Има тренутака,

кад осећам и видим,

како сам крхко,

слабашно и трошно биће;

 има тренутака,

 кад ми се чини:

ди ништа не знам,

 да ништа не умем

и, да ништа не могу.

И, управо

у таквим тренуцима, гле!

 ми бивамо најближи

 и најдражи Богу.

Јер,

Бог нас највише љуби

 онда кад нам се чини

 да смо јадни,

ништавни

и посве недостојни

Милости

и Љубави Божје.

Лирски записи из Акаше

Велика Завера против Белих Срба стара је неколико тисућа година, због тога што су Бели Срби, од свих хиперборејских и аријевских племена, најчвршће повезани са Звезданом Расом, са расом Ведских Богова.

Сва ина хиперборејска и аријевска племена давно су потпала под утицај Ватикана, којим су још у деветом веку завладали људи-змије и људи-змајеви, који су над Европљанима спроводили како ментално тако и биолошко декодирање, претварајући Аријевце Хиперборејце у хибридну расу човеколиких змија, змајева, гуштера и иних гмазова.

Будући да су Бели Срби изравни потомци Белих Ура, великих хиперборејских посвећеника и чаробњака, следбеника тајних галактичких духовних знања и вештина, самим тим поробљавање – путем преумљења, преусмерења, преуверења илити менталног и биолошког декодирања – Белих Срба, а због њиховог божанског светлосног записа, није могло ни магијом ни силом, као ни претњом, успешно да се обави.

Једино још Бели Срби од свих иних европских народа имају живо предање, живо сећање и живу свесност  о свом звезданом и божанском пореклу.

Када би људи-змије и људи-змајеви, који су на Земљу дошли из мрачних пространстава Васељене, успели да униште Беле Србе, тада би ти црни ентитети, за многе векове, посве завладали човечанством на Земљи.

У Звезданој Књизи давно је записано:

Кад нестану Бели Срби, тада више неће бити Божанског Човека на Земљи!

Лирски записи из Акаше

(БраниСлави, Белој Србкињи из Подгорице.)

Србима и Србкињама никада није било лако.

Зато што су Срби и Србкиње!

Јер, није дано сваком да буде Србин, и није дано свакој да буде Србкиња.

Зато многи од оних, који се роде као Срби и Србкиње, после неког времена беже из Србства, постајући нешто сасма друго, јер не могу да носе божанска дејства и божанске енергије Србства Вертикале.

Бити Србин и бити Србкиња, значи: бити изабран!

Ко су изабрани?

Изабрани су посвећени, и изабрани су одговорни, посвећени и одговорни Створитељу, Духу Стварања, Мајци Васељени и Мајци Природи, те Роду и Родини.

Али, постоји праисконо проклетство, од наших Белих Богова и Звезданих Предака, које до краја, кроз многе нараштаје, прати све оне који се одрекну Србства.

Они губе благослов и милост Богова и Предака, и никада потом не нађу ни смираја ни смирења нити уточишта у свету.

Но, нећемо више о њима!

То је њихов избор, и то је њихов усуд.

Свако је од нас дужан да се поново роди, да роди самога себе и, да васкрсне самога себе.

Онај ко није родио самога себе, тај се, уистини, и није родио!

То су тајна знања наших Белих Ура.

Све што се дешава,

дешава се на време

 и у прави час.

Све што је прошло,

никада није прошло

нити ће икада проћи.

Оно што нам долази,

 већ је негде било

 и поново ће бити

ко зна где и када!

И ово сам видео и освестио:

наш живот

тек онда почиње

да има смисла,

 када се –

 свакога дана,

и свакога часа у дану –

 вазда изнова рађамо.

Заиста, рођен је само онај,

који је самога себе,

из Духа и Свести,

родио!

Лирски записи из Акаше

Не знам, заиста, не знам, да ли је Поезија спасила свет, да ли је и колико спасила других бића мени сродних и сличних, али знам, поуздано знам, да је мене спасила, и да ме још увек спасава.

Поезија ме спасава, Поезија је ме води Путем навише, Поезија је моја звездана, космичка и божанска Вертикала, Поезија је моје сребрно, златно и дијамантско уже које ме повезује са Створитељем, ка Вишим световима светлосних и божанских бића.

Без Поезије мене не би ни било у овоме свету!

Јутрос ми поштар донесе једну дивотну књигу Поезије, из далеке Америке, из Бостона, и, обрадова ме, веома.

Из заборављеног света у вечност, наслов је дивотно опремљене књиге Поезије песника Милорада Максимовића.

Не зна се, уистини, да ли је ова књига лепша за читање или за гледање!

Најпре сам књигу само држао у рукама, да јој осетим душу, да успоставим с њом онострану и тајинствену, душевну и духовну везу, да бих је као Биће Сушто, као Биће Поезије, доживео и упознао онако како се ближњи свој доживљава и упознаје.

Уз Милорадове дивотне лирске песме које доносе дах, радост, милину, чистоту и свежину тајинствених оностраних, вилинских, вилењачких и божанских светова, ту су и прелепи девичански чисти и јасни акварели и цртежи Песникових пријатеља, сликара и уметника.

Још нисам прочитао Милорадову књигу Поезије, још нисам ни илустрације (цртеже, аквареле) који иду уз ову Поезију, који извиру из ове Поезије, ваљано и посвећенички разгледао – зато што ја имам свој песнички и вилењачки однос према Поезији; зато што ја Поезију читам дуго, данима и недељама, пажљиво и стрпљиво, стих по стих, реч по реч – али, већ сада, у овоме трену и даху, могу и вама да је препоручим, искрено, од срца.

У предговору својој песничкој књизи, Песник нам тајинствено и вилењачки поручује:

Дође тако време када ти душа пошаље сигнал буђења.

Веома често је тих и нежан скоро нечујан и врло често занемарен.

Али кад га чујеш, осетиш и скроз прихватиш – онда се деси чудо!

Чудо тебе.

Некада давно у добу давно заборављеном је постојао свет где су светло и тама кројиле своје приче међу људима.

Из тог света вам доносим сећања, патње, радост, тугу али пре свега – Љубав.

Љубав – ту моћ вечног живота и промене.

И ево је сад из тог давно заборављеног света – у вечност!

Овај Предговор је, гле, сам по себи – песма!

Њиме је скоро све за душу већ речено.

(Замолићемо Песника, Милорада Максимовића, да нас обавести, како љубитељи Поезије могу доћи до његове књиге.)

Лирски записи из Акаше

Љубав према Србији и Србству подразумева, свакако, и љубав према Богу и Природи, као и љубав према свим бићима и створењима Божјим.

А можемо и овако да кажемо: најпре љубав према Богу Створитељу, па затим љубав према Мајци Васељени и Мајци Природи, те иза тога љубав према Србству и Србији.

Јер онај који љуби Бога Створитеља, Васељену и Природу, љуби, зацело, свој Род и своју Родину, своју Домају.

Онај ко путује Путем Светлости зна само за љубав.

Он не мрзи никога и ништа.

Мржња је најподмуклији човеков непријатељ.

Ко истински љуби Род и Родину живи само за љубав.

Он љуби Род и Родину, али уопште не мрзи ни највеће душмане својега Рода и Родине.

Такви су бивали најдичнији и најславнији србски ратници кроз векове.

Такве је кроз све ратове, битке и бојеве водила само љубав, божанска љубав.

Ратник који улази у битку с љубављу, с љубављу ће и изићи из битке.

Онај кога уводи мржња у бој, с мржњом ће и скончати у боју.

Јер, тамо где је мржња – Бог није присутан!

Лирски записи из Акаше

Најтеже је човеку у овоме свету.

Не говорим о људима, већ о човеку.

Велика је разлика између човека и људи.

То су, скоро, две расе.

Људи има много, али је редак човек.

Србски језик скрива многе духовне и космичке тајне.

У србском језику је јасна разлика између човека и људи.

У другим индо-европским језицима нема такве разлике, нема таквих духовних и космичких тајни.

Зато србски језик и јесте Језик Мајка свих иних индо-аријевских и хиперборејских језика.

Заиста, већина људи нису уопште човек.

Већина људи су нешто посве друго.

Са становишта тајне духовне науке, човек је на путу да постане бог.

Али, бог у оном изворном и праисконом значењу те речи.

Човек још није бог, и то и јесте разлогом и узроком свеколике човекове патње у овоме свету.

Није бог, није оно што се зове људима, а није ни животиња.

Човек је као онај чардак, из србске народне приче, ни на Небу ни на Земљи.

Он је негде између Неба и Земље.

Земља га одбацује, а Небо га још не прихвата.

Човек је божанство распето на крсту.

Распет између вертикале и хоризонтале, између Неба и Земље.

Да би човек био прихваћен од Неба, да би постао божанство, он мора да се одрекне свега онога у чему људи уживају.

Буквално, све људско мора да одбаци, а једино да сачува љубав и самилост према људима.

Не сме да презире и одбацује људе као сушта бића, но, с љубављу и у љубави да се издвоји и удаљи од људи зарад својега спасења.

Наравно, болно је за човека одвајање од људи, болно је за њега свако одвајање.

Но, то је једини начин и једини пут навише.

Човек каквим га је Створитељ створио на самом почетку јесте биће самилости и љубави.

Човек је биће које не убија и не наноси патњу и боли, како ближњима тако и суближњима.

Човек никада у својој повесници, од самога почетка без почетка, није био палео-ловац.

Палео-ловци су били људи.

Човек је био и остао биљојед.

Он се храни шумским плодовима и биљкама које или налази у пољу или, пак, и сам узгаја.

Човек је палео-ратар, који се храни Светлошћу.

Светлости нема у месу животиња.

У месу је Тама.

Човек престаје бити човеком када почне да се храни месом.

Тада се упада у Таму и сврстава међу људе.

Ово су тајна духовна знања наших хиперборејских и аријевских предака.

Они који се хране месом, поготову месом неких племенитих живота, олако могу бити запоседнути различним мрачним ентитетима са Астрала.

Много је запоседнутих људи.

Много је више запоседнутих него што то можете и да замислите.

Месо и крв живота које једемо, вуче нас у Таму, вуче нас у доње светове који су криво огледало горњих светова.

Оно што једемо, то и сами постајемо.

Можда не одмах, али после неког времена – свакако!

Ако једемо месо, онда ћемо и сами бити месо за нека змијолика и змајолика бића са Астрала.

И ово су древна знања наших звезданих предака, наших Белих Ура.

Наша храна мора да буде Светлост.

А то су биљке, плодови дивљи и питоми, као и мед.

Не једите ништа од онога у чему нема Светлости, тако нам поручују наши звездани преци.

Удишите Светлост,

пијте Светлост

 и храните се Светлошћу!

Светлошћу Створитеља.

Светлошћу Живота.

Не удишите,

не пијте,

и не једите

ништа што је од Таме!

Не наносите,

ни на који начин,

другим бићима

 патњу и боли,

 јер све што будете

другима чинили

 и вама ће

бити чињено!