Сваког дана, по ко зна колико пута, помислим на све вас.

И, не само што помислим, већ у духу и разговарам с вама.

Док разговарам с вама, ја вас у исти мах и видим, видим вас у визијама својим.

Све вас благосиљам, свима вама благодарим на свему, а највише на томе што постојите, што  јесте то што јесте, што обитавате заједно са мном на Мидгарду, на Гаји, на плавој планети која ће ускоро постати плава звезда.

Ваши снови јесу и моји снови, ваше визије јесу и моје визије, ваше песме јесу и моје песме.

Сви смо ми скупа, преко Духа Стварања, Творца и Васељене, повезани и умрежени у једно Духовно Суштаство.

Кад год мислим на вас, тада у срцу осећам топлину и милину, а у души радост и дивоту.

Радујем се свим бићем што јесте, што постојите и, надасве, што сте моји пријатељи.

Свих оних минулих година, док сам усамљен писао за Србски журнал, имао сам, истовремено, и осећање и јасновиђење, да ће овај интернет-портал једном прерасти у галактички портал, у тајни звездани пролаз што води у оностране и упоредне духовне светове; да ће се око Србског журнала, пре или доцније, васпоставити духовно језгро Белог Србства и Плавих Вилењака.

И гле, дивотног чуда! – управо се то и догодило!

 Светлана, Душица, Верица, Владан, Милорад, Бранислава, Милан, Марко, Александра, Соко са Велебита, Роса Бела Србкиња, Милица Бела Србкиња, Јадранка из Србске…

Сви сте ви у мојему срцу, у мојој души, у мојим сновима и визијама.

Са свима вама ја дишем у р(и)тму планета, звезда и сунаца, у р(и)тму сазвежђа и звезданих јата, у р(и)тму Творца и Васељене.

Када ме обхрвају

дубоки унутарњи немири,

који ме походе

из неких давно минулих живота,

тада ништа не знам,

ништа не умем,

ништа не могу,

и, гле!

бивам тако слаб и немоћан,

да се, напросто,

стидим самога себе.

Највише се плашим таквих тренутака,

јер,

у таквим тренуцима

имам осећај,

да сам напуштен од свих,

да не требам никоме:

ни Богу,

ни Васељени,

ни ближњима,

ни прецима,

ни потомцима,

нити икоме и ичему

на свету целом.

 

Артањ Град тихује у даљини

Покривен травама незаборава

Утонуо у снове светих песама.

Артањ Град оживи јасно,  кад

Месец заплови путем познатим,

Кад  отворе се двери камене

И светлост,  Беле звезде, над њим засја,

Артањ Граде, желим ти у посету доћи,

Да поведеш ме у одаје свете

Мога Рода тајне…

Да станем поред нашега олтара и

Погледам у прошлост и будућност

Овога тренутка,

Да загрлим све светове од постања

И уградим се у темеље наших знања

Артањ Граде, повезницо свих наших времена

Пусти Звезду Белу да засија

Љубављу обгрли цели свет

Кишом белог, сребрног и златног праха

Свим Срцима  осветли пут!

 

Од детета сам сневао,

маштао и стварао мит о себи,

о својим родитељима,

о својим прецима,

о својем племену и роду.

Од детета сам знао и осећао,

да у свету,

да у свим световима,

међу звездама и сунцима,

има свега што нам треба,

има свега и више него што нам треба,

има свега у изобиљу.

Од детета сам знао и осећао,

да својим сновима,

мислима и визијама

могу да призовем сваког оног кога љубим

и све оно што ми у томе часу треба.

Од детета сам знао и осећао,

да су снови и машта вреднији од сваког знања,

од сваког рада,

од свега другог у овом свету.

 

Време стаде

Песма утихну

Свакоје диханије

Клону

Узнеше се смрти

Прождирући

Свако благорастворење

И детињство

Још у утроби беше

Прождерано

Све што даваше

Живот усахну,

Неминовност

Краја узрасте

До неслућених

Висина

Нико немаше

Снаге

Да се окрене

Иза себе и преживи

Да ли се дан

Или ноћ сама

Са собом смењује

Јер нико више

Није бројао сате

Јер замре ротација

И небеска се тела

Помешаше

Са новом звездом

Што се са земље

Димила

Човек узе посао

Шејтану

И демони режаху

Јер дела им

Посташе добра

У односу

На људско чињење

И земља се устраши

И паде на њу

Плач и шкргут

И залуташе стабла

И корење њихово

Поче да се усправља

А планине полегоше

Под чаршаве таме

Мук

Небо заборави

На своје Сунце

А оно луташе

По непознатој

Природи

Која изниче,

Подобна сени смрти,

Из једне борбе

И непокорности

Опела нема

Ни прозбе

Само сила

Човекова

Која се у прах

Растаче

И сигурно гине

Под тешким

Делима

Која прелазе

У суд

Само остаје

Зид

И лобање нагрђене

И песма страха

Која кроз њих

Звони

И неверица

Да беше

То што беше

Авај!

 

 

 

 

 

 

 

Облаче мој мили – Полети у свет

Понеси радост сузе златне

Проспи их на шуме,

реке што браздају нам поља,

на класје  увелико зрело,

на траве румене и на росу што на њима сања

Облаче мој мили  – Полети у свет

Полети, са руке детета што

Гледа у небо високо и у Сунце сјајно

Што гледа у Месец што ноћ краси

Што гледа у Звездане тајне

Очима – Анђела!

Нека ухвате се сва деца света

За руке миле, мале,

Нек заплету срца своја радост осмехом

И појуре снагом честитости своје

Васељеном нашом целом

И објаве да Царство, ново то је!

О, стиже то време, јер видим, Куглу плаву

Где из дубина наше земље израња

Шири се полако и прастари запис!

Род мој добија, своје, право обележје!

Светлуша наша, дечије миле главе загрлила

Царством Облака плавог их обавила!

Ми смо сами своји творци.

Ми стварамо себе, а стварајући себе, стварамо и свет у којему обитавамо.

Стварање себе подразумева и стварање мита о себи.

Ко не створи мит о себи, тај ни себе није створио.

Уопште није важно како нас свет види, већ како ми сами себе видимо.

Ми смо оно што сами себи и о себи мислимо, говоримо, чинимо, пишемо и стварамо.

Каква су дела наша – такви смо и ми!

Наш пут јесте пут љубави и светлости.

Наш пут јесте пут белих богова и белих богиња.

Наш пут јесте пут Творца и Васељене.

На унутарњем путу Творца и Васељене, ми смо самима себи истовремено и преци и потомци.

Стварајући себе у Творцу и Васељени, ми, у исти мах, стварамо како своје потомке тако и своје претке.

Ако не створимо претке, залуд смо и потомке стварали!

Нека наши митови и наше визије буду наши светлећи путокази на властитом унутарњем путу кроз сазвежђа и звездана јата, на путу без почетка и свршетка.

Ми смо сами своји творци.

Ми смо Бели Срби, синови и кћери белих богова.

(Вилењакова посвета: Душици, Светлани, Верици, Владану, Милораду, Бранислави, Милану, Милици Белој Србкињи, Соколу са Велебита, Јадранки из Србске, Роси Белој Србкињи из Данске и свим иним Белим Србима и Белим Србкињама диљем и широм Мидгард-Земље.)

Шта је наша визија?

Наша визија је васкрс и поновно рођење Белога Србства;

наша визија је обнављање завета с Белим Боговима и повратак Сварогу Створитељу;

наша визија је стварање нових планета, звезда и сунаца и ширење Божанске Љубави

далеким световима и пространствима;

наша визија је повратак Белих Богиња

које ће рађати Исполинску Расу у Беломе Србству;

наша визијија је уздизање и узношење Мидгард-Земље, Свете Гаје,

на више ступњеве Божјега Присуства и Божјега Стварања;

наша визија је духовно и дејствено повезивање Мидгард-Земље

са Плавим Сунцем у плавом свемиру;

наша визија је Лепота, Дивота, Љубав и Стваралаштво

у свим мировима овостране и оностране Васељене;

наша визија је одуховљење и обожење свих бића суштих

у свим видљивим и невидљивим световима;

наша визија је вазношење Велике Расе, Расе Плавих Вилењака,

на разину Белих Богова

и, надасве,

наша визија је нетрулежност плоти

и Вечан Живот свакој живој и суштој души

у Златном Свароговом Ирију.

 

– Посвећено свим мојим пријатељима

који одлепршаше од мене

због неизговорених питања –

Ако ћете ме питати зашто пишем ово што пишем

Ево, рећи ћу Вам!

Ако ћете ме питати зашто сањам ово што сањам

Ево, рећи ћу Вам!

Ако ћете ме питати зашто живим ово што живим

Ево рећи ћу Вам!

Пишем оно што живим а живим оно

што сањам!

А сањам сунца где живе људи од густога ваздуха

сањам мора где живе људи од густе воде

сањам језера где постоје водени олтари,

сањам потоке живодајне воде

сањам земље где време стоји

сањам дрвеће,  животиње и птице

јер- све смо ми то некада били,

сањам светове где је светло  плаво

сањам сребрне и златне звезде

сањам…

И све то живим јер – избор је мој, рече Свестворитељ!

А ја?

Ја изабрах да живим  Бајку!

Дан пред рођендан мом драгом оцу што хода дуго већ стазама нашег Ирија

 и који воли живот који изабрах!

 

Кад год сте тужни,

сетни,

уплашени,

безвољни,

бездушни,

мрзовољни,

слуђени и смушени,

уморни од рада,

тада ви нисте више ви,

нисте светлосно и божанско биће,

већ роб и жртва

црних гмаза и мрачних утвара.

Потрудите се,

да у свакоме трену

будете срећни,

радосни,

смирени,

заљубљени

и, добре воље.

Не плашите се никога и ничега

и не брините се ни за шта,

јер Васељена је пуна,

препуна и изобилна

свега што нам треба.

Ко год вам каже:

да је рад створио човека,

да се од рада живи,

те да и ви морате,

као и друго бесловесно робље,

да нешто радите,

патите се и мучите,

знајте да је тај

ваш потуљени

непријатељ и враг.