живота, које имају само неколико материјалних тела, које је потребно реактивирати. Такви ентитети генетички, имају нова својства и квалитете, која им омогућавају функционисање у новом нивоу реалности. Као резултат експеримента често су имали комбинације гена. И често човек који је добио генетско наслеђе не успева да пробуди суштину свог бића. Без постизања фазе просветљења, знања, у којој човек не само да прониче у суштину ствари, већ добија свест о одговорности за своје акције, поседује генетску способност деловања на реалност на планетарном и вишим нивоима, постаје једноставно опасан. Такав човек је сличан детету које се игра са ватром, и са хидрогенском бомбом, уз све могуће последице. Такав „спавач“ са огромним могућностима деловања у реалности, али са сиромашним духовним и искривљеним интелектуалним развојем, почео је користити елементарне силе Природе Мидгард-Земље да оствари своје циљеве, што је довело до планетарне катастрофе пре 13024 (2015) година, чак и након интервенције Високих Јерарха (богова). Да није било мешања (Бога) Нија, Мидгард-Земља, највероватније, би била претворена у гомилу астероида. Али, оно што се догодило је, да је цивилизација Мидгард-Земље са галактичког нивоа развијености спала на ниво каменог доба, са малим острвима духовности у свеопштој дивљини. Зар то није висока цена за амбиције духовних и моралних наказа које су желеле да претворе Мидгард-Земљу у играчку у њиховом рукама?

Након ових догађаја су Јерархи Светлих Сила донели одлуку да се смести у унутрашњост Мидгард-Земље генератор, који блокира манифестације функција деловања реалностима на планетарном и вишим нивоима, како би се спречило понављање онога што се догодило у уништавању Антлања (Атлантиде). Да би се ослободио блокирањућег генератора, човек је дужан еволуцијски развити шест материјалних тела суштине бића. То је могуће само ако се човек развија правилно и хармонично.
О томе је говорило седам великих Белих Учитеља (Риши), који су, након аријевског освајања Дравидије (Древна Индија), Дравидима и Нагама (преци данашњих Индијаца) предали књиге Славјано-Аријевских Веда.
Прошло је неколико тисућа година и за то време су потомци Дравида и Нага неколико пута преписивали дате им књиге Славјано-Аријевских Веда, које су на неки начин постале Индијске Веде. Стога, фалсификовањем истине, одржава се искривљена моћ. Да би створили овај фалсификат, они су сами заменили славјано-аријевска имена и назвали то измишљеном причом. И … насташе Индијске Веде, у којима се не спомиње ко их је предао Дравидима и Нагама. Једино нису разумели фалсификатори, да је то само основно знање за почетнички еволутивни развој. Осим тога, текст славјано-аријевских Веда је записан Рунским писмом, има вишеслојне нивое записаних информација, које у потпуности могу да разумеју само високоразвијени људи.

И то знање читања руна је потпуно неадекватно. Тако су, уз фалсификовање славјано-аријевских Веда Индијци имали само основна знања, која се обично дају деци у основној школи. Само толико – основна школа духовног развоја човека, темељ за прелазак из фазе интелигентне животиње у фазу правог човека с објашњењима о еволутивним корацима развоја ка нивоу развоја космичког човека.

У индијским Ведама информације о еволуцији човека до прве фазе космичког човека, због неразумијевања суштине, претвориле су се у информацију постизања стања нирване, као вишој тачци људске еволуције. Еволуциони развој од шест материјалних тела суштине бића је искривљено разумевање хиндуизма и постало је коначна тачка људског развоја.

У то време, развој шест материјалних тела суштине бића означава завршни планетарни циклус еволутивног развоја и ослобађање од блокирајућег дејства генератора, монтираног на планети да блокира могућности деловања на планетарној стварности и вишим нивоима код људи који не поседују неопходан ниво еволутивног развоја. У принципу, тај блокирајући генератор даје такозвану „заштиту од лудака „, тренутно довољно јаку да надјача постојећу технику. То достизање ослобођења „заштите од лудака“, при достизању минимално потребног еволуцијског развоја, древним Индијцима је погрешно тумачено и као резултат се појавио лажан појам о нирвани или стање Самадхи.

Ово је фундаментална грешка „великих индијских научника “ и, нажалост, није јединствена.

Још једна занимљива чињеница је да је Санскрит, којим се могу похвалити индуси у Индији како модерни, тако и древни, био мртав језик. Није било у давним временима, а нема ни сада, народа или националности који говоре на овом језику у Индији, али на том језику су говорили и говоре дан данас … у Русији и Србији!
Санскрит као и стари руски и српски, појавио се у Дравидији (Древној Индији) након другог Аријевског похода, у Лето 3503 од С.М.З.Х. или 2006 пре нове ере. Неки од Славјано-Аријеваца, су говорили на Старом језику и хиљаду година након повлачења главних снага, ради чувања чистоте своје расе, али су због њиховог малог броја били присиљени да се друже са локалним становништвом и постепено се растворе у њему, али их зато треба потражити у вишим кастама модерне Индије.

Највиша каста Брамани носе јасно видљива обележја беле расе, врло светлу, готово белу кожу, европске црте лица и висок раст. Што је нижа степеница индијских касти у хијерархиј, мање су видљиви генетски трагови Беле расе код народа ове земље. Ушудр- најнижа каста у Индији – генетске трагове беле расе нема уопште. Што се ниже на хијерархијској скали налази човек, има више израженија обележја црнаца, којима су припадали Дравиди и Наги – директни преци модерних Индијаца. Дакле, мртви језик Индуса се показао као жив језик у Русији и Србији. Али, оно што је најзанимљивије, за 4021 година ( 2015. година) изолације старог језика (познатог као санскрит) задржана је изненађујућа сличност са савременим руским и српским језиком.

Седамдесет посто санскрита и речи модерног руског и српског језика изненађујуће су близу једни другима у звуку и значењу. Посебно блиско по звучности санскриту је северно руско наречје као и јужно српско наречје.

Многе речи и фразе у модерном руском и српском дијалекту звуче потпуно исто као у
санскриту.

Замрзнут у Дравидији четири хиљаде година најзад се показао! Зар није занимљиво?
Аријевци, који су дошли са Хан Уманом у Дравидију у Лето 3503 од С.М.З.Х., испоставило се, говорили су на српском, што значи да су у древној славјано-аријевској Империји сви говорили исти српско-руски језик…