Место Поглед изнад дома –Тијанија
Седим на Обали уске кружне капије
Пролаза за танке оностране светове
Испред мене дигао главу и гледа ме
Поскок – поглавица Радичевог дола
.
Разумем немушт – језик палацавих
Гласно му преносим Закон промене:
Тијанија је центар света и оносвета
Овде је остварено ново Златно доба
Моћан рад Витеза Праисконог Реда
Долазе и долазиће бића иних светова
И духовна – ненавикла на чврсти свет
.
Ми – рођени овде – смо једносуштни
Самоникли обезбељени и у безречју
Отварамо срца за безусловну љубав
Отварамо се за тајинство акаша записа
Дочекујемо сва бића раширених руку
.
Срцима нашим градимо високи храм
Препун дејства Аватара свих аватара
И стога молим – да не чујем за бруку
Да је нека вијугавка неког грицнула
У неразум пуцамо до последњег дима
Пренеси поздрав роду и роду шарених
Једно смо! Немојте ви нас нећемо ми вас!

(Необјављена збирка песама – Појео сам ја-буку)

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Медитација; Википедија

…

Ево описа суштине медитативног искуства:

Када затвориш очи, пројекција твог спољашњег света нестаје, али је још увек можеш пројектовати „унутрашњост очних капака“.

Поента медитације је да се вољно потпуно укине пројекција физичке стварности и потражи базу=базу=средњу на којој сте и у коју сте пројектовали своју претходну перцепцију

Овај блок је ум.

Без пројекције информација, и сензуалне и интелигентне, сама позадина остаје ПРАЗНА.

Мисли су и пројектовани објекти у њој, а све док мисли постоје у твом уму, то је знак да си усредсређен на предмете а не на празнину.

Предмети су оно што чине „буку“ у тишини празнине.

Па шта би требало да урадиш?

Док затворених очију гледаш у половину разума, буди свестан својих мисли.

Када постанете свесни својих мисли и можете их јасно препознати у свом Уму, тек тада можете својевољно усмерити пажњу на размак (простор) између њих.

Када довољно дуго, у потпуном присуству, држиш фокус у празнини… мисли се разликују. Зашто то?

Јер да би се прилепили уз вас и окупирали вашу пажњу, морате да их поправите фокусом. И пошто је фокус фиксиран у празнини, мисли се шире, отпадају, а празнина постаје оно што ти заузима пажњу, постаје већа, док из ње не нестане.

То је када доживиш потпуни мир тишине.

У том миру сада твоја душа може несметано да утисне божанску искру. Од тада пратите искру, усредсредите се на њу и она ће вам донети незамислива открића, која ће ваш дух прихватити и када сте спремни за то, тумачите интелектом и пројектујте их у стварност.

Осећам како семе румено плаво клија у мени
у бразде дубоке бачено сред опролећале јесени
.
Поља ми беху од душе растресите
и хумусних сени.
.
У време сетве облак радосни коло поведе
и јужни заигра ветар што веселост буди.
.
На кори храста столетног у крошњи неба урезах
речи да трају.
.
Музиком понесена загрлих Дунав и Саву, лабуде све
Лепршаве семенке птичија лака крила.
.
Пролеће што тка ћилиме шарене
Згоди ме у око пупољка нежна стрела
Песма је извор вечни који сам негде срела
Песма је љубав којој се подадох и коју сам хтела.
Пробудих се једног јутра загрцнутог у гондоли
Плавој
Ко да се пролеће у цвету багрема са мном ојави.
.
Песма и ловци у шарене дуге ловљени смо били
За нама столећа исткана даљином-
Ко суза кад се ка небу уздигне
И траг даљином писан
Оста- у плавој трави.

Фото: Храст тијањски у јесен; Википедија

Распукло се небо као зрео нар.
Црвена од крви, низ лица, киша капље,
натапа боре, корита, усјеке старости.
Са неба глас нечујно вапи
о младости…
.
Гдје ли оде, моја пуста младости?
Румено ко булка срце грамзиво туче
вапаји живота из груди ко таласи хуче.
Још једном би живот о стијење да се разбије
у безброј пјенушавих капи што лице мије
и крене на починак, утом прије.
.
Далматинско моје небо, призиву душе усхићене,
крваве сузе просипаш на молитвено бдјење,
као лист са гране полетјех ка теби ласно,
док нар зри и пуца у јесен златну,
питам се, да ли је за опрост касно?
.
Крваве су ране завичаја док душа у туђини пати
крваве ко нар што ме у младост далматинску врати.
Како да затворим небо што боли наше ране,
како да вратим прохујалу младост,
безбрижне ноћи, тренутак среће што у сјећање стане?
.
Гласници неба шуте ко слутња у сумрак што се јави,
далека и страна огрезла у греху задоцнулог покајања,
крваво је небо о којем прогнаник у вјечности сања,
док миро Божије тече, из њега исконска љубав израња.

Фото: Планине Јужне Далмације; Википедија

Господе који јеси и који бдиш над пољем
над гором и над водом над сваким живим створом
Господе који можеш поведи Господе бољем
поспи Господе благост помилуј одговором

Господе који штитиш окрепи и оснажи
подај Господе вољу мудрости мало праха
одбрани Господе душу понешто бар уважи
црне одагнај мисли и ослободи страха

Господе који гледаш кроз свевидеће око
ослушни лелек звона ропац века по дану
отишло се далеко далеко и дубоко
усели Господе спокој живу зацели рану

Фото: Епифиза; Википедија

Зашто све је загонетка?
Зашто учимо кроз бол?
Зашто да би знао ко сам
Морам чути свога претка
Што у мени свира мол?
.
Волим што је тако
Али зашто је све тако?
.
Зашто сунце греје дању
А баш месец светли ноћу?
Желим да ми нико
Не дира самоћу,
Ко цвркут у грању
На њу сам се свико!
.
Одговор за све баш
Лежи у игри,
Што мораш да све знаш
Да би живота лепоту
Видео у чигри?
Мораш да даш
Сву своју доброту,
Љубављу што пири,

Људима!

Фото: Зашто; Википедија

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу
.
Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти
.
Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Фото: Фототека Србског Журнала

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба“.

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…

Фото: Петровачка цеста, сећање; Википедија

Фото: Шипак, дивља ружа; Википедија

Израсла је на ливади сама.
Разгранала се у жбун,
расцветан,
густ.
.
Од ветра је не штити ништа.
Киша кваси латице,
мирисне,
нежне.
.
Сунце је чини ведром и сјајном.
Снег навеје у грм чаробни,
бео,
чист.
.
Кад олуја дође
нема заклона да се склони.
Стоји и немо чека,
дивља ружа
сама.
.
Израшће други жбун
да укрсте прах цветни,
да замиришу,
залелујају
заједно.
.
Стоји на ливади сама.
.
Поглед на равницу, грм дивље руже, 19.мај 2010

Опале травке на стазе мрава
у смирај неких зимских вечери
и тако ињем посутих глава,
чекају безброј Зиминих кћери.
.
Ја с њима, тако, снежним и белим
у неке касне, вечерње сате
на стазе мога детињства пожелим
у давне сутоне да ме врате.
.
Па да ме опет снежним друмом
повезу оне саоне луде,
заискри оно иње, над дудом,
и све што је било, буде.
.
Ил’ да ми опет коњи јуре
на Бадње вече у родно село
и да под Сунцем никад не умре,
у ињу, дудово грање бело.
.
-Па деда Митар на салаш доће,
упрегне Чилу и Везира,
испод дудовог грања прође,
-саоне клизе до царског мира.
.
-И често тако мисао хитра
у мој се живот вешто прикраде.
Сећању на мога деда Митра,
моме се оку суза искраде.

Фото: Коњаници доносе бадњак; Википедија