Да атлантистички и рептилски Запад нестаје,

то је сад јасно чак и онима

који су читаво столеће преспавали.

Напросто,

тај атлантистички и рептилски Запад

 мора да нестане,

што је давно предвиђено и јасновиђено,

да би могло да наступи

Златно Сварогово доба.

Бели Ури су све земље крајњег Запада

звали Вечерњим земљама,

Земљама Сварогове ноћи,

јер су се,

управо у Свароговој ноћи,

на тим земљама,

изненада и ниоткуда,

појавили синови таме

са људима-гмазовима

и људима-зверима.

Најжешћи противници,

а, истовремено, и највеће жртве,

тог атлантистичког и рептилског Запада

бејаху – а ко би други! –

Бели Срби, који, ево,

већ дуже од седамдесет и шест векова,

без престанка и предаха,

воде свети рат

против синова таме,

као и њихових црних савезника –

људи-гмазова и људи-звери.

После коначне смрти

атлантистичког и рептилског Запада,

родиће се Ново Златно Сварогово доба,

када ће се Мидгард-Земља,

привучена чудесним и дивотним дејствима Плавога Сунца,

узнети на вишње божанске ступњеве,

и, преобратити

у Плаву Сварогову Звезду.

Не умем више да се дружим с људима.

Не умем више да слушам давно испричане приземне, бесмислене, несувисле, и, по тисућу пута прежвакане приче.

Немам више времена за дружења с људима.

Немам више времена за празнословља.

Немам више право на обичне речи.

Обичне су ме речи одувек свлачиле на земљу, у блато, у каљугу, у таму овога света.

Обичне речи прљају и замагљују душу.

Уствари, немам више времена ни за какве овоземаљске ствари.

Све што је од овога света, то је трулежно и ништавно.

Још сам у младости освестио, да немам ничег заједничког с људима.

Био сам нервчик, неуротичан и прек.

Умео бих и да се и побијем с оним ко би ми био досадан, ко би пожелео пошто-пото да ми наметне своје несувисле и бесловесне теме.

Тада бих га, оштро, као сабљом, пресецао у по речи.

Ту сам, с њима и међу њима, али нисам њихов, нисам један од њих.

Људи ми ометају мисли, снове и визије.

Ко је посвећен стваралаштву, духовном и оностраном, ко је посвећен Творцу и Васељени, тај није ни за каква дружења, а још мање за празнословља.

Људи немају ни мисли, ни снова, ни визија.

Сва њихова поетика јесте: у се, на се, и пода се.

Одувек сам био степски вук, вук самотњак.

Одувек сам се клонио чопора и крда.

Ко год, још у младости, крене унутрањим путем вилењака, тај до краја свог овоземаљског живота остаје степски вук.

У овоме трену вечности

све се изнова рађа!

Сва бића сушта,

сва твар и сва творевина.

Рађа се у Духу Стварања

све на Мидгард-Земљи,

па и сама Мидгард-Земља.

Иза невидљивог обзорја догађања,

гле!

рађа се

Плаво Духовно Сунце.

Свићу нове зоре

у дубинама звезданих јата,

и дивотне енергије

са Извора Вечног Живота

струје према нама.

Никада ме ништа

тварно и вештаствено

није везивало за овај свет;

никада ме ништа

што је од овога света

не везиваше за овај свет.

На овај свет сам дошао

само стога,

да бих откривао и препознавао

лепоте, красоте и дивоте

које нису од овога света,

а – неким чудом, гле! –

бивају скривене

у овоме свету.

Моји једини –

врли и дични,

 истински и верни –

пријатељи у овоме свету,

одувек и заувек,

бејаху само они –

бели и плави вилењаци –

који су попут мене

залутали у овај свет.

Погледај небо
Док се Сунце умива
Видећеш радост
Како се Космосом пролива
Погледај облак
Што муње носи
Препознаћеш осмех
Познаћеш ко си
Погледај кришом
Соколов лет
Спознаћеш како је
Овај Живот леп
Погледај дрво
Са крошњом се хвали
Добро га види
Не уме да се жали
И гледај даље
Тражи вир
Срећан је онај
Који спозна да је жив.

СЛАВИ, РОДЕ,
ДАН ШТО ДОЂЕ,
СВАРОГОВО ИМЕ
КЛИЧИ,
ПРОШЛА ЈЕ НОЋ,
ПРОШЛО ЈЕ ДОБА,
ГДЕ ЦРВ
НА ЈУНАКА ЦИЧИ!
СИКТАЛЕ СУ ТАМНИХ ХОРДЕ,
ДУШЕ РОДА
РАЊАВАЛЕ,
НЕМА ВИШЕ НОЋИ ЦРНЕ
ДАН ЈЕ,
СЛАВИ, РОДЕ!

Слава великом песнику, рођеном на данашњи дан, Сергеју Јесењину

Под прозором мојим
Бела брезица је
огрнута снегом
Ко сребрна да је..

На пуним гранама
Леденим по страни,
Развиле се ресе
Ко бели ђердани.

У тишини стоји
Бреза, ко у гају,
И пламте пахуље
У огњеном сјају.

А зора полако,
Наоколо плови,
И на стране сипа
Сребрни прах нови….

Песниче драги песниче врли, не можеш ти да се стидиш самога себе нити на то имаш право, већ обратно, многи би требали, када би имали образа да се стиде и када помисле на те. Твоја величанствена дела која чиниш свакога дана а по налогу нама невидљивих али теби добро знаних Сила засигурно присутних у вишим световима и нивоима постојања, уздигла су те у сами врх Белога Србства и саме Васељене. Ти никако не можеш и не смеш имати осећај да си напуштен од свих јер су увек уз тебе и са тобом твоји верни и одани ти Бели Срби. Бели Срби који те непрестано прате и будно мотре шта ти то чиниш. А они други што су те напустили и треба да су те напустили, јер не заслужују да буду близу тебе чак ни на некој суседној планети. Нису они напустили само тебе, него и сами себе, не знајући ни где су, ни куда иду.
Снагу значај и величину ових дела не могу да разумеју ова приземна материјалистичка бића или небића, гладна свега и свачега, већ неки нови нараштаји освешћени, духовно уздигнути и самосвесни. Чак и нама који смо непрестано уз тебе и са тобом, понекад је тешко докучити смисао, величину, порекло и значај изречених Мисли. То је знано само теби и Ономе изнад тебе!