Једнота, та срж живота…

Додирује срце свако,
милује нежно и воли јако.

Из дубине светог сјаја
дотакла је нежна сила
цело твоје биће сада.

Осмеха милина плави све…
Мисли као бела пера лете,
Лептири од чистог светла
И искре звездане прашине.

И сјајне Звезде песмом Богова
творе небеске стазе бескраја
којима ходе деца раја…
којима трче радосни и свети
Покрај реке живота и славе.

Изнад сна и јаве…
Бело плава сфера светла
главу свету обасја хитро
а из ње од чистога Етра
створи се сјајна круна дивно.
Милује поглед сваког ко види.

И потом од злата чистог ко душа
нова је сфера створена тада
на главу светог што стајаше смело
на његово дивно и Божје чело
и злаћано бела Етар-дивна
Круна се створи мисао-лака.
Поглед му вечно далеко сеже…

И бела и златна заједно сјакте!
Около њих још пет пламених душа
у светом кругу од светла они
око престола Свевишњег сада
док свуда се окрећу Еони…
А време је сад и времена нема!
У сред среде где борави Љубав
она јесте једно са животом.

И дивна је преко сваке речи
која хоће о њој сад да пева,
та силина којом све настаје!
Снажнија од свега и мека,
ко мајчина душа лепа…
Творац њом сад слика и пева
а Свемир се пуни величанством,
живе боје и тонови светла
тим вечитим светим стваралаштвом.

29.гроздобер 7525.године

Тебе нађох међ хиљаде жена
да те срцем познам из прастарина давних
да дух твој озарим и дигнем из сена
и поново подигнем из врлети тамних!

Душо моја лепа, сестро Вилин Рода
са сребрне звезде што зраке своје дајеш
сијај и не престај са сребрног свода
сребро и злато даруј и немој да стајеш!

Твоја душа радост и искрице живи
певај своју песму до Творца нек се чује
јер сада смо овде да плаше нас се сиви,
наше постојање Свето Светло ту је!

Свештенице храма у којем смо биле,
пре векова много што мрак га у трен сруши,
подижем те из тела да винем те високо,
за нас смрти нема, ни бола да нас гуши!

Сестру су нам посекли оштрицама гнева,
тебе оскрнавише у духу и телу
мене Перун одведе одакле он сева,
да сакријем силмарил у пећину белу!

Али чух твој бол јер до мене дође
и после пар дана кренух вучијим ходом
страшна бела вучица смрт сејаше где прође
плашише се гмази, јер бих звана Родом!

Кидала сам зубима главе страшних гмаза,
живе сам их сатирала моћном муњом Права,
тела сам им остављала пут трновитих стаза
да у болу јече унакажених глава!

Када су ме продали и спалили живу
уз смех им обећах да вратићу се сада
хтели су ме мртву не знајући Силу
да дух мој не гори јер ја сам жива ватра!

И ево нас, сестро, чаробнице моја,
благослов од Творца нек те свуда прати
Светим Светлом сијај јер то је душа твоја
знај да бумеранг увек дато врати!

На селу, окружен Природом, не осећам потребу да пишем.

Уствари, пишем, али, из поспаног и сневајућег бића.

Пишем као да не пишем!

Ослушкујем Природу, дишем и сневам с Природом, пратим унутарњи ртам Природе.

Кад сам написао ртам, то није словна грешка, већ намера да ту реч вратим праизвору ведсрбског језика; јер ритам је од прасрбске речи ртам. 

Ртам на ведсрбском значи: плес Васељене, плес Природе, плес Богова , плес Рода.

А Род је Све!

Род није само оно што је на Мидгард-Земљи, већ планете, сунца, звезде, звездана јата и све ино у Васељени.

Седим под крошњом ораха у вечерње часе и тихујем, уз кафу и дуван.

Лаган дашак из поља зажубори високо нада мном, отресајући румено, смеђе и жуто лишће.

Спрам западне стране, на ружичастој подлози неба, рујни, пурпурни и малинови облаци.

Зурим некамо у даљину, понад врхова топола, јабланова и јасика.

На земљу се лагано спушта плаха и умилна вечерња свежина.

Око нашег дома, по градинама и баштама, пали се коров.

Дим, беличаст и плавкаст, диже се ка небу.

Кад се дим узвија пут неба, то знам још из детињства, значи, да бар за три дана неће бити кише!

Низ сокак, пролазе трактори с приколицама из којих се жути кукуруз.

Чујем, однекуд издалека, како неко некога по имену дозива.

С јесени, у вечерњи сутон, кад је ваздух прохладан и разређен, гласови и звуци снажније одјекују, и, надалеко се чују.

Облива ме и испуњава нека праискона милина и дивота.

Ништа ми се не ради!

Шта имам да радим, питам се, кад је у Природи и Васељени све већ до савршенства урађено?!

Ја својим радом могу само да покварим Ред и Склад у Природи!

После неког времена, у сутон, већ плавичаст и зелен, одлучих се да напишем ову лирику у прози.

Месец сјајни на облаку спава

Уснио је мили диван сан

Полетео сестрама драгим

Свио их у чврсти загрљај.

Искрице звезда засјајиле јаче

Око њих сачиниле свод,

Песма  одјекнула  широм Васељене

Поглед радости на све спустио сам Бог!

Засветлело небо душама сложним

Засветлела Земља сећања срцем целим.

Озарена осећања етар пронео је свуд

Народ тамни, тамни залуд!

Месече мили,

Кажу, бићеш црн за неки дан!

Кажу, донећеш пустош, разарање и смрт,

Кажу, најавићеш повратак месије једног!

Кажу… кажу црни и тамни

Они што су црњи од најтамније ноћи

Они што су из Бездана таме дошли,

они кажу.

А ти, ти ћеш само мили у сенци бити

Скрићеш се мало да звезде ти потраже пут!

Смешићеш се мили под сенком својом

Док ти Сунце не осветли нежну пут!

Месију најавити можеш, али месија

Твој не  носи страдање и смрт

Месија ког ти најавиш носиће живота жар

И доћи ће љубављу овенчан.

Ми никада унапред

не можемо знати,

шта све може да изазове

нека наша мисао,

неко наше осећање,

нека наша реч

или неко наше дело

у ма којем суштом бићу

било где у Васељени.

И најплеменитија наша помисао

може у некоме,

негда и негде,

 изазвати немире,

бриге и страхове,

као што,

у неким тренуцима,

и наша најдивотнија реч –

коју чак шапатом изговоримо! –

може у некоме

 да призове

тугу и сету,

патњу и боли.

Има Срба чији су преци Богови, и Срба чији су преци Рептили.

Све зависи од тога коме су се наше прабабе и чукунбабе подавале, и с киме су рађале децу.

Какво семе сејеш, такав ћеш и род брати.

У овом се времену све открива и обелодањује.

Тек сада видимо колико су наше прамајке биле верне својим мужевима, нашим праоцима!

Види се по рептилском накоту у Србству!

Све тајне се пре или доцније открију, све лажи се пре или доцније распрше и развеју.

Све може на неко време да се скрије, али не може заувек!

Највећи непријатељи Белога Србства нису нигде напољу, но унутра, међу нама и у нама.

Рептилско семе посејано у Србству, већ вековима разједа и растура Бело Србство.

Ово о чему сада пишем, многи неће разумети, зато што су посве замађијани и слуђени рептилским материјализмом и позитивизмом, али, у времену које долази, све ће ово бити јасно као дан!

Сваки Бели Србин јесте Велики Србин,

и свака Бела Србкиња јесте Велика Србкиња.

Дивно је бити Велики Србин,

и дивотно је бити Велика Србкиња.

Али,

не само Велики Србин,

већ Највећи Србин;

и не само Велика Србкиња,

но Највећа Србкиња.

Будите Исполини,

а не кепеци и патуљци,

јер ништа јадније и бедније није

од малих Срба,

од Срба кепеца и патуљака.

Мали су Срби највише зла нанели Беломе Србству.

Због Малих Срба,

Бело Србство већ вековима страда и крвари.

Дика је бити Бели Србин и Бела Србкиња,

Дика је пред Творцем и Васељеном.

У свету кепеца и патуљака,

ви будите Велики Срби,

и заговарајте Великосрбски

поглед на свет.

Творац је све прекрасно,

дивотно и савршено створио.

Песнику остаје само

да подражава Творца.

Да се угледа

на Створитеља.

Поезија

као и свеколика уметност

јесте само подражавање

Божје Савршене Лепоте.

Нико од нас не може створити

ништа изван онога што је

Творац већ створио.

Наша непоновљивост,

 самосвојност и самобитност,

гле!

огледа се

у препознавању Савршенства.

Кад год препознамо,

осетимо и доживимо

Божје Савршенство,

тада се догоди Песма,

догоди Уметност,

догоди Љубав.