На обали великог Антлања
на песку од злата-камена,
певају беле птице…
Сањају живо – белине и плаветно небо.
Некад у подне једногa доба
ходале су стопе белих дјева
и играле се косе русе
са скривеним ветра прстима…

Вајтмани су донели жар доба.
Јер у срцима живих мудраца
сијаше тада светло живота.
Не беше корење пустила злоба.

Векови као валови времена прођоше.
Заборава вео и сете донеше…
а Антлањ неста стари…оде у слави…
што пре пада још у њем’ беше.

Снови су деце светла свети.
Они за време не хају…
Без-смртно сјајни, дивотно лепи,
к’о дрво живота у Божјем гају.

И однели они кроз времена капије,
свеже убране светлосне снопове,
са живот-гроздова Вилинских лоза
и душо-будне свете плодове…

И такли су сваку искру у Етру…
донели топлу ватру свету,
и Вишњу и Грозд од дивот-дрвета
саткану мило од живога светла.

И тако се зби!
Да у трену ван времена
оживе сва срца Богова,
да оде и арије звоне!

Да најбоље прође кроз окно лепота,
и временску капију све,
да свуда се излије свети дах живота
јер поново Љубав сједињује.

На Антлању…
Светлом од чистог Етра
сјакти кроз вечност
печат Творца.

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА УЗ ОВУ ПЕСМУ

Читам песму, а као да гледам живе слике које се нижу једна за другом из Златног доба Лемурије, давно миулог доба Пра-Исконије, када Земља бејаше Плава Звезда и када су се на Земљи, истовремено, могла видети Два Сунца: Бело Сунце, обдан, и Плаво Сунце, обноћ.

То бејаше доба пре појаве људи у овоме личју и обличју, доба када су на Земљи обитавали Плави Богови са Плавога Сунца, у заједници са етарским и светлосним бићима – што исијаваху из себе беле и плаве зраке Првобитне Светлости – божанским бићима која ћемо, зарад бољег и јаснијег разумевања, назвати белим и плавим вилењацима.

У Златно доба Пра-Исконије (Лемурије) Звезду Земљу обгрљаваше, опасаваше, обујимаше огроман и чудесан, дивотан и несагледан Водеан-Етар, Вода-Етар.

У средини огромног Водеана-Етра плуташе дивовско Острво-Копно, несагледно Острво-Копно што бејаше растресито и флуидно, прозрачно и живуће, док на самом Пупку Острва-Копна узрасташе Исполинско Дрво, Дрво Живота, које на све стране исијаваше белу, плаву и љубичасту светлост исцељујућег и васкрсавајућег божанског дејства.

Ово су моја вилењачка јасновиђења произишла из скривеног унутарњег бића и суштаства ове дивот-песме Милорада Максимовића.

Драган Симовић

Трепери на брегу јасика вита

и њишу се косе снене,

умрећу сред зрела жита

у свету од туге и опсене.

Трепери на брегу јасика вита

и бол у души све јачи бива;

љубав је одувек тајновита,

 и одувек се у срцу скрива.

Трепери на брегу јасика вита;

гле! ја нисам ни овде ни тамо;

 вазда бејах скитница што скита,

и заувек остадох – скитница само!

У овој најтежој Сварога ноћи
вријеме је да се укрсте мачева моћи
Да Слава, Срећа, Тара и Жива
пробуде дух Рода што заточен пребива.
Устани Роде слобода нас зове
и предака завјет са печатом Славе
десницу своју ка небу дигни
с муњама Перуна душмане стигни
да Мидгард наш поново звијезда буде
плава и лијепа ко прво постање
да ДУХ И ЉУБАВ на њој живе
суђени се нађу кроз звјездане капије.
Из срца мога кроз гласнице моје
Вилин пјесма ратнике зове

за Свјетлост, за Љубав, Истину, Славу
за закон Рита
горе главу
Вријеме је!

(БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ)

Бранислава је расна песникиња.

Рођена, и од Створитеља иазбрана, да буде песникиња.

Она и мисли и осећа и пева, гле! срцем и душом.

Њено срце је велико, њена душа је још већа.

Њена љубав је и дубља и шира од мора сињега.

Бранислава Чоловић није обична песникиња – не! – Она је песничка бела и плава вила, Она је пробуђена и освешћена, самосвојна и самобитна Бела Србкиња.

Она је од Расе, и Она је Раса!

(Драган Симовић)

Бели Срби не мрзе.

Зато и јесу Раса.

Виша Звездана Раса.

Раса не уме да мрзи оне који нису Раса.

Мржња је одлика нижих раса.

Нижа раса мрзи све оно што је веће и више од ње.

Нижа раса мрзи и Бога Створитеља.

Нижа раса само глуми религиозност и побожност.

А за Бога не зна, ни у срцу ни у души.

Нижа раса је у име свога бога, у име своје вере, у име своје цркве, гле! најгрозније злочине починила.

Свуда је за том расом рептила и звери остајала само пустош и грозота, само вешала, јаме, рушевине и згаришта.

Ето, то је јудео-кршћанска вера; ето, то је јудео-кршћански бог!

За нижу расу мржња и злочин јесу једина побожност, једина религиозност, једина богомоља, једини поглед на свет.

Бели Срби не мрзе – зато и јесу Бели Срби, зато и јесу Звездана Раса, зато и јесу синови и кћери Светлости.

И, надасве, зато и јесу надмоћна Раса, надмоћан Род.

Требало би да се поздрављамо радосним поздравом!

Свакога јутра, свакога дана, сваке вечери.

Јер, какве мисли и речи упућејемо једни другима, тако ће нам и бити.

Морамо да се чувамо ми, Бели Срби и Беле Србкиње, морамо да се чувамо и бранимо, да љубимо и спасавамо једни друге.

Морамо да се радујемо у срцу и души кад год сретнемо Белу Србкињу, Белог Србина.

Да знамо и осећамо, и да видимо, да та Бела Србкиња има неки важан задатак, и да се нисмо случајно срели с њом; да знамо да сваки Бели Србин, у свакоме трену, води свети рат за Истину, Љубав, Лепоту, Доброту и Светлост.

Није данас у свету људи-звери и људи-гмазова лако бити Бела Србкиња, бити Бели Србин!

И, не само што није лако, већ је то велика одговорност, велики подвиг, велика дужност и велика мисија.

Али, Створитељ и Васељена чувају и благосиљају сваку Белу Србкињу и сваког Белог Србина.

И Створитељ и Васељена, као и сви наши Бели Богови, јесу на нашој страни, јесу с нама и уз нас.

Какви ми, Бели Срби и Беле Србкиње, будемо једни према другима, тако ће нас и Створитељ погледати, таква ће и Васељена бити према нама.

Не мрзи!

Не мрзи ни непријатеље своје.

Не мрзи их ни онда када си принуђен да их убијаш!

Ако си принуђен да убијеш – када штитиш себе, род свој и племе своје – онда убиј, убиј без оклевања, али не мрзи!

Тако је записано у Звезданој књизи Белих Ура, откривеној у Акаши.

Многе су мудрости из Звездане књиге Белих Ура преузете и унете у све потоње књиге мудрости, у све потоње свете списе многих потоњих религија.

Стихове, песме, поглавља, па и читаве књиге Белих Ура наћи ћемо у свим  потоњим светим списима и књигама мудрости.

Од свих оснивача религија, Заратустра је био највернији следбеник Белих Ура.

Његово учење, његова божанска мудрост, његов поглед на свет, као и сви доцнији свети списи зороастријанаца, Заратустриних следбеника, сабраних у књигу под насловом Зенд Авеста, све је то, гле! произишло из Перунових Веда.

Хераклит и Питагора су, такође, следбеници ведске мудрости,  мудрости с којом су се срели у земљама Севера, и потом је проширили читавим Средоземљем.

Зато се о Храклиту и Питагори, двојици највећих мудраца и философа Античког света, скоро ништа и не зна.

Спаљене су и уништене све њихове књиге мудрости.

Зато што су следбеници Белих Ура и потомци Белих Срба, морао се избрисати сваки писани траг о њима.

Европа није смела никада да сазна, да све европске високе културе, као и свеколика европска звездана цивилизација, почивају на знањима и мудростима Белих Срба.

Не мрзи!

То је једна од првих заповести у Звезданој књизи.

Јер, само су Бели Срби могли да изнедре ову божанску мудрост, коју су примили од својих Белих Богова, те да је пренесу на све ине родове, народе и расе, диљем и широм васцелог словесног света.

Ружне речи не смемо користити ни када се обраћамо непријатељима нашим.

Зато што се енергија сваке изговорене речи нама враћа.

Враћа нам се када се одбије од етарских наспрамних огледала у Васељени.

Етар је наше живо божанско огледало, али и потка у коју се светлосним зраком уписују сва догађања, сва дешавања, сва збивања, све мисли, сва осећања, сва дела у Васељени, у Свеколиком Постању, како из прошлости тако и из будућности, као и из садашњости.

Етар је Акаша.

Акаша је Етар.

Етар-Акаша јесте васељенска и божанска Мајка Објава.

Етарска наспрамна огеладала сваку поруку враћају натраг, свом пошиљаоцу.

Сваки пошиљалац је у исти мах и прималац!

То је повратна пошта.

И свака пошиљка је са повратницом.

Што шаљемо, то и примамо.

Свака мисао, намера или реч намењена и послата некоме, послата било коме, нама се са повратницом враћа.

Тако функционише космичка и божанска пошта.

Тако се ствара, гради и обликује карма, усудба.

Имамо слободну вољу да чинимо све то што чинимо, али, све то што чинимо – себи чинимо!

Не чинимо другима, већ себи чинимо, а да, притом, нисмо ни свесни да само себи чинимо.

Ако нас неко љуби, онда нас он љуби нашом љубављу; ако нас неко мрзи, онда нас он мрзи нашом мржњом!

Ово је један од мојих најдрагоценијих увида у Акаши.

Овај увид, ово сазнање и познање, гле! вредније је од сваког блага у овоме свету.

Усних војску Рода мога,
Најхрабрији Ратници Космоса,
Раме уз Раме, Брат до Брата!
Севале су муње, из сваког
Светлећега мача!
Нема нигде таме,
Пред Родом нестаје,
Светлост се диже,
МИР за њима остаје!
Радује се све живо
Од Творца створено,
Песма Громовника
Чује се надалеко.

Кад год бих своју кћеркицу, која је тада имала неколико месеци, узимао у наручје, ја бих јој вазда нешто тихо певушио, тихо, из срца и душе, тако да само она и ја чујемо.

Увек би то била нека песмица што би се у трену сама од себе стварала, песмица долетела из Космоса, из Васељене, из звезданих јата, из Акаше, песмица која је више од песмице, песмица-силница, песмица-соколница, песмица-басма, песмица-мантра.

Певушио бих јој:

Лети, Ивуша, лети!

Лети високо и све више, лети пут звезда, пут сунаца, пут плавога неба, лети и само лети, лети и никада немој престати да летиш, јер што више летиш, што се у веће висине винеш, гле, твоја ће крила бити све јача и јача, све већа и већа, све силнија и силнија…

Лети, Ивуша, и само лети!

Зашто је ово веома важно, зашто је ово веома битно?

Зато што ће душа детиња да упије сваку вашу реч, сваку вашу мисао, свако ваше осећање, и то ће да крепи, храни, јача и снажи душу вашег детета, а онда ће детиња душа да се узнесе у више божанске светове и да се развије у божански стваралачки дух.

Тако ће душа узрасти у дух, у свесну и самосвесну, самосвојну и самобитну душу!

Ако овакве мисле, оваква осећања, овакве речи, овакве енергије усађујете у биће свог мајушног детета, усађујете из дана у дан, из часа у час све до седме године, будите сигурни, да га после тог доба нико никада неће моћи да преуми, да преокрене, да заведе, да пороби.

Вазда ће и увек ваше дете ићи СВОЈИМ ВЛАСТИТИМ ПУТЕМ!

Развиће се у ЛИЧНОСТ, у ЛИЧНОСТ САМОСВОЈНУ И САМОБИТНУ!

Неће бити персона, неће бити слуга и роб!

Ако се посветите свом детету до седме године, ако му ојачате и повећате духовна и божанска крила, онда ви више не морате да брините!

Такво дете неће нико завести на пут дроге, на пут курвалука, на пут разврата, на плут блуда и криминала.

Родитељи који нису на време схватили родитељство као посвећење, као посвећеништво, као науку, као мудрост и знање Белих Ура, целог живота ће лупати главу са својом децом и, тешко да ће та деца икада доћи до познања СВОЈЕГА ПУТА, а вероватно се никада и неће развити у САМОСВОЈНУ ЛИЧНОСТ.

То је божанска магија Белих Ура, божанска магија свих ведских, хиперборејских, аријских мудраца, божанска магија Белих Срба.

Некада су Беле Србкиње певушиле овакве мантре својој деци; и све донде док су им певушиле овакве мантре Белих Ура, дотле су Бели Срби и били непобедиви, дотле су и били Сварожићи, дотле су и били Сварогови ратници светлости, а и Беле Србкиње тада бејаху самосвесне, самосвојне и самобитне ЛИЧНОСТИ, и знале су ко су, чије су, одакле су пошле и, надасве, знале су куда и камо иду.

Некада Беле Србкиње нису продавале своје тело, некада се нису бавиле курвалуком, некада нису бивале јадне и бедне, некада нису бивале ничије слушкиње и робкиње, већ су све то презирале и гадиле се свега тога што долази из света јадних и бедних људи, са гађењем посмтрајући на све ниже рептилске расе, на све ниже рептилске народе у којих цвета разврат, порок и блуд, у којих се свако са сваким пари, у којих сви одреда блудниче и оргијају са сваким.

Кад се један народ ода разврату, пороку, блуду и курвалуку, онда он губи све божанске врлине и моћи, губи сваку врсту божанске заштите и постаје лак плен за све непријатеље, за све мрачне силе овога света.

Такав народ је већ увелико обично стадо за кланицу које ће један ратнички народ, који увек изнова долази и долази, посећи, спалити и са лица Земље избрисати.

Песник је дужан да крепи и јача дух свог племена, свог рода, свог народа, своје расе, јер зато је и добио те песничке дарове од Створитеља, од Васељене, од Белих Богова и Предака.

Зато ја, свагда изнова, и понављам све ове космичке и божанске песмице, силнице, соколнице и мантре Белих Ура, јер желим да сваком Белом Србину, а поготову свакој Белој Србкињи, ојачају и израсту тако велика и моћна крила, да се вину у плаветне висине понад свих каљуга и мочвара овога света који одавно већ смрди и распада се, те да лете и лете и лете без престанка и предаха са својим звезданим јатом, са својим вилењачким и вилнским јатима, са својим боговима и богињама… да лете ка Љубави, Светлости и Вечном Животу.

Лети, Ивуша, лети!

Лети, Бела Србкињо, лети!

Лети, и само лети… лети!