Лирика вечног тренутка

Замислите да живите у селу где вас сви сељани, листом, мрзе.

Ви сте паметни, даровити, вредни и племенити, али вас, због нечега, сви редом у селу мрзе, а ви не можете да одгонетнете зашто вас мрзе!

Они вас, можда, не нападају физички, али ви, ипак, њихову мржњу осећате на сваком кораку, осећате је у њиховом погледу и у њиховом гласу, осећате је у ваздуху, осећате је при сваком вашем уздаху и издању, и бива вам веома лоше због тога; ви копните и венете и сахнете од паклене и бесовске енергије мржње која вас разједа и растаче како изнутра тако и извана.

После неког кратког времена, ви ћете се тешко разболети и пашћете у постељу, јер сте исцрпљени, исцеђени, измучени, измождени и затровани енергијом мржње, енергијом зла, и, на концу, пресвиснућете од страшних душевних боли.

Мржња је грозна, мржња је страшнија и од саме смрти будући да долази из најмрачнијих и најстуденијих светова.

Мржња за собом оставља грозоту пустоши; мржња пустоши планете, сазвежђа, звездана јата, васионе, светове.

Е, видите, ово вам је онострана, песничка и мистична кажа о Србима.

Село – то је свет, а ви – то је Србски Род.

Сад вам је јасно како је тешко бити Србин!

Заиста, ми живимо у свету мржње  и зла, у бесовском и пакленом свету, где је највећа храброст и највећи подвиг – бити самосвојан, самосвестан, самобитан, дичан и частан Србин!

Лирика вечног тренутка

(Слава,

чест и част

Белим Србима

и Белим Србкињама!)

Своје душмане победимо србским геном, србским кодом, србским светлосним записом.

Дичимо се србским, ведским, хиперборејским пореклом, дичимо се властитим звезданим прецима.

Наши душмани су свуда око нас, па и у нама; они су лукави, потуљени и погани, али су, у суштини, сужене свести и бесловесни.

Против њих се борите Свешћу и Свесношћу; борите се оружјем Белих Богова, духовним оружјем наших звезданих предака.

Будите мудрији и оштроумнији од наших душмана; будите недодирљиви за њих, јер ви то и умете и можете!

Неки наши душмани имају србска имена, али то не сме да вас завара!

Србско име ништа не значи без србског светлосног записа, без светлосног записа наших звезданих и божанских предака.

Србин је изабран Одозго, из Вишњих светова, и он својим бићем и суштаством следи Божју Вертикалу.

Ко се не држи Божје Вертикале – није Србин!

Он може имати на стотине србских имена, но, залуд му све то – није Србин, и не може се сматрати Србином!

(Сварог)

Божја Љубав све исцељује,

све васкрсава,

све изнова рађа.

Све што је Божја Љубав створила,

гле!

то је остаје за сва времена,

за све векове,

 за све еоне,

за све вечности.

Божја Љубав је изнад свега:

изнад свих енергија,

свих дејстава,

свих суштина и суштастава,

свих закона.

У Божјој Љубави је и Почетак и Свршетак,

 иако нема ни Почетка ни Свршетка!

Постоји само Оно што Јесте и Бива.

А све што Јесте и Бива –

то, уистини, Јесте и Бива!

Лирика вечног тренутка

Кад год осетим, да сам запљуснут таласом мржње који је стигао до мене незнано откуда – можда из неких сеновитих и мрачних светова што су дубоко скривени у мени или негде изван мене – ја гледам да то одмах сасечем у корену, гледам да што пре изиђем из тог вртлога и душевног осећања и стања које ме води у болест и смрт, јер не желим да икога и ишта мрзим у свету и световима.

И, не само што не желим да икога и ишта мрзим било где у Васељени, већ, штавише, желим да свакога и све љубим, желим да се препустим космичким и божанским титрајима и трептајима безусловне љубави, Љубави у Светлости, Љубави која је сама собом Светлост, Љубави која је сама собом и по себи Живи Бог Стварања.

Пут вечнога живота – то су моји најдубљи увиди са унутарњих путовања – води једино кроз Светлост несебичне и безусловне Божје Љубави.

Подижем поглед високо ка Сунцу

усправно стојим ко поносит брест

Богове своје дозивам, тражим

а они ми шапћу ту смо ми већ.

Тијело ми лако, а срце храбро

у глави мудрост у души мир

Перуна муње сад су ми стазе

смиреност мач а љубав штит.

Судбину моју за род свој бирам

да звјериње сјенке растачем свуд

за Србство бијело и Чаробне горе

што хтјели су да буде им црн усуд.

Лирика вечног тренутка

И Мајка Земља мора изнова да се роди, с нама да се роди.

Оздравиће, васкрснути и изнова се родити Мајка Земља и зваће се Мајка Звезда.

Сада је Мајка Планета, али када се буде поново родила биће Мајка Плава Звезда.

У овоме трену вечности, она је болесна, као и ми што смо болесни, али оздравиће ускоро, и васкрснути, као што ћемо и ми заједно с њом оздравити, и васкрснути.

Морамо Мајци Земљи да припомажемо својим дивотним мислима, својим дивотним речима, својим дивотним сновима, својим дивотним осећањима, својим дивотним визијама.

Та наша дела биће Богу Створитељу и Духу Светоме, као и Прамајци Васељени, веома мила и драга, и биће благословена од Створитеља сва дела наша која будемо чинили у Светлости Љубави Божје.

Постоје животворне

и живодајне речи,

 речи које исцељују,

васкрсавају,

стварају и рађају.

Постоје речи

од којих настају планете,

 звезде и сунца,

 речи које су богови и богиње,

 речи који су живот,

вечан и неуништив,

живот без почетка и свршетка.

Има речи

у којима обитава Створитељ,

Дух Стварања

и Прамајка Васељена,

речи од којих је све постало

и речи од којих

све што је постало

никада нестати неће.

(Александар Угланов: Капиште)

Ма шта сатанисти предузимали и чинили, већ је почела србско-руска мисија.

На Земљу се, из Језгра Космоса, низвео Дух Стварања и Ново Златно доба наступа.

Није важно шта душмани са Запада чине, важно је и битно шта ми чинимо.

Не траћите своје време и мисли на атлантисте и сатанисте, но се на себе усредсредите.

Препустите атлантисте и сатанисте Суду Васељене.

Њима ће Васељена судити због космичког бола који су вековима наносили свим словесним и самосвесним народима.

Наш је најважнији задатак, у овоме трену вечности, да се посветимо стварању нових светова у Светлости Божје Љубави.

Што год дубоко мислимо

и дубоко осећамо,

 то нам се и дешава.

Све се дешава

што стварамо

 у својим дубоким мислима,

 дубоким осећањима,

дубоким сновима

 и дубоким визијама.

И, не само да својим мислима,

речима, осећањима, сновима

 и визијама можемо

да мењамо своју судбину,

већ и судбину својих ближњих,

свих нама драгих

и милих бића,

свих бића на Земљи

 и свих иних бића у Васељени.

Можемо, заиста!

Ако верујемо,

тек тада можемо!

Све можемо!