Када се посве предаш
и препустиш
Творцу и Васељени,
тада престаје сваки вид борбе.
Сви ратови су окончани,
све битке су добивене,
и ти си сада смирен и блажен
попут Великог Духа Стварања.
Помирио си се са собом,
помирио са Творцем и Васељеном,
помирио са свим бићима
у свим овостраним
и оностраним световима,
и ти више немаш
ни једног јединог непријатеља
ни у једноме свету.
Има тренутака кад схватимо,
да се највеће истине
и надубља осећања срца и душе,
не могу речима исказати.
Било коју реч да изговоримо,
у томе тренутку –
не би била она права!
И, не само што не би била она права,
већ би била и погрешна реч,
погрешна реч изговорена у погрешан час
и на погрешном месту!
Тада дубока унутарња шутња
казује и боље и више и јасније
од сваке речи.
Одавно сневам један дивотан свет,
на плавој звезди,
у плавој светлости,
свет у којему нема
ни туге ни патње ни боли,
свет саздан од љубави и лепоте,
свет у којему бораве пречисте,
милином и дивотом озарене
божанске душе,
душе што умеју искрено да љубе
сва бића у свим световима.
Одавно сневам један дивотан свет,
свет у којему бејасмо негда давно,
свет у којему ћемо поново бити
када једном, и заувек,
будемо отишли
са овога света
у којему од рођења упознасмо
само тугу, очај, патњу и боли.
Одавно сневам један дивотан свет,
а тај свет је, гле!
одувек у нама.
О, пријатељи,
мили и драги,
које на путима својим сусрећем!
Сви сте ми ви одавно знани
из неких ранијих
давно минулих живота.
Са свима вама ја се већ дружих
у неким далеким временима и световима,
ко зна где, када и зашто;
и сви сте ви,
златним светлосним зраком,
у мислима и сновима мојим,
записани.
Крв из тела полако истиче,
Дашак ветра милуjе ми лице,
Рана у грудима пече
Полако склапам очи.
Цели дан водили смо битку
Воjске црне предали смрти.
Са небеса чуjем крик гаврана
Из далека урлик вука.
Осетих да jе неко поред мене,
Полако отворих уморне очи
Угледах своjу драгу,
Осмех ми озари лице.
Суза jоj из плавог ока крену,
Рекох: „Немоj плакати
Данас сам пао за слободу,
Нека те Весна благослови“.
И вину се моjа душа пут небеса
У Ириj Сварогов златни
Где Ратници од ваjкада пребиваjу
Ту нема Чортовог задаха смрти.
И рече Сварог Многомудри:
„Ходи сине к’ мени
Седи до престола мога
Ти си Род бранио
Ниси побегао ко многи“.
Краj престола Свароговог
Видех своjе претке из минулих времена,
Дочекаше ме весело
И посадише до себе.
Данас су многи пали,
Да победу извоjуjемо
Ал’ морамо бити опрезни
Хорде мрака jош вребаjу.
Другови, jош ниjе готово,
Наставите наше дело.
Све их уништите
И занавек баците у понор адски.
Дешава се,
да изненада,
и наједном,
изиђем из стварности овога света,
изиђем из себе,
изиђем из свог бића и суштаства,
и, утонем у дубоко тиховање,
сневање,
сањарење и снатрење…
Тада посве заборавим:
ко сам,
где сам,
чији сам,
одакле сам пошао,
куда и зашто идем…
У таквим тренуцима
осећам праисконо, космичко,
звездано и божанско блаженство;
осећам да сам нико и ништа,
да сам никоји и ничији,
да нисам ни важан ни битан,
да сам свуда и нигде,
да ме има и нема у исти мах,
да сам само чуло вида и слуха,
да сам облак и ветар,
да сам дубока тишина
и дух који лебди
над световима
и звезданим јатима…
Плаветни венци горја
протежу се линијом
источног обзорја.
Бели и румени облаци
висе над утихлим горјем
у сненој даљини.
Поље,
широко и дубоко,
у жутој
и пурпурној измаглици
ране јесени.
Седим на пању,
подно столетног дуба,
зурећи у јата врана
што лете
ниско над пољем,
ослушкујући
откуцаје властитог срца.
Гледам Сунце у очима Твојим!
Гледам Планине високе, Орлове што
Међу врховима њиним лете.
Гледам Стене Духом твојим клесане,
Поља Душом твојом вајана и
Цветове Срцем твојим oбојене.
Гледам те, Душо моја, док трчим
Тим Пољима житозлатним и
Умивам се Росом са латица Цвећа
Љубављу твојом орoшеним!
На врхове твојих Планина
Носи ме Орао твој Бели!
Стене твоје, Душом милујем
А Зраке твог Сунца, сјајне нити,
У Косу своју уплићем.
Ветрови свих твојих Живота
Милују ми Лице,… застиђено!
Сакрити се покушам иза
Великих Храстових дрвета,
Подно дивљих Цветњака,
Међу шуштавим Лишћем
У гнездима Рода нежних!
Сакрити покушам Љубавстазу
Којом сам дошла .. али не иде то…
Одаје ме Душа моја што са свима збори,
што све овде поздравља и грли,
што воли овуда да шета, да мирише,
и љуби…љуби…
Морана је родноверна Богиња зиме и смрти. Она има функцију одвођења душа до коначног боравишта у Наву или Праву. Њено име је настало од индоевропске речи „мара“, што значи „умрети силом“. Била је јако поштована у словенском пантеону, приносиле су јој се жртве у виду животиња. Она је могла одлучити да ли ће неког ратника оставити у животу или не и помагала му је у борби уједно га штитећи. Њена енергија је огромна, а може бити и веома разорна по читав Род , уколико Род крене неком странпутицом, она покреће свих пет елемената у ковитлац правећи природне катастрофе огромних размера, по једном вишем Божанском плану да се Род врати коренима. Она се приказивала људима у два лика: као веома лепа девојка, врло бледа са вучјим очњацима и дугим ноктима попут вучјих или као ружна и стара баба-вештица. У првом случају њен лепи лик су видели само они који су духом јаки и праведни , она би их благословила својом суштином и улила у њих још јачу снагу, снагу самих Богова. Обавезно би им се приказивала у лику беле вучице у току борби, када би видела да морално слабе.Када наступи смрт, носила би их у наручју пред Сварога и спуштала на црвени тепих златом обасјан ! У лику старе и ружне бабе, вештице, приказивала се или ономе за кога су Богови одлучили да иступи из Рода због моралних преступа или самим непријатељима Рода, плашећи их самом појавом. Њена природа у том случају је потпуно уништење, могла је изазвати кугу, болести, велики помор , услед тога да се један народ колективно прочисти и освести! Људи су зазирали и од самог њеног имена.Она је Богиња трансформације, односи све оно што је старо и непотребно и оно што народ спречава да се развија навише.Она је велика чаробница која директно погледом прониче у душе, у саме суштине. Прате је вране, орлови и вукови, за њу се везује дрво орах и сматра се да под орахом не ваља ни кратко седети, а камоли заспати , јер ако је особа нечиста срцем постоји вероватноћа да се неће ни пробудити. Морана је једина Богиња у словенском пантеону која директно може да уђе у сам Нав. Девојке које насилно умру, она преобраћа у виле које знају да лече, исцељују и слично, али ако их неко увреди постају немилосрдне! Слава Морани!
Овај текст је само одломак мог рада о овој Богињи!
Љубав је основа Стварања.
Стварање је потка Љубави.
Где нема Љубави,
нема ни Стварања,
и опет,
где нема Стварања,
нема ни Љубави.
Тако Љубав и Стварање
бивају Једнота,
Једно Те Исто.
Подједнако греше,
гле!
како они који величају Љубав
а ниподаштавају Стварање,
тако и они
који узносећи Стварање
омаловажавају Љубав.
Где нема Једнога,
нема ни Другога.
Мада ми,
уистини,
и не знамо
шта је од ово Двоје –
Прво, а шта Друго,
јер су и Љубав и Стварање
подједнако важни и битни
за наш Свеколики
Вечан Живот
у Творцу и Васељени.
