Бела Веверица: ЈЕДНОМ, БЕЈАШЕ ДОМ СВАРОГА
Једном, бејаше Дом Сварога
У земљи далекој на северу златном.
Једном, молитве Рода планетом целом,
Носиле су милост и радост народа Првога.
Једном, латице и мириси цветова белих
постеља су детету једном били.
Текоше, уз успаванке, ноћи и дани
Девојчице сребрне и златне уплетенице
Једном свештенице Сварогова Дома,
Уплитале су љубав, у срца случајних
И намерних Рода пролазника
Једном Сунце је поздрављано срцима
Отвореним и душама топлим… једном…
И једном, у прошлости далекој
Кренуше на храм, Светилиште, Сварога Дом
Силе таме…
Падоше богоносне статуе драге,
Сечиво челика тешког посече свештеницу прву
Тело друге оскрнави се делом гмаза
док дете свето, коњаник у пролазу спаси.
О мила сестро драга посечена двапут
Да се само сетити могу ко беше ти…
Посече се молитва гласна, до Творца што се чула
Крикну пробијена душа и тело црвен косе
Оста мирис згаришта страшног и
Крви на све стране прастарог Светилишта.
Жива а умрла, црвен коса са себе скиде све,
Дође до реке и за смрт замоли
И би то.
Залуд над мртвим телом чуо се грмећи глас
За трен, касно ратника пристиглог ….
Залуд… да оживи је покушао он.
Утихнуше у тишини живота свештеничка два.
Гроб је, видим, под дрветом милим,
Хумка у цвећу урасла сва.
Господе Боже!
Свестворитењу мили… нестаде тама ал неста и нас!
И ево, стојим данас пред гробом својим, у сузама сва,
Прођоше векови тишине водне,
Реших да дођем опет, овде и сад,
Гмаза да сетим се, да знам…
Да сетим се имена свога из прошлости далеке
И понесем га опет, већа и јача но тад!
