У својим визијама често улазим у оностране вилинске светове, трагајући за својим древним звезданим прецима.

Вилинска илити вилењачка раса веома је блиска првобитној звезданој раси.

У Акаши сам открио, да су вилењаци и виле посредници између звездане и човечанске (људске) расе.

Из мешовитих бракова између звездане и вилинске расе постала су многа хиперборејска племена.

Мешање звездане и вилинске расе одвијало се изравно преко Белих Срба.

Та јака душевна и духовна повезаност Белих Срба са расом вила и вилењака сачувала се, скоро, до дана-дањег.

Пре само стотинак лета бивало је Белих Срба који су се, потајно, женили вилама.

О томе постоје усмена и писана предања, што сам ја и у Акаши открио.

У србској народној поезији, наићи ћете на доста тајинствених и прикривених трагова који управо о томе сведоче.

Бели Срби су, бесумње, посредничко племе, како је записано у Звезданој књизи Белих Ура, а то значи: племе које посредује између звездано-вилинске расе и иних човечанских илити људских раса на Земљи.

Под облаком сивим, заспала планина,
скамењену шуму иње оковало,
а по голој земљи, грешној од давнина,
са Господњег неба сребро попадало.

Кроз намет дубоки, ђед и унук газе,
над њима се звијезде процветале шире,
на рамену дјечјем, торба изаткана,
из ње старе гусле и гудало вире.
Тада, из близине, из густога луга,
проломи се урлик, грозан као мора,
а из тамне ноћи, попут жеравица,
засијаше очи вучијег чопора.
„Господе помози!“, прекрсти се дијете,
молитва му тиха, слете са усана,
па у помоћ позва Архангеле свете,
Светог Симеона и Светог Јована.
„Не плаши се сине!“, довикну му ђедо,
док кораком чврстим снијег промрзли мрви,
„Никад вуци нису, дирали Србина,
то је наше племе, ми смо исте крви!“

(Село Љуљаци у Гружи)

Лирика вечног тренутка

(Соколу са Велебита)

Језик је битнији од земаља и градова.

Један народ може да изгуби земље и градове, али ако сачува језик, писмо, предање и мит, он ће увек моћи да поврати земље и градове.

Сачувати језик, сачувати сваку реч из језика – то је наш првобитни задатак.

Од србског језика су постали многи језици.

У нашему окружењу сви језици су постали од србског језика.

Не постоје ини језици у окружењу, постоји само србски који се на разне начине зове.

Ми смо се, свесно или несвесно, одрекли многих дивотних речи из србског језика само стога што су те речи присвојили они Срби који су престали бити Србима, поставши неким новим народима, иако су из србске духовне и културне ризнице све србско присвојили.

Хајде, заједнички, да се присетимо неких праисконих србских речи које користи они бивши Срби, јудео-кршћани (католици) и муслимани.

У Душановој војсци, као и у војскама свих Немањића, постојали су војнички чинови: десетници, петодесетници, сатници и тисућници.

Десетник је онај који предводи десет војника; петодесетник је онај који предводи педесет војника; сатник је онај који предводи стотину војника;  тисућник је онај који предводи тисућу (хиљаду) војника.

Изнад тисућника налазио се војвода који је предводио од две тисуће до десет тисућа војника.

Све су ово праисконе србске речи којих се не смемо одрицати само зато што их користе они који више нису Срби.

Ево још србских речи које користе бивши Срби: тајник (тајница), творница, тисак (отисак, златотисак, звездотисак), лечник, лекарница, лекарство, крув (крух), влаче (хлаче), слап, хлебарник, пекарник, пехарник…

И још нешто.

Са србских речи треба брисати све германске наставке (суфиксе): ар и ер, будући да ти наставци кваре милозвучност србског језика.

Уместо ар или ер користите (где год може) наставак ик: лечник, десетник, пекарник…

Такође, немојте се устручавати да уместо тврде туђице панталоне користите изворну србску реч влаче (коју погрешно изговарају хлаче), јер је то више ваша реч него оних који су се одрекли Србства!

Има још доста тога, али о томе ћемо неком другом приликом.

Наше сневајуће душе

 што лепршају

понад уснулих кедрових шума

под руменим

и зеленим снегом

у тишини бескрајне ноћи

обасјава светлост

 поларног круга.

Ми смо последњи плави вилењаци,

чувари божанских тајни

 и вилинских лира,

на звезданим капијама

између видљивих

и невидљивих светова.

(Владану Пантелићу,

песнику вилењаку из Тијања)

Сваки ми је човек,

којега на Путу сусрећем,

 живо Божје огледало.

У свакоме се огледам,

 у свакоме се препознајем

и од свакога

по нешто научим.

Пут је тајанствен,

 завојит,

спиралан,

несагледан,

 бескрајан

 и вечан.

Пут је живот

без почетка и свршетка.

Данас су болесна сва бића на Земљи.

Зато што је болесна Мајка Земља.

Ако је болесна Мајка, онда ће и сва деца Њена бити болесна.

Ми не можемо да оздравимо, све док не исцелимо нашу Велику Мајку.

Јер, да бисмо ми оздравили, онда пре тога морамо да оздравимо и исцелимо Ону која рађа и храни све нас.

Будућност припада онима који ће помоћи Мајци Земљи да оздрави и ојача.

Они који буду помагали Мајци Земљи, биће благословени од Створитеља и Прамајке Васељене.

Када се у стању дубоког тиховања

 загледамо у звездано небо,

тада осећамо,

да су сва та сазвежђа

 и звездана јата,

да су сви ти овострани и онострани,

видљиви и невидљиви светови,

скривени негде у нама,

у нашем светлосном и божанском

унутарњем бићу,

да су,

у суштини,

чудесно и тајновито повезани с нама,

да су једно са нама,

те да је све то што видимо

на звезданом небу,

 уистини,

исијавање нашег

унутарњег бића и суштаства.

Манастир Високи Дечани је изграђен на рушевинама старословенског храма Бога Вида.

Немањићи су срушили храм и од његових цигала сазидали манастир.

Под је остао више-мање аутентичан.

Познато је да су молитве дечанских монаха најјаче у православном свету,

али не због тога што их врше хришћански духовници,

већ због саме јачине светог места,

односно бар су биле најјаче док политика није ушла у монашка срца и тако их саблазнила.

Елем, гробови такође говоре,

јер у порти се налазе гробови са једнакокраким крстом,

који је основа коловрата

и симболише центар са универзумом,

један од 375 симбола винчанског писма,

а у средини је коловрат или перуника!

Ко ради за Светлост,

од Светлости бива

и рођен.

Јер рођење наше

није било у прошлости,

нити ће бити у будућности;

оно се дешава

у свакоме трену –

 у овоме трену вечности!