ВЕЛЕСОВ ДАН
Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке, бог обиља – стада и усева, а такође и владар подземног света. Да је Велес нашим прецима био један од најзначајних и најпоштованијих богова можемо видети у старим хроникама где пише да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Велесом и Перуном. Несторова хроника каже:
„Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.”
У споразумима са Грцима, Велес je доведен у везу са златом јер је бог обиља (богатства), а Перун, бог који се стално спомиње уз њега, са оружјем јер је бог рата.
Слово о Игоровом походу (рус. Слово о полку Игореве) је руско епско дело које описује поход новгородског кнеза Игора Свјатославича против Половаца (Кумана) у пролеће 1185. године. У деловима епа има неколико стихова који се односе на стару словенску веру. У одломку „Помрачење“ спомиње се бог Велес:
„…О Бојане, старог доба пјевче,
да маши се танахна гудала
и затреси златне струне редом,
запјевај нам кано славуљ с гране
ил’ ка муња прос’јецај облаке,
опјевај нам славу Игорову,
де се вини Тројанову зиду,
па нам причај пророчкијем гласом:
„Н’јесу оно тице соколови
те прел’јећу свуд широка поља,
већ је оно јато плашивица
те побјеже Дону великому
(ками б’једни да побјећи могу!).“
Велес-бога унуче преславни,
и још реци: „Добри коњи вриште
близу Суле, а звонови јече
у Кијеву богохранилници,
трубе трубе с Новгорода стара,
барјаци се вију у Путивљу…“
То што се Бојан у „Слову о Игоровом походу“ назива„Велесовим унуком“ могло би одражавати древну везу култа Велеса с обредним песмама и поезијом уопште.
„Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је уточиште и снага“ – Велесова књига, Д-1
По богу Велесу названа је Велесова књига. Ова књига скупина је записа на брезовим дашчицама писана посебним писмом тзв. влесовицом, у периоду 8. и 9. века. Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост, живот и веру Руса. Њена аутентичност није доказана.
Повезаност бога Велеса са светом мртвих можемо видети у старој вери балтичких народа где се речју „велес“ називају душе умрлих људи. Вера балтичких народа има заједничко порекло и сродна је нашој словенској вери. Када је хришћанство дошло до Балтика и када је стара вера уништена реч „велниас“ изједначавана је са ђаволом.
Веза Велеса с земљорадничким култовима види се у словенском обичају да се божанству на поклон оставља непожњевено неколико стабљика жита. У многим словенским крајевима остао је сачуван обичај Велесове или „божије браде“ када се први (или последњи) сноп жита након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.
Велес као бог животиња и шума био је представљан и својим другим обликом – медведом. Медвед је код Словена представљао господара шуме који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.
Култ бога Велеса био је веома распрострањен у целом словенском свету. О томе сведоче бројни топоними који су сачувани до данашњих дана. На јужнословеском простору, од свих топонима која су у вези са словенским божанствима, најзаступљенији су они са Велесовим именом. И код несловенских народа остало је сећање на ово божанство, па у старим списима Албанци за Велеса кажу да је „велики словенски бог“. Неки од многобројних топинима су:
место Велесово код Крања (Словенија), полуострво Велес код Ријеке (Хрватска), насеље Велестово у Црној Гори, село Велес у Србији, планина Велес у Албанији, град Велес у Македонији, место Велестино у Грчкој, место Велести у Румунији итд.
Доласком хришћанства црква намеће светог Власија као Велесовог наследника. На местима која су била посвећена Велесу дижу се манастири и цркве са именом светог Власија. Таквих примера је много:
у Новгороду (Русија) на месту Велесовог светилишта подигнута је црква посвећена св. Власију, а улица у којој се налази црква и данас се зове Волосова;
у граду Ростову где је изграђен храм посвећен св. Власију на месту Велесовог светилишта;
према Раденковићу (Словенска митологија – енциклопедијски речник) у Кијеву, у подножју брда, на месту где се налазио Велесов кип подигнута је црква посвећена св. Власију итд.
11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице:
„Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.
ИЗВОР: https://www.facebook.com/RODNA.VERA/
