Што ова гора на божур мирише?
Та се гора божурова зове;.
нико не сме кроз гору да прође,
од мириса божурова цвета.
Ал’ ми прође Лазар са лазаркама,
војeвода и два барјактара.
Проведоше кићене сватове,
проведоше танану невесту.
Пупевају и коло играју,
кроз голему гору божурову.
Па ми беру те китне божуре,
да заките младоженске дворе.

Лирика вечног тренутка

Немам право ни на кога да се љутим.

Немам право никоме ништа да замерам.

Можда су сви они на које се љутим, којима ово или оно замерам, бољи од мене!

Никоме од нас, никоме од наших ближњих, никоме од наших пријатеља, као и од наших непријатеља, није лако у овоме свету.

Суров је и тежак овај свет.

Суров је и мучан живот у њему.

Сви ми – из дана у дан, из трена у трен – бијемо неравноправан, напоран, тежак и одсудан бој, бијемо битку за битком, без престанка и предаха.

Ко сам ја да се на било кога љутим, ко сам ја да било коме ишта замерам!

Свако живи – онако како уме, зна и може – свој сушти живот у овом уклетом, суровом и бездушном свету; у свету где је Небо високо а Земља тврда; у свету где свака лепота и дивота намах усахне, ишчили и свене; у свету најтајинственијем и најчудеснијем од свих знаних и незнаних светова.

Заиста, немам право ни на кога да се љутим.

Буквално – ни на кога и ни на што!

За све што ми се дешава – сам сам крив.

Јер, све што ми се дешава – осећам и слутим – из неких непојмљивих а оностраних разлога и треба да ми се дешава!

Лирика вечног тренутка

Распада се све у спољном, видљивом, вештаственом, материјалном свету.

Све се распада, све пуца, све се руши, све се распршује, све нестаје.

Тај свет никада и није био – Свет!

Одувек је био Сенка Света, одувек је био Мрачна Страна Света.

За тим светом који никада не бејаше Свет, и не треба жалити.

Нека се распадне и растури, нека што пре нестане са лица Земље.

Нико пробуђен и освешћен неће ни на трен један зажалити за светом у којему су господарили предатори, гмазови, готовани, дембели и лихвари.

Много туге, очаја, патње, јада и беде, мржње и зла бејаше у томе свету који се, ево, пред нашим очима распада.

Камо среће, да је тај свет који никада не бејаше Свет давно нестао!

Зашто бисмо жалили за светом у којему људска глупост и злоба бејаше изнад Божје Мудрости и Милости?

Зашто бисмо жали за светом у којему људска мржња бејаше изнад Божје Љубави?

Зашто бисмо жалили за светом у којему људска лаж и превара бејаше изнад Божје Истине?

Зашто бисмо жалили за светом у којему ружни, прљави и зли бејаху изнад Божје Лепоте, изнад Божје Чистоте, изнад Божје Доброте?

Нека се што пре распадне свет који никада не бејаше свет, нека се што пре распадне и нека у огњу живоме заувек нестане – нећу за таквим светом ни на тренутак један икада зажалити!

Лирика вечног тренутка

Оно што се данас сматра србском политичком, културном, интелектуалном, академском и ином елитом, то су највеће кукавице.

Кукавичлук се и иначе дубоко ушуњао у свеколико србско биће, али од интелектуалаца, политичара и журналиста, заиста, нема већих кукавица, како у Србији тако и другде у Европи.

Ништа тужније, јадније и бедније, од инфантилних србских политичара, интелектуалаца и журналиста!

Њихов кукавичлук, њихова сервилност и снисходљивост пред атлантистичким, бриселским и иним западним чиновницима, бирократама и амбасадорима делује већ инфантилно и бесловесно.

Њихов страх и кукавичлук је већи од свих њихових знања, умећа и диплома!

Они у свом страху, сервилности и снисходљивости иду дотле да чак мењају и правила србског језика.

Још из основне школе знамо, да се презиме Скот (познати писац историјских романа зове се Валтер Скот), у духу србског језика и србске фонетске азбуке, и пише и изговара Скот.

Али, да ли из страха, снисходљивости или, пак, из инфантилне сервилности, србски су атлантофилски политичари и журналисти име америчког амбасадора, који се од рођења зове Кајл Скот, преиначили у Кајл Скат!

Како је то могуће?

Та, све је могуће у србских скоројевића, јада и никоговића, који себе сматрају вајним журналистима и интелектуалцима!

Лирика вечног тренутка

Данас се, док сам тиховао на левој обали Истера, сретох с пријатељем којега годинама нисам видео.

Одмах заподенусмо разговор, без устезања, грча и тескобе, као да од нашег последњег сусрета нису прошла многа лета.

Ево, већ има две године како радим у Санкт Петербургу.

Пре тога сам радио којекуде, у разним земљама западне Европе, али се ниједна од тих европских земаља не може поредити са Русијом.

Русија је јединствена, једна и једина.

Дивна земља и диван народ!

Санкт Петербург је прекрасан град, богат архитектонским, културним и уметничким лепотама.

Кад год сам слободан, преко суботе и недеље или празником, путујем Русијом.

Русија је лепа, богата, несагледна и бескрајна.

Природа је свуда сачувана у свеколикој својој чистоти и девичанству.

Сачуване су шуме, реке и језера, сачувана су сва природна блага и добра.

Ни сами Руси не знају шта све имају!

Свуда сам се у Русији осећао као у својему завичају, као на својој родној груди, као у својему дому.

Србин је у Русији слободнији него што ће икада бити у Србији!

Тамо можеш из свег гласа да кликнеш: ја сам Србин! и, не само што ти то нико неће замерити, но ће се сви томе заједно с тобом радовати.

Мене су прихавтили као својега, као свој род.

Знам добро руски језик још из основне школе, али –  свеједно! – и да не знам, некако бисмо се на србском споразумевали.

Довољно је да кажеш да си из Србије, да си Србин, и одмах су сви и свуда благонаклони према теби.

Кад чују моје име, питају ме: ко сам и шта сам, јесам ли сам Србин?

Кажем им: ја сам Мирза, Србин исламске вероисповести, али Србин!

Моји су корени србски, и знам своје србско порекло, и знам своје србске претке и корене.

И знам подједнако и србску и руску културу, србску и руску књижевност, уметност и духовност.

И кажем им: ми смо један народ, један те исти род.

И још нешто желим да ти кажем.

Многи наши савремени а неосвешћени Срби немају појма о Русији.

Многи наши успавани Срби не знају – и то је тужно – да су Руси један од најкултурнијих, најпросвећенијих и најобразованијих европских народа.

Ми обично хвалимо Немце, хвалимо немачку културу, хвалимо немачки ред, рад и одговорност, а немамо појма, да су Руси у свему бољи од Немаца.

У поређењу са Русима, сви ми европски народи, рачунајући и нас Србе, делују као варвари.

Виђао сам Русе у свим приликама, и на свим местима.

У књижари, у галерији, у бископу, у позоришту, на утакмици, у градском превозу, у возу и метроу.

Културни су, веома.

Нико те неће попреко погледати, нико те неће мунути, нико те неће џепарити.

И ако се догоди да те у гужви неко ненамерно нагази или дотакне, одмах ти се извињава, одмах те моли за опроштај.

Жалосно је, али морам и то да кажем.

Знам колико ти, као и ја, волиш србски народ, но, истина је, да се наш србски народ по култури, по доброти, по чистоти и племенитосте душе, не може поредити с Русима.

Нас Руси воле, нас Руси простодушно и оберучке прихватају, али ми, у односу на њих, понекад делујемо као дивљаци.

(На левој обали Истера, 12. сечко 7524.)

Седим на пању

испод столетне јасике,

на левој обали Истера,

и сунчам се.

Над водом што титра,

зрцали, леска и светлуца,

као да по њој плута

 на тисуће тисућа мајушних зрцала,

 отвара се праискони плаво небо,

и у небу се указују

 јата сребрних и златних галебова.

Док ми подневно Сунце

топлином милује лице,

дишем смирено,

дубоко и уједначено,

призивајући слике

из неких невидљивих

а тајанствених и дивотних

 оностраних светова.

Све је р(и)там,

све је дах и дисање,

 у мени и око мене.

Светови,

без престанка,

извиру и увиру

 и изнова испливавају

из Водеана Вечног Стварања,

а Живот,

 који сви ми скупа

 живимо у Васељени,

нема ни почетка

нити свршетка.

Да бисмо ми,

Бели Срби,

опстали,

да бисмо живели и стварали,

ми морамо да имамо

највише космичке и васељенске идеје.

Нас морају да воде

 највише идеје,

највише визије,

и ми морамо да сневамо

 најлепше божанске

 и стваралачке снове.

Наше идеје

морају бити Светлост,

јер само Светлост

 може да победи Таму!

Постоји нешто што знам,

али не желим

и не умем

о томе да причам.

Јер,

 кад год бих почео

о томе да причам,

тада то више

не би било то!

Лирика вечног тренутка

Све оне који су икада и игде оцрнили, опањкали, демонизовали и сатинизовали Србе већ стиже космички бол.

Сви ће они, заједно са својим потомством, осетити на себи србски космички бол, и сви ће проћи кроз србске муке и патње, и сви ће, на концу, нетрагом нестати.

Васељена никоме не остаје дужна.

Закон сетве и жетве влада Васељеном.

Највећи мрзитељи Србства доживеће, ускоро, да на коленима моле Бело Србство за опроштај греха.

Јер, Србство увек и вазда побеђује.

Ко год није поверовао да Србство вазда и увек побеђује, скупо је платио то безверје своје.

Још је у Звезданим Књигама Белих Ура записано, да Бело Србство остаје до краја света и века.

Они који не верују у то, не морају ни да верују!

И ако не верују – повероваће!

Већ свићу неке нове зоре над свим земљама србским, и већ се рађа Ново Духовно Сунце, да распрши Таму како на Земљи тако и у Васељени.

Срби су народ будућности, и зато имају будућност!

(На Велесов дан, 7524.)