Драган Симовић: СРБСКА ДУХОВНА ВЕРТИКАЛА


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133511

Србство ће се ослободити онда кад буде изнедрило и однеговало здраву, јаку, самосвесну и самосвојну културну и духовну елиту.

До тада ће само чамати, венути, сахнути и копнети у атлантистичким и лихварским тамницама и катакомбама.

Нема здравог и јаког родољубивог и патриотског покрета без духовне и божанске вертикале.

Све ово што данас имамо на србској политичкој сцени јесте велика обмана и превара.

Све је то једна те иста позитивистичка и материјалистичка хоризонтала створена у мрачним и тајним одајама атлантизма.

Без свести и самосвести нема ни слободе ни духовног и културног напретка.

Сви наши родољуби и патриоти завађени су између себе, и сви они, свесно или несвесно, раде на разбијању и растурању србског духовног јегра, србског културног егрегора.

Сви они, до једнога, свесно или несвесно, на овај или онај начин, раде за наше највеће душмане.

Србски патриотизам је одавно на улици, у кафани, по неким ћошковима и буџацима.

Нема србског културног и самобитног патриотизма који је повезан са духовном и божанском вертикалом.

Истина, има мањина истинских србских родољуба и патриота – образованих, културних и освешћених – , али они не могу да дођу до речи, до гласа, до изражаја од ура-родољуба, буђелар-патриота и лумпен-националиста.

Кад посматрате представљања србских родољубивих и патриотских странака, србске такозване деснице, ви одмах лепо и јасно запажате да већина њих (не смем да кажем: сви!) раде на слабљењу духовног и културног Србства, на разбијању и растурању србског духовног језгра.

Ни две родољубиве и патриотске странке не могу ни око чега – основног, важног и суштаственог – да се међу собом договоре.

Сви су надобудни, сви су пуни себе, сви су сујетни, ташти и горди, сви су једини родољуби, једини патриоти, сви су највеће србенде, сви су умишљене и набеђене лучоноше србства!

И кад им се догоди да се, неким чудом, скупно појаве у некој телевизијској емисији, они се одмах посвађају, одмах стану да се надмудрују и препуцавају, одмах почну да прозивају, ниподаштавају и оптужују једни друге, те тако и оно мало србског родољубља и патриотизма, у крхком заметку, свуку у каљугу, попљују га и изгазе, представљајући га у најгорем светлу, у најгрђој приземности и баналности.

(Давно сам упознао те гласногорнике родољубља и патриотизма, те букаче, урлаторе и заговорнике кафанског и уличног србовања, који би мене увек са подозрењем и зазором примали, и који би ми, увек изнова, постављали једно банално, глупо и бесловесно питање: Какав си ти Србин кад не умеш да псујеш?! Јер, за њих је србовање, за њих је србство, за њих је бити србин исто што и бити простак, галамџија, урлатор и, изнад свега, псовач на пасја уста!)

Но, све ћо то ускоро доћи на своје место, све ће то, кад буде дошао тај тренутак, Свевишњи и Васељена помести и почистити.

До тада, ја тврдо верујем у једно духовно и божанско Србство, у једно будуће и звездано Бело Србство Вертикале које већ долази, које се управо рађа тамо негде далеко и дубоко, иза Обзорја светског дешавања.

Драган Симовић: АНДРЕЈ ФАЈГЕЉ – САМОСВЕСНА И САМОБИТНА ЛИЧНОСТ


Лирика вечног тренутка

20150514_123534

Андреј Фајгељ је симбол свесрбског културног отпора.

Он је један од посвећених културних посленика, и један од веома ретких свесрбских културних и духовних лучоноша.

Ма шта год ура-патриоти и буђелар-патриоти (то су они којима су и родољубље и патриотизам у новчанику!) мислили и говорили о Андреју Фајгељу, он је, нема сумње, једна од ретких, снажних, самосвојних и самобитних личности.

Андреј Фајгељ није персона, није ни индивидуа, већ – личност!

Освешћена, самородна и самобитна личност.

(Личност је за седам копаља изнад персоне, а за три копља понад индивидуе.)

Он је пробуђени и освешћени Србин, хиперборејског и ведског духа.

Ретки су међу Србима културни и духовни родољуби и патриоти, ретки су одувек бивали, а данас су, канда, најређи.

Србству и Србији у овоме времену највише недостају културни и духовни, самосвесни и самобитни, посленици и револуционари.

Србски патриотизам је цело једно столеће бивао на веома ниском, приземном и баналном ступњу.

У Србству је дуго преовладавао патриотизам светине, патриотизам руље, патриотизам улице.

Тај патриотизам кратког даха – који на концу конца увек и вазда прелази у своју супротност –  патриотизам светине и улице, одувек је бивао потуљени и подмукли непријатељ самосвесног и самибитног србског културног и духовног родољубља и патриотизма.

Србство овога времена мора да изнедри и однегује родољубе и патриоте попут Андреја Фајгеља, родољубе и патриоте широког и дубоког свестраног образовања, а снажне, здраве, јаке и самосвојне личности вертикале.

Нагледао сам и наслушао, деведесетих година прошлога века, свих тих уличних родољуба и патриота, свих тих урлатора и букача (који су, у суштини, сви до једнога бивали убачени од западних агентура, да изнутра растурају србско духовно језгро, србски културни егрегор) и, одувек сам осећао гађење према њима и над њима.

Одмах сам схватио ко су они, чији су и од кога су послати.

Сви ти ура-родољуби и буђелар-патриоти, из деведесетих, постали су преконоћ најбедније и најснисходљивије слуге атлантистичких лихвара, зеленаша, предатора и паразита.

Сви су се они, листом, одрекли Србства зарад једног јединог молитвеног доручка под чадорима и шаторима наших највећих душмана.

Андреј Фајгељ је симбол свесрбског културног, духовног, ведског и хиперборејског отпора лукавом, потуљеном и злом окупатору који смера да посве сатре и затре не само Србство, већ и све оно што је –  културно и духовно – србско!

Кад прође ово време смуте, кад се разиђу тмасти облаци над Србством и Србијом, и када буде дошао један нови нараштај (а тај нови нараштај мора доћи!) самородних и самобитних Срба и Србкиња, тада ће се јасно видети: ко је био – и ко јесте! – Андреј Фајгељ.

Драган Симовић: У рано јутро пре пролећа


IMG_20150320_172632

Бео шљивин

и кајсијин румен цвет

на плаво-зеленом небу

 у рано јутро

пре пролећа.

Оцвале гране

шљиве и кајсије

благо се, гле!

њишу

на лахору.

А тамо негде

у даљини

чује се сетна

 јека звона.

птица и трешња

Сима Лукин Лазић: ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СТАРИХ СРБА


796149297
Живот и обичаји старих Срба у овом добу доста су одмакли од прастарог доба.
Но и у овом добу сав живот старих Срба оснивао се на породици, а земаљска управа на слободном избору старјешина.
Више породица сачињаваху задругу, а више задруга чињаху племе. Старешина породице беше отац, а главни старешина задругарски биран је или по старости или по способности.
По годинама најстарији старешина задругарски био је племенски старешина. Он се звао родоначелник или старац или жупан, а племенско земљиште звало се племенштина или жупа.
Више таквих жупа (општина) и племена бираху великог жупана, који је у миру био управник, а у рату војсковођа.
Жупан јс сазивао задругарске старјешине у зборове и већа.
Збор и веће (сабор) беше највиша власт у Срба. То је била народна самоуправа. На збору и у већу споразумно су решавана сва важнија питања мира и рата, а ту су бирани и жупани и поротници (судије) и челници (сеоске старешине.
Још у најдавније доба Срби имађаху поротни суд, а кад се судило женскињу, судили су женски поротшци. Племства (немеша) у старих Срба није било. Сви чланови српског народа, и мушки и женски, беху са свим равноправни, а ропству и невољништву уопште не беше у њих ни трага. Сви су они од првог до последњег уживали потпуну слободу и једнакост.
Задруга је израђивала све своје потребе, а имање задругарско нико није могао ни присвојити ни продати ни поклонити, него је оно било опште добро.
С тога у старих Срба не беше бескућника и сиротиње.
Сви су радили, па свима беше добро.
Некоје веће послове радило је цело село заједнички, те тако постадоше: мобе, позајмице, спрегови, сумјет или супон, бачијање итд., што се местимице до данас одржало.
Срби се од памтивека одликоваше великим јунаштвом и ванредном љубављу према своме роду и породици. Отуда ова многа крвна сродства и крвне освете.
Срби такођер врло поштоваху своје старије и своје мртве, те се бојаху родитељске клетве, а мртвима даваху даће и задушнице (подушја).
Брак је у Срба био највећа светиња, У старих Срба жена се звала владика (владичица) и ступаница (стуб кућни).
Срби од увек беху дружевни и весели, те отуд постадоше: побратимства, посестримства, села, прела, посјела.
Срби се вазда одликоваше лаким учењем туђих језика и великим гостољубљем према туђинцу, те и то беше један узрок, што се многи Срби преточише у туђинце.
Вера у старих Срба беше многобожачка – идолопоклоничка. Триглав им беше – бог над боговима; Перун – бог громовник; Сварог – бог неба; Стрибог – бог ветра; Дајбог или Бјелобог – бог свега добра; Црнобог – бог свега зла; Радгост – бог гостољубља; Коледо – бог сунца и свјетлости; Давор – бог рата; Усуд – бог судбине; Пров бог правде; Световид – бог четири годишња времена: Додол – бог кише; Лада – богиња лепоте и љубави; Љела – богиња дружбе; Жива богиња живота; Морана или Мора богиња смрти.
Срби вероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видариде, па у змајеве, дивове, вештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине.
Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога.
Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне – животвњске и биљне.
Свештеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво.
Па с тога се и данас зове „кољиво“ оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под крај овога доба сви Срби беху још многобошци, осим оних јужних староседилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југо-западди Срби примише веру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Силе, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолских ученика.
Примајући крст и јеванђеље, Срби место свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хришћанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или свето.
Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: „Гђе је слава – ту је Србин.“
Просвета ових старих Срба беше надмашила многе околне народе. Кад други европски народи још живљаху скитничким и ловачким животом, Срби већ беху пронашли плуг и рало и већ су употребљавали срп, косу, мотику, чекић и друге алатке.
Још од најдавнијег доба Срби се занимаху земљорадњом, сточарством, риболовом, пчеларством, рударством, грађевинарством, сваковрсним занатима, трговином и бродарством, Имали су својих радионица и леваоница, где су израђнвали сваковрсне ствари од глине, стакла, олова, жељеза, меди (бакра), сребра и злата.
Посебно код балтичких Срба просвета, трговина и радиност још пре Христа беше достигла толики ступањ, да јој се дивљаху сви околни народи и пошиљаху своје синове у српску земљу, да се тамо уче науци, вештинама и занатима.
Балтички и полапски Срби обрадише и оплодише сву земљу данашњег њемачког царства и подигоше тамо многе велике и богате градове.
Па и они јужнн Срби староседиоцн још у доба Христово беху развили знатну трговину и обрт по Источном Царству Римском.
А вели се, да су стари Срби и народним песништвом, глазбом и плесом били надмашили готово све тадашње народе у Европи. Но још у прастаро доба, давно пре Христа, Срби имађаху своје властите законе и своје Право на даскама писано. Јер још тада они имађаху своје рунско писмо, неке црте и резе, из којих се после разви глагољица. Па по томе мора да су имали и неку писану књижевност, која је ваљда испропадала Бог зна где у оној страшној вратоломији.
Али за то нам се живо сачувала неписана, усмена књижевност старих Србаља. Јер још у то давно доба Срби се, после рада и бојева, састајаху на сијелима и прелима, па ту уз гусле опеваху своја дела причаху своје доживљаје и заподеваху оштроумне доскочице, те тако постадоше оне дивне народне песме и приче српске и оне мудре пословице, загонетке и доскочице – ти силни и бесмртни сведоци великога и бистрог ума Србиновог.
Од уста до уста сачува се та стара књижевност све до наших дана, па данаске се тој усменој књижевности српској дубоко клања сав писмен и учен свет. И има се чему поклонити!
Сима Лукин Лазић, КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА
Прво штампање 1894, Загреб, Издање пишчево.
kratka-povjesnica-srba-korica

Јагода А. Маринковић: ДВЕРИ СРБСКЕ


Волеле су ноћни мир
Да у тишини раде до зоре цик
Воле света места драга од искона
Свака им је успомена личила на крик

Парадигму тешке лажи у облику слутње
Да ли ће изроду србском опростити небо неутешно
За све оно што је у Србији данас грешно
Да ли небом ватра заборава гори

Шта ли ће се десити може ли се знати
Дверјанин се са лажима и обманама бори
Залутала стада ко ће да им врати
Тек кад лажни сјај првобитни згасне

И у оку видик претворен у сену
Полако ће они препознати јасно
Двери затурене стижу нам на смену

12087448_899892790102695_484489021_n

Драган Симовић: Тражио сам!


20150606_191320

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Драган Симовић: Чињење и нечињење


Лирика вечног тренутка

sacred-2

Ми стварамо своју судбину (судбу, усудбу), своју карму, било да чинимо било да не чинимо.

Исто су, пред Свевишњим, што се карме тиче, чињење и нечињење.

Има тренутака кад се нечињењем ствара тежа карма него било каквим чињењем.

Јер, ми смо створени да чинимо, да деламо и дејствујемо, да стварамо.

Ко год бежи од стваралачког рада чини веће грешке од онога који, из незнања или неумећа, нешто погрешно чини.

О. Л. Аџић: КУЦНУО ЈЕ ЧАС!


Куцнуо је час!
Да сељак брке засуче
да устане Горштак и Рас
да руке у трап завуче
сандук с муницијом раскује
опанак кожни изује
чизму солдатску навуче
тешки гуњ свуче
сабљу димискују докује
танџару подмазује
бодеж за појас засукује
џебану види да л’ је сува
и у сат кад ноћ је глува
икону с дувара целива
матер благосиља
и чељад једно другом до ува
изгрли и ижљуби лица ведра
остави да их верна љуба чува
јабуку метне у њедра
И у бој,
роде мој!

Драган Симовић: ЗАКОН КОЈЕМУ НИ ЉУДИ НИ БОГОВИ НЕ МОГУ УМАЋИ


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133458

Бог, Свевишњи, Велики Створитељ свима прашта, само не прашта онима који су у Његово име чинили злочин.

Онима који убијају, кољу, одсецају главе, силују, пале домове и уништавају земљу позивајући се на Њега, позивајући се на Његову веру као једину исправну веру над верама завршиће у најгрознијим, најјезивијим, најужаснијим круговима унутарњег пакла, јер унутањи пакао је грознији и језивији од спољнога пакла.

Они ће до дна испити чашу жучи, чашу чемера космичког бола својих жртава.

Они ће проћи кроз све муке, ужасе и грозоте својих жртава.

Они који су убијали, биће на исти начин убијани у следећем животу; они који су клали, биће на исти начин клани у следећем животу; они који су силовали, биће на исти начин силовани у следећем животу, јер ће се као жене инкарнити и искусиће космичке боли својих жртава.

Постоји Закон којему нико ни од људи ни од богова не може умаћи, а тај закон се зове Карма.

Карма је у преводу: Закон сетве и жетве.

Сетва – то су наша дела, а жетва – то су последице тих наших дела.

Стићи ће нас сваки бол који смо игде и игда било коме нанели.

Ако нас не стигне у овоме животу, стићи ће нас у следећем; ако не стигне нас, стиће ће оне који су нам најмилији, а то је још страшније и ужасније него кад нас стигне.

У ранијим вековима, у минулим временима, размак између сетве и жетве био је мерен годинама, десетлећима или столећима, а сада, када се космичко време убрзава и згушњава, размак између сетве и жетве мери се данима, часима, тренуцима и минутима.

Људи не разумеју Бога, не разумеју Закон, не разумеју Васељену; они из мрака незнања, Бога Свевишњег, Великог Створитеља, призивају кроз своје злочине, а не знају, да су већ самим чином злочина увукли себе у унутарњи пакао ( у унутарњи пакао који су својим мраком, својим злим делима сами створили) из којега никада неће изићи, ни они ни пород њихов, и да ће им се семе затрти заувек у црним космичким рупама.