Лирика вечног тренутка
Ноћас сам, по ко зна који пут, поново размишљао о пуковнику Богосаву Стојменовићу.
Гледао сам његово гостовање у серијалу Голи живот, на Хепи телевизији, код Миломира Марића, и у трену се присетих свих наших сусрета, свих наших разговора.
Пуковника Богосава Стојменовића сви ми – ми, који смо се дружили с њим – знамо под једноставним народским именом: Боги.
Звали смо га Боги или пуковник Боги!
Био је само један пуковник Боги, један и једини!
Био је жива легенда, жива енциклопедија, жива ведсрбска повесница, жива и оваплоћена Акаша.
Био је живи и оваплоћени космонет.
Био је повезан како са овостраним тако и оностраним световима.
Био је повезан са Мајком Акашом.
Беседио би једноствано, просто, народски.
О највећим тајнама и истинама говорио је једноставно, просто, народски, сељачки.
Попут простог горштака са Радана.
Све би своје саговорнике збуњивао својом урођеном једноставношћу, простодушношћу, чистотом и праисконом, ведском и хиперборејском наивношћу.
Боги је био жива Вертикала Белог Србства.
Нико тако посвећенички није радио на буђењу и освешћивању Белога Србства као пуковник Боги.
Имао је сан, сан који је и будан сневао, да истински србску војску уведе у парапсихолошке, космолошке и космософске тајне; да развије парапсихолошку и космолошку војну доктрину, да разради парапсихолошку и космософску стратегију; да србску војску припреми за Ново доба Духа Стварања, да србска војска буде спремна за све изазове Новога доба.
Наравно да га нису разумели.
Нису га разумели људи сужене свести, људи поробљеног ума и духа, људи лажи, људи који су под атлантистичким шаторима и чадорима завршавали некакве курсеве и школе за дебиле и идиоте.
Боги је био онај који је дошао из будућности.
Био је пун овостраних и оностраних информација, сазнања и знања, био је свестрано и темељно образован.
Људи га нису разумевали, нису могли да га разумеју.
Зато што је Боги био исувише једноставан.
Он је најбољи пример како до једноставности ваља дорасти, како је једноставност израз умне, душевне и духовне висине и дубине.
Штета што Боги није био човек пера!
Да је био човек пера, оставио би за собом чудесна дела, чудесне књиге.
Али, свеједно!
Све његове приче и беседе и данас живе у Акаши, и заувек ће остати у Акаши.
У једној будућој Србији, у једном будућем Белом Србству Вертикале, Боги ће заузети место које му следује и припада.
У једној будућој а истински србској војсци проучаваће се Богијеве теорије, стратегије и доктрине.
Боги је свом душом и свим срцем љубио Бело Србство.
Свој живот овоземаљски посветио је Беломе Србству.
Бело је Србство за Богија било светиња.
Љубио је своје племе, свој род, своју породицу.
О својој животној сапутници и кћери својој говорио би срцем и душом, говорио би с љубављу.
Своју супругу и кћер видео је и осећао као беле богиње.
Њих је, напросто, обожавао.
Људи сужене свести и поробљеног ума нису могли да виде и препознају Богија.
Они су видели и доживљавали као сељака са Радана.
Као сељака са шајкачом.
Боги се није одвајао од своје шајкаче.
Шајкача је била његов космички и божански знамен.
Шајкача му бејаше божански заштитни знак.
Говорио би да га шајкачи штити од урока, од злих енергија, од црних мађија.
Жао ми је што Боги није чешће гостовао у неким телевизијским емисијама.
Зато што његова жива реч отвара звездане капије.
Што уводи у Акашу.
Жао ми је и што мој пријатељ Миломир Марић није у овој емисији више искористио Богија, искористио у оном најлепшем, најдивотније а праисконом значењу те речи, што му није дозволио да до краја развије своју поетику, свој поглед на свет, своју философију, своју стратегију и доктрину.
Но, не мари!
Боги је и данас присутан.
Он није умро, већ се само пресилио у Акашу, у Вишње светове.
Одозго нас посмтра, и опомиње.
Као да је ту негде, мед нама и са нама.
Погледајте и послушајте ову Богијеву беседу у Голом животу.
Погледајте је смирено и стрпљиво, без опсена, без предрасуда.
Сазнаћете много тога, много тога што нећете другде, и од других, чути.
(На левој обали Истера, 5. сечко 7524.)
(Пуковник Боги као древни ведсрбски чаробњак и посвећеник са Радан-планине.)
Пре неколико десет лета,
Рођен беше песник Светла.
Васиона наша мила,
Њега нам је подарила.
Рођен беше песник Вели,
Своје Беле Србе да весели.
Необичан песник то је,
Дању спије ноћу поје.
Ноћу дела ноћу снује,
Да нас јутром обрадује.
Само будан снове сније,
Другачије не умије.
Пева песме сваке веле,
Све су миле и веселе.
Веселе су оне стога,
Јер их прима све од Бога.
Поје песме да изуме,
Јер њих тешко ко разуме.
Њих познају Срби Бели,
Јер их она развесели.
Он о Белом Србству брине,
Да у тами не изгине.
До ничег му тако стало није,
Ко до Белог Србства и Србије.
Он с висине стално гледа,
Белом Србству не да да се преда.
За Србство се тако још нико борио није,
Од како је Белих Срба и Србије.
О Господе ал си мио,
Кад Си нам га подарио.
Васионом стално кружи,
С Боговима он се дружи.
И с Вилама он је често,
Јер је њему тамо место.
Кад је био посве мали,
Миле су га Беле Виле,
И од сваког зла га криле.
Са Њима је он зборио,
Да би себе соколио.
Кад ојача и одрасте,
Он се вине у висине,
Мед орлове у планине.
Све су Виле и Вилани,
Од вајкада њему знани.
Сву ноћ они мудро зборе,
Све до ране рујне зоре.
Србскога су Рода Виле
Јер су с нама вазда биле.
Вратиће се Оне нама,
Кад на Земљи умре тама.
Кад се Срби Роду врате,
И у Србство преобрате.
За истином песник трага,
На лаж гледа ко на врага.
Свака лаж га силно боли,
Јер истину само воли.
Тама му је страшно мрска,
Као нека неман дрска.
Против ње се силно бори,
И ратове страшне води.
Песме пише песме рише,
И ни једну нема ману,
Шири Светлост брише таму.
Светлост шири таму пара,
Рад земањског дивног шара.
У Акаши он је често,
И Тамо је њему место.
У Њој силне књиге листа,
Па му лице вазда блиста.
Акаша му помоћ нуди,
Да нас спаси чудних људи.
На предке нас стално сећа,
И минула сва столећа.
Он са њима често бива,
Да им каже шта се с нама збива.
Шта се збива Србском роду,
Док бој бије за слободу.
У тишини песник само ствара,
Јер у мноштву душа му изгара.
Са ждралима он се вазда дружи
Док Истером Србским кружи.
Годинама већ се мучим,
Ја песника да докучим.
И кад мислим да сем с њиме,
Он се вине у висине,
Мед звездана своја јата,
Од Светлости сва саздата.
Горе бива с Њима збори,
Докле душу не одмори.
Кад одмори душу своју,
Он се опет Озго вине,
Доле к нама у низине.
Тешко ми га предочити беше,
Све што ствара то је пуно сета,
Јер он није песник са овогa света.