Опет песму теби певам
Опет, граде мој
Као тобом опијена
Сањам те из ноћи у ноћ.

Твоје ране мене боле
Саки камен што срушише твој
Кидали су моје срце
Боли ме, боли, граде мој.

Јасно ми је зашто је Никола Тесла муњама давао имена Србских Богова.

Посебно су моћна, посебну снагу дају…
Перун- име које снажи, јача,…има ли нешто јаче, моћније од мог Бога?!
ДајБог- има ли дивнијег и моћнијег од мог Бога?!
Сварог- има ли јачег, има ли милијег?!
И да не набрајам даље, срце ми се узбуди.

Моје Богове космичком љубављу волим.

Мој Боже, мој Перуне
Унуче те моли и преклиње
Шаљи муње,
Шаљи громове,
Шаљи вукове,
Шаљи орлове!
Снаго моја, Боже мој
Шаљи ратнике, идемо у бој
Светлост да донесу муње
Громови да нељудима суде
Вукови земљом да ходе
Чељустима да растргну хорде
Орлови високо да  лете
Небо да чувају, ратнике да надгледају.

И Веде су приповедале о нама,
ратниче мој,
када смо са обележјем нашим отишли у велики бој,
за човечанства спас,
за свето светло и истину,
за љубав саму,
за нас.

Још памтим сваку реч и крвави траг
који остави мрачна звер, сам враг,
над Мидгардом овим што је пао,
још памтим све,
ратниче мој,
сваку реч мислима што си ми слао!

Јер стајали смо у гарди први,
са твоје леве стране сам била,
вођени десницом светлосне крви,
од нас се плашила мрачна сила,
од наше песме, корака смелих,
од светлосних зрака са жезла белих,
падала је светлост нашег плама,
да зло избрише из постојања!

Још памтим небо црвене боје,
заставе наше што поносно стоје,
мач твој искован од светлости саме,
загрљај душе и твоје раме,
после победе уписане у вечност саму,
кад љубав победи поносно таму!

Ратниче мој!

Пре неки дан, јави ми се, телефоном, Вероника из Крагујевца.

Некако је, преко некога, дошла до мог броја, а до мог броја и иначе није тешко доћи!

По боји гласа, по нагласку, акценту и дикцији, осетих одмах, да је то једна племенита, чиста, чедна и честита душа.

И да је млада, надасве!

И заиста, Вероника има двадесет и шест година!

Из њене искрене приче, сазнах да је просто одушевљења новим сазнањима, до којих је дошла читајући лирске и друге записе на Србском журналу, о Белим Србима, о ВедСрбима, о Србима Хиперборејцима, о Словенству, о нашем Миту и Предању, о Перуновим Ведама.

Имала је доста питања за мене, али, све су то, заиста, искрена, простодушна и смирујућа питања, питања из  једне детиње наивне, а умне и духовне радозналости, што, зацело, и јесте одлика већине младих, бистрих, душевних, умних, духовних и пробуђених младих људи.

Вероника ускоро путује за Русију, и тамо ће остати неко – не знам које! – време, па би, како ми рече, желела да ступи у везу са оним младим Србима и Србкињама који већ бораве у Русији или ће ускоро, попут ње, такође кренути пут Русије.

Лепше би се и безбедније осећала, каже ми, када би упознала неке сродне и честите душе из Србије с којима би се виђала и дружила на путу до Русије па и у самој Русији, јер, некако, стрепи да сама, а тако млада, крене на далек пут без иког свог!

Будући да ја не знам никог поузданог на кога бих могао да упутим Веронику (а Веронику доживљавам као своју кћер!), одлучио сам се да о томе нешто напишем за Србски журнал – што, ево, сада и чиним! – па ће, велим, неко од наших дивотних читалаца, можда, и притећи у помоћ овој младој и чедној Белој Србкињи.

Пробудих се јутрос у праскозорје.

Понад топола у даљини, гле, пурпурни и румени облаци на зелен-плаветном небу од смиља.

Са Истера подухује дашак, доносећи мирис нане, матичњака и липовог цвета.

Све вас поздрављам и све благосиљам!

И све вас свим бићем и свом душом љубим!

Јер, сви сте ви у мени, и у сваком од вас срце моје куца.

Сви сте ви моја љубав –

једна бескрајна и вечна љубав,

 без почетка и свршетка!

О, Радости, о, Дивото моја! – тихо је беседио Оран Велес, Песник са Белог Севера, док је миловао и тешио Мирију, блудницу из града Магдале, коју је синоћ спасао од разјарене и дивље руље која ју је, због блудничења, каменовала и љутим кнутама шибала до крви – исцелићу, Мирија, Красавице Сунчева и Сневалице Месечева, исцелићу љубављу својом све ране тела твојега, све јади срца твојега и све боли душе твоје.

Каменовали су те и љутим кнутама до крви шибали сви они којима си, несебично и штедро, дивоте и чаролије љубави своје откривала, они којима си заносном песмом и вилинским плесом страсне и тајанствене путеве до Иријских вртова показивала, они којима си и тело, и срце и душу своју даривала у свако доба дана и ноћи, како би, макар на трен, из смртности своје у бесмртност прешли, али они нису могли ни да виде ни да осете нити, пак да наслуте Божанство Лепоте у теби, Богињу Љубави у теби.

О, Мирија, Снаго и Љубави моја, како те само љубим свим бићем и срцем својим и свом душом својом, али не због себе, већ због тебе, Красавице Сунчева и Сневалице Месечева!

Сви су те волели само због себичности и саможивости своје, због пожуде и похлепе људске; сви су те развлачили, мучили, кињили, цедили, черупали и исисавали, отимајући од тебе и тело, и срце, и душу и дух, да би те што више понизили, да би те згазили, да би се над тобом попут животиња иживљавали, а ја те волим, Мирија Безгрешна, не због пожуде и страсти своје, већ зарад лепоте, красоте и дивоте у твом срцу, у твојој души, у твом божанском бићу.

Волим те, Богињо моја, јер желим да Ти будеш Ти, да Ти будеш оно што јеси, оно што ти је од Створитеља и Мајке, што ти је од Богова и Богиња, дано да будеш…

Љубећи тебе, ја љубим себе у теби, ја љубим Бога у теби, ја љубим Мајку у теби, ја љубим све мајке и све драгане и све невесте у теби, у срцу твојему, у души твојој; ја љубим све што је лепо, племенито, женско и божанско у теби, о Мирија, Радости и Љубави моја!

Надам се, и верујем, да ће у времену долазећем – у Новоме добу Духа Стварања, у Златно Доба Сварога и Белих Ура – Светлана, Душица, Бранислава и Милорад преузети вођење, уређивање и писање једног посве новог дивот-песничког и дивот-вилинског сајта, или портала, који ће наликовати Србском журналу, па, можда – садржајно, графички и ликовно – и бољи бити!

Они су песничке стреле, а ја сам песнички лук!

Они долазе, а ја одлазим!

Камо ће они физички стићи, ја могу још само у сновима и визијама својим.

Семе живота, љубави, лепоте, песништва и радости које Васељеном сејемо, мора проклијати у Светлости Божје Љубави.

Ја ћу, наравно, вазда и увек, пратити и подржавати Светланин, Душкин, Бранин и Милорадов свеколики песнички и стваралачки рад, подржавати однекуд са Земље или из Акаше, или, пак, из неких мистичних и оностраних светова.

И највећи посвећеници, подвижници и ратници, пре или доцније, осете умор, умор од борбе вечите која траје без предаха и престанка, умор од живота у овоме свету превара, лажи, илузија и опсена.

Надам се, и искрено верујем, да Светлана, Душица, Бранислава и Милорад неће, на свом путу, имати свих оних искушења, искушења која сам одувек имао.

Једно од највећих мојих искушења, у овоме свету бездушних људи,  бејаше беспарица и материјално сиромаштво, с којим се рвем, гле! од када знам за себе.

Али, и то ће проћи.

Мора проћи!

Љубав нас ослобађа

и спасава,

љубав нас исцељује

и васкрсава,

љубав је светлост

у нама

која и у ноћи од века

светли!

Љубав је моја

све што се јутрос

пробудило!

Добро јутро дивни цвете
Добро јутро дрво мило
Диван дан желим теби
Што си самном ноћас снио.