На плавом небу,

гле!

трепере плаве звезде.

Плава јутра,

плаве вечери,

плаве ноћи.

Ни мрак није више

таман и црн,

као негда,

већ титрав,

дубок

и плав!

Плава светлост,

под плавим звезданим небом,

свуда уоколо.

На тренутке ми се чини,

да су плави и сни

које у сну

снијем!

Лирски записи

01

Није важно ко смо били и ко ћемо бити, но је битно ко смо сада.

Наш сусрет са Творцем и Васељеном, увек се дешава у овом тренутку.

Садашњи је тренутак важан и битан за све у животу, па и за сам живот.

Изван садашњег тренутка нема никаквог тренутка.

Нема ни прошлих ни будућих тренутака, већ само овај тренутак у којему јесмо и бивамо.

И кад будемо напуштали овај свет, то ће опет бити овај тренутак.

Сваки прошли тренутак и сваки будући тренутак јесте само овај тренутак.

Кад будем излазио пред Творца, и када будем стајао лицем у лице спрам Њега, неће бити ни важно ни битно, ко сам ја и шта био у неким прошлим тренуцима, него ће бити важно и битно ко сам ја и шта сам у овоме тренутку.

02

Ниједан бивши Србин није, нити може бити, Србин.

Сваки негдашњи Србин јесте нигдашњи и ничији Србин.

Ко није Србин у овоме тренутку, тај никада и није био Србин.

О бившим Србима не треба ни размишљати.

Ко једном пресече своје корене, тај их никада више не састави и не исцели.

Ко једном раскине са својим родом, раскинуо је за сва прошла и будућа времена.

Србин је само онај ко је у овоме тренутку Србин.

03

Садашњи тренутак јесте тренутак свих тренутака!

У садашњем тренутку обитава Вечност.

Вечности нема изван садашњег тренутка.

Онај што тражи Вечност изван садашњег тренутка, нигда је ни познати неће.

У садашњем тренутку, гле! у исти мах, обитавају и Време и Вечност.

Сва наша рођена, као и све наше смрти, дешавају се управо у овоме тренутку.

Битан је само садашњи тренутак, док ни прошли ни будући тренуци уопште нису битни.

Ко је открио тајне и моћи садашњег тренутка, тај је открио тајне и моћи Творца и Васељене.

Суро ст’јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве;

А гдје ст’јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе.

Често облак у гром се претвара,

Крше тресе, у прах да разнесе,

Ал’ соколу срце се не пара:

Против силе силом уздиже се.

Крилом бије, облаку се вије,

А слојеви размичу се тавни,

Сунце сине, па му опет грије,

Суро ст’јење од в’јекова давни’.

Јесте л’ жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!…

На камену родила га мати,

Од камена мишица му тврђа,

А материн благослов га прати,

Јер му срце издајством не рђа…

Пр’је би главу, нег’ дједова славу,

Пр’је би живот, него народ дао,

А кад пане, бесмртност му сване,

Јер је мушки за свој народ пао.

Суро ст’јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве;

А гдје ст’јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе!

Јесте л’ жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!…

 

Ја сам само дечак који сања мале снове,

снове о срећи, љубави, о плавом небу

бескрајних висина.

Сањам море у загрљају велике горе.

Потоке кањоне и свице као лампионе.

Моје оружје су срце и душа за све људе,

И љубав која се дели.

Ја сам дете које и даље машта,

живим кроз бајке,

за срећан крај, за велики загрљај.

И даље ћу волети, и даље ћу

срећу делити, и даље кроз бајке живети

и дете до краја остати.

Не дозволимо, да нас било где у свету, међу иним племенима и родовима, представљају хибридни и натурализовани Срби, Срби ниже расе и ниже касте, Срби парије и палије, Срби чија је сва философија и поетика у дебелом цреву.

Оградимо се од таквих изрода на свим пољима, у свим областима духа и стварања.

Они нису ни обични Срби, па како онда смеју да ишта прослове у име Белих Срба!

Ти су србски изроди – кроз столећа, кроз тисућлећа, кроз еоне – највише патње и главобоље задавали Беломе Србству.

Све што није Вертикала, то се и не сме назвати Србином!

Све што није повезано са вишњим световима, са Творцем и Васељеном, то може бити ово или оно, то може бити било шта друго, али, Србин је увек и вазда – Бели Србин!

Србин који није Бели Србин и није Србин!

Не смемо сврставати међу Србство (а Србство је увек и заувек Бело Србство!) оно што није Вертикала, оно што није повезано с вишњим световима, са Творецм и Васељеном, оно што мисли и осећа дебелим цревом, оно што свет сазерцава из жабље перспективе, оно што бауља и гамиже по каљузи.

Бели Србин је господин, уметник, мудрац и ратник; Бела Србкиња је госпа, госпођа, лепотица, уметница, мудрица и ратница.

Пут Белога Србства јесте Пут Белих Богова!

Иди храбро, Санија,
и никада се немој плашити!
Праисконци су разапети
између умља и безумља.
Ући ћеш у Праисконију
кроз жутило Трећег жив-вира.
Носиш радост, носиш дарежљивост.
Немој никада подлећи
опсени љубоморе и похлепе,
и немој крити осећања.
Твоја вилинска природа
мора много да научи
у том свету опсене,
јер је он Пут – врата за Тијанију.
И богови разноликих Трепет светова
морају да се отелотворе у том свету,
пре него што се упуте у Тијанију.
И још ти дајем Румен Облак,
облак друкчији од других облака.
Он је твој водич и увек ће, као путоказ,
бити окренут ка твоме циљу.
Кад твој ум буде миром о-владан,
облак ће бити  в а т р а  праискона.

Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

Пратимо стазе рата
Где снови сиjаjу као звезде,
Ударамо мачем на штитове 
Богови нас позиваjу на борбу.

Уснуле су траве загрлиле тело

Одећа од лишћа поред мене лежи.

Сви цветови ливадски уплели су

косу оносвета златну!

На глави, Мир, круну од тишине носи.

 

Пре но што будан буде  цвет бели,

Полетећу високо, пут Творчевог светла,

Срце датој милости  да захвали.

 

Посућу прах сребрни и златни

да путању за мном прави.

Осмице без граница,  путоваће са мном

Животима мојим  безкрајним.

Чаробним ћу речима дотицати  душе

Давно тамне

Сећања на светло да им вратим

Жар ћу љубави оставити,

сред беспућа њихових,

с првим сунцем да запламти,

 

Отвориће се срца двери,

Љубави  Вечној да граде пут!

Дух Рода полетеће лепотом непролазном

У славу Творцу самом!