Јединство
И данас осјећам
И данас признајем
И данас препознајем
Себе у јединству с тобом.
С тобом који јеси извор све љубави
С тобом који јеси извор свег мира
С тобом који јеси извор свег свјетла.
Моја душа станује у твојој души
Твоја душа грли моју душу.
Ми смо једно
У бескрају Универзума!
Сварга Белоур
Најдивнија боја, божанска боја,
боја живота, боја љубави, боја мога неба
јесте плава боја.
Најдивније сунце јесте плаве боје.
Најлепше звезде јесу плаве звезде.
Највеће љубави обојене су плавом бојом.
Најлепши цвет је онај , плави цвет.
Виле и вилењаци своје снове
виде у плавој боји.
Замислите свет без плаве боје,
то би било исто као живети без живота,
волети без срца…
Можеш ли живети без живота и волети без срца?
Ја не могу!
Ја не могу живети без мог сунца,
сунца плаве боје,
без мог дома, без моје плаве звезде,
без моје плаве љубави,
без мог плавог цвета.
Први смо дошли, последњи идемо
Не плашите се борбе Бели Срби,
не плашите се утвара и лажи!
Наши преци вековима Мидгард бране,
наш је био и остаће!
Црне сенке, нестаћете!
Мидгард не дамо!
Први смо дошли,
последњи идемо!
Анданте
Под окриљем јесењег сумрака стајали смо сами
и гледали како се иза облака рађа пригушена свијетлост.
Анђели су свирали анданте на меким диркама мјесечеве сјене
и као да се почео рађати један нови живот на рубу времена.
Потонули смо у властиту бит заогрнути плаштом тишине
коју је походио тек полагани анђеоски анданте.
Богиша
И чујем често нежан глас како ме дозива
у мојим сновима, у мојим визијама…
Осврнем се да видим које малено биће жели зборити са мном,
али никог не видим.
Ноћас, док сам у сну седела на мом малом пропланку
окружена храстовом шумом
и док сам слушала дивне приче мојих звездица,
зачух опет онај диван гласић.
Звездице се ућуташе,
као да се поклонише,
као да препознаше,
а и јесу препознале
тај диван глас.
Све је утихнуло…
Космос је постао тих,
тај глас и Божанска бића воле,
воле да слушају…
И осетим да је ту,
ту одмах поред мене.
И опет га погледом потражих..
И гле!
Изненадих се, тргох се, ту је,
ту је поред мене.
Гледам га, Боже, и не видех до тада ништа лепше, милије, сјајније…
Опчињена његовом лепотом, светошћу што му звездице дадоше, гледала сам га нема.
И јасно ми је зашто сви ћуте,
зашто све утихне када се он појави,
зашто Богови занеме.
Тај прекрасни цвет стајао је на пропланку
и исијавао најдивнијом плавичастом бојом,
бојом Космоса.
Цео Космос је тај цвет!
Плавичаста боја се ширила
и носила је као ветар глас тог дивног цвета.
Певао је цветић малени,
певао је Космос цео.
Слушала сам песму дивну,
враћала ме кући мојој…
Немо сам стајала и гледала дом свој.
Цветић ми је песмом слике доносио…
И видела сам да је мој дом, дом и тог најдивнијег цвета!
И као да сам спознала мој мили цвет,
срце се имена његовог сетило.
“ Богиша!“, узвикну срце у мени
и пробуди ме јак бол….
ВИЛЕЊАКОВА ЕСТЕТИКА, ЕТИКА И ПОЕТИКА
( Мојим драгим вилењацима из сазвежђа СВАРГА БЕЛОУР: Душици, Светлани, Верици, Милораду и Владану.)
За вилењака је бесмислено да троши драгоцену животну енергију Свести и Духа на одржавање физичког тела.
Дубока старост у овоме свету није благослов, него проклетство.
Не треба ми много година у свету омаја и опсена, већ живот са сврхом и смислом!
Драгоцену животну енергију Свести и Духа ваља чувати за најузвишеније снове и визије, а не на одржавање физичког тела склоног трулежности и пропадању.
Што се мене тиче, много ми је и ово година што имам за овај свет!
Нека се људи од овога света баве спортом до миле воље, нека силом одржавају и подмлађују своју врећу меса и костију, док је за нас вилењаке, гле! Пуна Свест и Чист Дух изнад свега.
Боже Створитељу, молим Ти се свим бићем, свим суштаством, свим срцем и свом душом, да при Пуној Свести и Чиста Духа напустим овај свет, заувек!
Ово је моја молитва, коју чујно и нечујно, изговарам у свакоме трену, од када знам за себе.
Загледам се
у плаве даљине
и беле облаке
понад зрела жита,
док тополе вите,
уз вилинске гајде,
трепере на дашку
што пољем лепрша,
у вечерњи сутон
плаветан и зелен.
Око камене куће,
лаванда, нана дивља и
још стотине травки здравки и
плодова што дрвеће сипа благородно
У дворишту јутром зека
даном веверица а
распричаних и распеваних птица
…тек….колико има…има…
А опет –
тамо је тишина
Све је тихо а опет – и није.
Чује се земља,
шум лишћа ….
У шетњи сретнеш се
са младим храстовима а
и са оним старијим, озбиљнијим.
Има ту разног света.
Ту су и крушке и клека
и шљиве и…
а свако у расположењу за причу.
Време у Тијању чини се – као да стоји.
У ствари времена тамо и нема.
Време тамо – Ветар Бели – не доноси.
Ветар Бели – донесе понеки шарени облак
понеку кишу….
Ветар Бели тамо – помилује лице
и очешља косу!
Корак који се прави тамо – лак је!
Земља те носиии
а камен се радује када га сретнеш!
Заиста, Дом Владана Пантелића
у Тијању је Чарима опасан!
Чар по Чар – Чари које у лету дарују Чар очима,
Чар Душама, Чар Срцима!
Jедан Живот и ЈеднуЉубав
У Вечности сви живимо–
Да!
У једној јединој Вечности,
Сви Ми, помажемо једни другима
и у паду, подижемо једни друге!
А Истина је,
Да сви понекад падамо у Бездан!
Све Нас
понекад
Бездан зна да погледа
и позове Имена наша!
– Али –
Није нам први пут!
Није да га не познајемо!
Није да га не чујемо!
И!
Није да ћемо му се одазвати!
Не!
– Јер –
Ми смо са Звезда дошли!
У Звезде гледамо!
Са Звездама зборимо!
Бездан није наша кућа!
Тамо нису наши Преци!
Бездано небо није наш дом!
Ми само Знамо – Знамо – да постоји, постоји
А Једном!
Погледаћемо Сви у Њега
и – Тада!
Без вриска, без бола, без страха,
Догодиће се његов – Нестанак
За сва Времена!
Бездан неће осетити Бол нити Страх
Јер
Наше Светло – не наноси бол и
Не доноси страх!
Само ће нестати – Безданнн
У тишшшини – и трену!
Поздрављавам вас,
звезде;
поздрављам вас,
сазвежђа и звездана јата,
поздрављам вас
поздравом вилењака са Земље
која негда бејаше звезда
и која ће поново
бити звезда;
поздрављам вас,
далеки –
овострани и онострани –
светови;
поздрављам вас,
сва бића у свим тим световима;
поздрављам вас,
моје беле и плаве виле,
поздрављам вас и благосиљам,
јер ви без престанка –
попут богова и богиња наших –
бдијете нада мном
и над сновима мојим
које,гле!
и будан
вазда снијем;
све вас поздрављам,
благосиљам,
љубим и молим,
да ме придржите –
овако уморног,
слабашног и трошног –
још мало у овоме свету,
да ме придржите,
укрепите и оснажите,
те да ме,
са овога света омаја и опсена,
достојно
и при пуној свесности и свести
испратите са Земље
у Златни Ириј
наших богова
и предака.
Негде у банатској равници, а у белој ноћи карпатских ветрова, док сам зурио у звездано небо и док се нада мном, у крошњама ораха и липа, разлегаше праискони хук сова, настала је, гле! и ова песма.
