Кроз тајинствене и невидљиве звездане двери
вазда изнова долазимо и одлазимо
и опет се враћамо,
са сврхом и смислом.
Наш долазак зовемо рођењем,
а наш одлазак називамо смрћу,
иако нема ни рођења ни смрти,
јер ми одувек и заувек јесмо и бивамо,
са сврхом и смислом.
Из вековног пепела
васкрсни и изнова се роди,
јер то и Творац и Васељена
очекују од тебе,
мој Звездани Роде!
Васкрсни и изнова се роди
из пепела згаснулог давно,
у дубокој тишини векова
што нетрагом минуше некамо,
мој Звездани Роде!
Твоја у Древности започета Дела Љубави
чекају на тебе,
да их окончаш,
у Славу Творца и Васељене,
у Славу Белих Богова,
у Славу Предака и Потомака,
мој Звездани Роде!
Глас твој чујем … збори ми тихо!
О радости живота говори!
Све што је било, опет ће бити,
слушам ветром донет шапат!
Лепота срца се ствара стално – кажеш!
Разбуди душо моја уснули цвет –кажем,
да његова ока жар, латице му озари!!
Да засветле и затрепере нежнице звезде
у славу љубави зачете давно,..
Пре рођења нашег,
Да позове ме именима мојим свим
Којима звах се кроз раздобља разна,
Да загрли ме месечином златном
Обуче искрама облака беличастог
О како руке твоје желим да стегну моје јако!
О, миловање мило!
Милуј, милуј све што је било,
Милуј .. . опет да буде – чекам!
Важно је,
и битно,
да ја знам:
ко сам и чији сам,
одакле сам пошао,
и куда и зашто идем;
а шта ће о мени
мислити и говорити
људи овога света,
који изван материје
ништа друго
нити виде
нити осећају
нити знају –
то за мене
уопште
није важно!
Волех одувек ветровите стене,
где камење из језгра свуд по небу пршти,
знају то душе што спознаше мене,
кад се због неправде Света стена мршти!
Ту битисах на највишем крају
на оштрој ивици увек сањам будна
поглед у срж сече сваку срж у Наву
кад без речи прођем кроз та врата чудна!
Али душе никако од круга да се вину
већ се увек врте у пакленој тами
немају слободу, затрли истину
уче друге ономе што не знају ни сами!
Бол се сеје свуда, бол душа што плачу
и затрова Јав сам од силине гнева
тада Перун посла орлове на мачу
из своје суштине да преко њих сева!
Развеја се камење са највише стене
Јав се спусти у Нав, над дверима Сјаја
и спусти се Светло свeмир да покрене
и да вечно сија сјајем свог без-краја!
Мој дах дишем кроз твоје
сјене
Погледом видим кроз твоје
зраке
Новим би ходом корачала за
тобом
Кроз етар олује гвозденом
стазом
Ни напред ни назад ал увек уз
скуте
Твоје сам чедо у зимско јутро
Рекла ја јесам мисао твоја
Што учи срце да воли јутро
Кишу и сунце олују, буру.
И као дете лептире јутра
И данас хватам музиком
среће
Волим тај код у животу мом
Што даде ми отац Сварог
небески
Целога свог живота
борио сам се:
да ја будем бољи,
да моји ближњи буду бољи,
да моје племе буде боље
и да овај свет буде лепши.
Да ли сам у томе ишта успео –
не знам!
али, Васељена зна,
да сам се макар борио!
Светлошћу,
Љубављу и Лепотом
исцељујем
и из мртвих
васкрсавам самога себе;
свакога дана,
свакога трена,
испочетка и вазда испочетка,
изнова и вазда изнова.
Кад ја не бих
исцељивао
и из мртвих
васкрсавао самога себе,
тада ми ни Бог
не би помагао,
јер Богу је мило
када ми без престанка
изнова и увек изнова
рађамо сами себе.
Иза дуге, студене и мрачне Ноћи Сварога,
гле! ево, већ свиће!
љубичасто, пурпурно и плаво Праскозорје Сварога,
када се буде,
васкрсавају и изнова рађају
синови и кћери Велике Расе
што на Мидгард Земљу
дођоше са Плавога Сунца.
Праскозорје Сварога узраста у Зору Сварога,
а Зора Сварога прелази у Јутро Сварога,
када ће Силе Светлости
из срца синова и кћери Велике Расе са Плавога Сунца
сажећи сенке и утваре Сила Таме,
те тако Мидгард Земљу,
ослобођену и оплемењену Љубављу и Стварањем,
узнети на више разине Творчева Присуства,
прекривши је и заштитивши прозирном,
плаветном и непробојном копреном
Етра Плавога Сунца
што, истовремено,
сија у нама
и над нама.
Знање које долази из самог суштаства Творца живота и Васељене се увек и изнова оваплоћује тако да га свака душа уме препознати. Нека би свако ко чита ове светле и Свете речи Песника Звезда осетио Светлопис у својој суштини како се изнова рађа. Свака реч је овде одмерена истином и живим Светлом, тако и наглашавања и одређене речи са намером су тако постављене.
Пробуди се Србски роде ал` у светлу не у мраку!
Сад ти почуј зов слободе што Љубављу сија јако!
Род Светости
Cветови се роје у јединству сада.
То песма се чује сред пута живота,
прекривеним звездан-прахом, вилин-златом,
где радосно ходи светли род лепота.
То Род величанства!
То Род Славе и Суштасва!
Где му стопа света сад тло додирне,
ту тад онда сва планета брзо живне…
Роде светли, Божји роде!
Славом вечном сада ходе,
душе твоје сред истине!
Сред истине Боже мили, Род се роди!
Звезде да оживи!
Светлост Творца душом носи,
прахом звезданим сваку стазу обасипа,
да не крочи тама више на стопу Божјега Рода,
што љубав Свету доноси.
Нема трага глувој тами…
Нестала је!
Кроз пепео Плавог пламена, Љубав Божја озари свет,
И РОД мили пробуди светлост Плавог камена.
Светлост севну пут пољане Јав-а
све претке нам васкрсну у трену
и вину их у дом Светог Прав-а
да васкрсли сад у битку крену!
А битка је већ у пуном јеку,
тамни беже и од наше сене.
У светлости светлошћу се пеку
Родноверна битка када крене!
Чује се лавеж ал` то су псине обичне, лажне!
Устани РОДЕ!
ВУКОВИ ми смо!
Неће се курве правити важне!
Наше сабље од СВАРОГА свете
пут неба дижемо да нас се Богови сјете
а сад нек сјече оштрица златна!
Превару, лаж, безчашће нек кида зубима лава!
Нек затре се сјеме таме заувијек
нисмо ми било ко,
већ ПЕРУНА муњевитог синови и кћери!
Срца нам пјевају о светој вјери…
Наш је задатак да вратимо радост на Гају
да ИСТИНА, ЉУБАВ, СВИЈЕТЛОСТ И ПРАВДА
живе на Мидгарду у пуном сјају.
Ој роде мој!
Срби, не бојте се сенки и утвара!
Мртвих душа што ходају у врећи меса и костију!
Не бојте се никога до Бога!
А ни Бога се не бојте, већ Га свим бићем својим љубите!
Љубите Бога, и ничег се не бојте!
Јер је време од вајкада стало,
да с` поклони до земљице свете,
Роду славном, РОД-у Божанственом
што проноси Вид и свете Веде.
Истурени Штит и Мач Рода чине
Посвећени Витезови Праисконог Реда
Знање, Мудрост, Јасновид, Храброст
црпе из прастарих изворних Веда.
Народу Индије, Кине, Египта и Маја
пренели су Светлост темељних Знања
и обучили њихове прваке маестре
да изграде вредна светска здања.
И кужној Јевропи дароваше Слова
И донеше пречисте Божанске Речи
да племенски тута – мута дивљак
не лута, не убија, не мумла и кречи
Народу Туђинаца дошлим из Мрака
коме је раздорна лажа превара реч свака
понудише Витези Мач Љубави као браћа
који им топи ледна срца или их кући враћа.
Ој Роде, Роде…
Нека се по-Роде сва деца твоја…
Нека све од-Роде протерају
у неугасле ватре Сунаца многих.
Да се поново врати на-Род на Род-ну груду
где почивају наши пра-Род-итељи.
И да се Род-е изнова у светлости
сва бића великог точка ЖИВОТА.
Само нам љубав преостаје, мој Роде.
Зато љубимо све што је при Роду,
Родину милу
и васцелу нам ПриРоду!
Нека наша снага буде она сила што покреће људе,
Нека Перун удари громом,
Нека се да на знање
Да је Србин Србину мио ма које вере наш Род био.
Венац искри светла златног сада
пламти понад Белих србских глава!
Србин до Србкиње, поносно корача!
Грми небом плавим Род наш цели
Тама бежи испред огњеног им мача!
А љубав нежна, из срца захорила,
стазама звезданим до самог Творца стигла!
Роде мили, Воли без почетка и краја
То је пут до Златнога Ирија!
И све засија у Златном дану
круна Творца осветли сву таму!
Светлосни етар подиже знање у свом постању
и све је сада у овом дану-Творчев завет!
Род свети срцем пољубио
и сам себе поново у љубави ородио.
Живи Живот у пуном сјају,
све цвета за Божју милину и славу…
За оне који јесу, одувек и заувек
једна једнота исконског Живота.
