Изронит ће храм

Од сунчевог  сјаја

На олтару њговом упаљена ватра

Ватра нове свијести и новог живота

Њега будно чува свештеница Зора

Чувале су тајну

Дубине плавог мора

Гдје некад бјеше Сварогова гора

Затрест ће се небо, усталасат мора

Из утробе земље изронит ће она.

А са њом у храм љеоси од постања

Који чува земљу витешког рода

И брзо ће час да се своје врати

Из руке туђина што за образ не мари.

Вратит ће се Нада, Вјера, Љубав, Правда

Свештенице огња небескога плама

А са њим затим

Весна, Лада, Мара

Да поспријеме предворје вјечитога Раја.

Осјећају тамни, одбројани су им дани.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

Поезија Браниславе Чоловић, рођене  расне песникиње, очигледног песничог дара, обојена је бујном маштом, предивним сновима и визијама.  Задатак њене душе јасно се види кроз стихове храбрења свога Рода да отвори своја срца и душе у циљу освешћивања своје ново/старе свести. Благи, детињи хумор, који уноси у све што пише, оставља нам радост и измамљује осмех.

Заиста, Бранислава је чаробница поезије како и гласи наслов једне од њених песама.

(Верица Стојиљковић)

(МАЛИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ ВЛАДАНА ПАНТЕЛИЋА)

Унук храброг ратника солунца, деда Николе и не мање важне бабе Обреније, Пантелић Владан је растао у планинском, прелепом селу Тијање,  тако близу а чини се и сасвим далеко од осталог света. И од деде и од бабе наследио је Владан да чује и разуме милозвуке причљивих  храстова, чаврљање стотина лековитих трава, значајно појање птица, песме прелепих вила из Манитог Вира Тијањске реке, зов вукова и најважније од свега, да чује и разуме тишину Тијаније.

Тишина Тијаније води га путевима овостраног и оностраног, Овосвета и Оносвета, стазама и путевима, плавичастим светлима, само за њега обележеним. Тим стазама и путевима путује Владан стално и са сваког путовања доноси по комад плавила Сварогова, био то Каменчић, Планина и Орао у Оку, Рецепт за здравље нечије, Љубав за срца усамљена, Музику за оне што не чују, Доброту за зла овога света и Живот-Лепоту за Васељену целу, како често сам каже.

Ово Чедо србскога Рода, поезију пише користећи речи одавно заборављене или у трену осмишљене, па када се први пут са његовим песмама сретнемо, чини се да треба неки ново-стари речник да отворимо. А то су речи  лечилице, храбрилице, снагодајнице, лепотоправилице, љубодајнице – чији звук милује, додирује душу, срце, ум и тело, Уме Владан Пантелић као прави ратник да опаше муњом сабљу ковану,  спреми  стрелу  од Месеца и крене у бој за Род Сварогов и коначну изречену Историју Истину! Уме Владан Пантелић да чини и рашчини, сачини и надчини, уме јер на путу његовом има сестрица Звезданих пратилица. 

Лети, Вилуша, лети!

Ти си рођена да се, на својим попут орла моћним крилима, винеш у плаветне висине божанских светова, да путујеш, летиш, пловиш, сневаш и ствараш у неким дивотним световима у којима твоје вилинско и орловско јато одувек обитава.

Лети, Вилуша, лети!

Не осврћи се на овај свет у којему нема, нити је икада било, места за такве звездане летаче као што си ти.

Јер, ти си божанско биће које се само на један трептај у Васељени низвело у овај свет илузија, омаја и опсена, међу гмизавце и пузавце, међу јадне и бедне душе, да би улепшала и оплеменила овај свет без љубави, лепоте и дивоте, а потом га заувек напустила.

Али, ти ниси од света нити је у овоме свету дом твој!

Твој пут јесте пут белих орлова и румених вечерњих облака про плавога и пурпурног неба, тамо далеко иза свега, с ону страну свих зорја, морја и обзорја.

Лети, Вилуша, лети!

Лети, Вилуша, овога часа, овога трена, лети, и не оклевај, само лети!.. јер већ сутра све може бити доцкан ако ти крила поломе људи…

Веде су основа, потка и темељ свих древних хиперборејских племена и родова, свеколике древне хиперборејске, аријевске, звездане културе и духовности.

Веде које ће синовима и кћерима БелБога, Господа Горњег Неба, и СРБ-а, Господа Средњег Неба, предати Перун, Господ Доњег Неба.

Веде су Виђење и Знање.

Истовремено и једно и друго.

Зашто су Веде и Виђење и Знање?

Зато што смо ми видели своје Беле Богове и што смо по виђењу својих Белих Богова примили Знања Њихова кроз живу (усмену) Реч, примили смо је Живим Словом.

Веде су првобитно биле Живо Усмено Предање, да би се, тек много столећа потом, записале у Светим Звезданим Књигама.

Веде су записивали посвећени првосвештеници Белих Ура који су се звали Риси (они који рисају), а које непосвећени, они који не знају ведсрбски језик, зову Ришијима.

Рис, рисање, рисати, а риси су они који рисају, јесу они који краснописом, лепим писањем, лепим словима пишу и сликају, али и цртају, истовремено…

Многи данашњи Бели Срби не знају за ову ведсрбску реч: рисање, рисати, риси... зато што је ову древну реч потиснула реч потоњег порекла: писање, писати, цртање, цртати…

Кад сам ја ишао у основну школу, куповао сам рисанке, а то су данашње цртанке, да бих краснописом рисао а потом и цртао или воденим бојама сликао.

Будући да смо се ми много удаљили од ведсрбског језика, нас су западњачки вајни филолози и лингвисти успели да преуме и убеде, да су све то, тобож, речи санскртског језика, док је санскртски језик само један од мноштва дијалеката ведсрбског језика, језика мајке свих хиперборејских племена и родова.

Зашто вам све ово пишем?

Ово вам пишем стога – а до тог познања сам давно дошао – да бисте схватили и освестили, да су многе тајне, многе древне и божанске духовне науке дубоко скривене у ведсрбском језику.

Ако не знате ведсрбски језик, ако нисте повезани са језиком мајком, тада ће сваки западњачки филогог, лигвиста, археолог, антрополог, интелектуалац, па и најобичнији чиновник, моћи да вам прода свећу за рог!

Они ће вас толико слудити, да ви више нећете знати: ни ко сте, ни чији сте, ни одакле сте…

Успеће да вас убеде, да сте ви, Бели Срби, нижа раса, да сте дивљаци и варвари!

А управо су они, Западњаци (Гмазови, Рептили), нижа а, можда, и најнижа раса на Плавој Звезди, док сте ви, Бели Срби и Беле Србкиње, виша и највиша раса, божанска и звездана раса, која је на Плаву Планету послата по Задатку БелБога, Створитеља и Великог Духа Стварања.

На овај свет сам

дошао због љубави и лепоте.

Дошао сам да живим љубав

и да се дивим лепоти.

Дошао сам и због светлости

које нема у иним световима.

Због светлости која исијава

из сваке душе,

из сваког бића,

из сваког дрвета,

из сваког цвета.

Светлост је у свима нама

и свуда око нас.

Светлост смо и ми сами!

Зашто сам ја овде, у овоме свету?

Сећам се, да сам то питање први пут поставио себи још у седмој години, када сам, једног дивотног летњег дана, док су око мене шумориле и жубориле јасике вите, седео на буковима горскога потока, зурећи у један као снег бео облак на праискони плавом небу.

С тим питањем у срцу и души ушао сам у неко стање лаког дремежа, у неко сневајуће, тихујуће и блажено стање, и сећам се, још се живо сећам, да сам из тог стања тиховања убрзо потом утонуо у сан…

Зашто сам ја овде, у овоме свету? –

то је за мене, не само тада, у детињству, него и свих потоњих, а давно минулих година, било и остало питање свих питања.

Не прихватам никакво оправдање за употребу туђица, јер оне су то што јесу, туђе и ништа друго, односно непријатељске речи нашем језику и нашем писму .
Сећам се добро давних седамдесетих година, када још ништа нисам знао, како нам је тада протурано и подметано следеће: „Што год човек у свом говору и изражавању употреби више страних речи и израза, то је његово образовање веће и богатије“ . Ово су нам, а то сам тек много доцније разумео, подмукло и злобно наметали наши крвни непријатељи.

Када год у било ком ДЕЛУ налетим на стрну, туђу и непријатељску реч, поред наших дивотних речи, ја осетим страшан ударац маљем у главу.

Да су те речи нашега порекла или да имају наш корен, не би ми толико биле одбојне, хладне, одвратне, мрске и дрске.

Примећујем да се овде још неки труде да нам припитоме ове туђице и објасне како је све то наше, ја им кажем да се грдно варају и да нас не замајавају.

Наше писмо и наш језик сигурно ми нисмо измислили и саздали, убеђен сам да нам је све то од Бога дано и да је СВЕТО, Писмо нам је СВЕТО ПИСМО  (иако осакаћено, али шта је ту је), исто тако и језик, и ја се према њима тако и односим!
Не дајте се и не поклекните ни пред чим, и ни пред ким, Бели Срби!

Сви лоши,

нама чине зло,

пакосни су,

зли,….

Ако волим да живим мирно,

не отимам,

не хајем за материјалним…

они лоши хоће да ме газе,

сатру,

униште!

Како могу бити тако бахати?

Зашто лоши живе лепо овде?

Зашто хуље уживају,

док они који желе миран живот,

морају да пате,

да се муче,

за све се муче,

 и да преживе?!

Зашто олоши живе како живе,

и нико им ништа не може?

Зашто, Боже?!