Нећу да се успоређујем са наведеним Белим Србима – песницима и писцима, јер сам далеко од тога нивоа. Само понекад добијем неки мали дар да напишем који стих. Више сам усмерен, а и тако ми је дато да се бавим техником са којом се изузетно дружим, сарађујем и водим разговоре, као и ви са својим песмама у којима и ја уживам. А што се тиче испразних разговора и празних прича од тога сам бежао још од малена . То ми никако ноје годило, чак ме је и замарало. Више сам волео самоћу. Због овога, често сам оцењиван као недруштвен, као особењак, ћутало и ко зна како још. Задњих година, ови бесмислени разговори и шупље приче још више ми сметају, и ометају ме до те мере да почне ужасно глава да ме боли, и не само глава него и цело тело, осећам страшан телесни замор. Али да се то не би приметило у средини у којој се налазим имам доста начина да то све вешто избегнем. Природа ми страшно годи, дрвеће, цвеће, обична трава, певање птица и цврчака, Сунце коме се веома лако прилагодим и када најјаче греје. Уживам и када киша пада, поготово када снег пада и када је вејавица, тада обавезно изађем и шетам да бих био што ближе том догађају, све ми то даје велику радост и снагу, окрепљује душу, уздиже Дух .

Благодарим свим Белим Србима и Србкињама на дивним песмама и причама које су изузетно научне и поучне !

Одувек су ми се гадили – а то гађење иде некада и до самог повраћања – Срби русофоби, Срби који мрзе како руски народ, тако и све друго што је руски народ икада, у својој тисућлећима дугој повесници, стварао на свим пољима човечанског и божанског стваралаштва.

Не зна се, да ли веће гађење осећам над Србима русофобима или над Србима србофобима, иако су ми гадљиви, љигави, одурни и одвратни и једни и други!

Русофобија чини Србина највећим изродом и гадом, чини га највећом бедом и највећим скотом.

Разумем русофобију у Немаца, Енглеза, Американаца као и свих иних Западњака, разумем је донекле и у оних покатоличених, поунијаћених и јудео-кршћанством слуђених, замађијаних и кастрираних Словена – Пољака, Хрвата и Украјинаца – али уопште не могу да разумем и сварим русофобију у Србина, ма био он и последњи кучкин син!

Све Србе русофобе доживљавам и видим као испрдак мајмунске расе.

Чак су ми и мајмуни вреднији, интелигентнији и мудрији од Срба русофоба.

Никада такве Србе нисам осећао као свој свет, никада их нисам сматрао својима.

Они су за мене одувек били онај други, сеновити и мрачни свет, онај свет који је непријатељски настројен према мојему свету.

Сви Срби русофоби јесу, истворевемо, и потуљени србофоби, јер русофобија, вазда и увек, иде руку под руку са србофобијом.

 

Понекад ми наиђе бол у срцу

Као да стиже са другог краја

Наше плаве планете.

Као да неко, тамо негде,

Ко зна где, плаче!

Можда у неком великом граду,

На неком спрату тишине, далеко

Иза све вреве мегаполиса…

Можда у неком сеоцету,

Даље од задњих кућа,

На неком прозору можда отвореном,

Загледан у неку даљину

Неко, плаче- у срцу плаче!

Можда је плач човека или жене,

А можда неко лане  или

Орао то виче…

Можда је дрво младо, посечено прерано,

Можда је поток што улива се у реку…

Можда је каменчић са стене пао …

Можда…

Не знам ко је, али осетим то плакање

И стегне се душа и … боли…

 

Немој се спуштати ноћи

Или бар не буди толико тамна,

Насмешите се звезде сјајне

Додирните лепотом ове душе осећајне

Ветре свиралу извади а ви облаци

Заплешите мало…

Туга што плач зове, нек стане

Радост да стигне и ….живот

Од Створитеља дат да настане!

Кад се Перунови ратници нађу на бојноме пољу,

они нити слушају нити гледају непријатеља,

врага и душманина својега,

већ посматрају небеска знамења,

кретања планета, звезда, сунаца и светлосних бића

из Трију Сварогових Небеса.

Кад се Перунови ратници нађу на бојноме пољу,

они не размишљају колики је и какав непријатељ,

враг и душманин њихов,

но о томе колико су они сами храбри, одважни и јаки

и колико ће им времена требати

да разбију, уништите и збришу

враге и душмане своје.

Кад се Перунови ратници нађу на бојноме пољу,

они свим бићем и суштаством

и верују и знају,

да је њихов непријатељ,

враг и душманин већ одавно мртав,

те да наспрам њих,

на бојноме пољу,

стоје тек сенке и утваре

оних који негда давно

бејаху њихови врази и душмани.

Кад се Перунови ратници нађу на бојноме пољу,

тада се страх и дрхат

увлачи у кости и крвоток непријатеља,

врага и душмана Белога Србства,

и они,

обхрвани страхом и дрхатом,

бацивши оружје и обневидевши од страха,

беже са бојнога поља

уз лелек и кукњаву.

Бели Срби

не смеју више да размишљају о томе,

колико је моћан или немоћан њихов непријатељ,

њихов црни враг и душманин,

већ само да следе свој унутарњи глас и пут,

и да верују у Савршенство

према којему стреме

свим бићем и суштаством својим.

Напросто,

нашег непријатеља нема,

ако га избацимо из својега ума и срца,

ако га избацимо из својих снова и визија.

Бели Срби не смеју више,

властитом животном енергијом,

да хране црне враге и душмане своје,

већ да их једном засвагда

пониште својим божанским дејствима

у свеколикој Творчевој Стварности.

Бели Срби живе,

истовремено,

како у Садашњости,

тако и у Прошлости и Будућности,

јер су Велика Раса

Богова и Исполина.