Ако у трезорима најдубљих памћења Европљана почива идеална империја, која их повремено покреће у велике подухвате обнове и остварења тог сна, онда мора постојати и њен идеални народ, дакле људски корелат тог облика политичког јединства, односно целовитости. Сам преисторијски или надисторијски положај те невидљиве империје упућује нашу запитаност ка примордијалном завичају те народу који је започео миленарну пустоловину расејања дуж путева евроазијског континента и коначно, света. На тим путевима многи народи су нестали или су се претопили у друге, као поражени и покорени, али често и као победници, те освајачи. Данас, на некој замишљеној прозивци, на стотине евроаријских народа не би имали ниједног човека, потомка и заступника да самосвешћу и гласом потврди њихову присутност. Међу преосталим нацијама нема ниједне која изравно и потпуно сачувана потиче из првог циклуса расејања. Преостале нације међусобним разликама осведочавају различите историјске и просторне путеве искустава, што су их само удаљавали од првобитне целовитости.
Свако ко је икада покушао да основне различитости европских нација стави у један оквир морао је опазити како се оне међусобно допуњују, као делови неке идеалне целине. Као да је миленарна пустоловина евроаријских народа служила да поствари богатство различитих могућности садржаних у примордијалном народу и његовој целовитости. Судећи по чувеној заповести Фридриха Ничеа која има моћ да просветљава, попут формуле аријске иницијације: тат вам аси! ( то ти јеси!) тај примордијални народ још увек живи, кроз истинске Европљане: „Погледајмо се у лице: ми смо Хиперборејци! Доста добро знамо колико по страни живимо. Ни по земљи, ни по мору нећеш наћи пут који води Хиперборејцима; већ је Пиндар то знао о нама. С оне стране севера, леда, смрти тамо је наш живот, тамо је наша радост.“
По свему судећи, међу савременим европским нацијама најближа Хиперборејцима је руска. Није у питању само чињеница да Руси претежно настањује управо оне области за које се претпоставља да су прадомовина евроаријских народа. Ако су ти простори први завичај народа који су се око хиљадите године нове ере стопили у руску нацију, онда ту стојимо пред јединственом снагом староседелаштва, које ни највећи ветрови историје нису успели искоренити и сломити. Ако је, пак, основана тврдња из Несторове Повести минулих лета да су подунавски простори празавичај словенских народа, онда морамо закључити да су преци Руса предузели јединствени покрет повратка ка хиперборејској прадомовини. Можда је носталгија српских Крајишника за Русијом што их је водила од лимес-а аустроугарске империје на прве одбране Русије од туранских завојевача, много дубља, него што исповеда Пишцевић у својим успоменама и што претпоставља српски писац Милош Црњански, у роману Сеобе.
Од времена уједињења низа словенских народа и одговарајућих државица у руску нацију и државу империјалних перспектива, окосницу њене повести чини сасвим јединствена суздржаност, душевна повученост и духовна удаљеност или узвишеност спрам свих позива из европске арене на учешћа у великим културним и цивилизацијским покретима. Та појава не може се објаснити некаквом душевном тромошћу, а још мање „заосталошћу“, јер повест руског народа широко доказује поседовање ванредно будног и истрајно радозналог те далековидог погледа на свет. У питању је карактеролошко својство без премца међу европским нацијама, које осведочава управо Несторов летопис, пружајући величанствену мапу богатства расних и етничких, културних и религијских различитости света. Имајући у виду управо дирљиву неукост Нестора задивљују размере његовог погледа по хоризонтима света, које се могу мерити само са обухватима великих хеленских историчара и географа.
Већ и само предање о успостављању руске државе под вођством Рјурика по коме су Руси позвали норманске племиће да им владају, као да нису имали велика државотворна искуства, о којима сведочи Велесова књига указује на повученост о којој говоримо. Иван Кирјејевски, први философ славенофилског покрета, сматра пак да је руска круна уступљена странцима како би се избегли сукоби између домаћих претендената. Сумњу у повесну основаност тог предања изазива чињеница да се оно појавило касније од Иларионовог Слова о закону и благодети те Сећања и похвала кнезу руском Владимиру, који родослов династије изводе од кнеза Игора. Ипак, сама вољност руског народа па и већине славенофила да то предање усвоје одаје форме ментис која је јединствено изнад сваке таштине. Према учењу славенофила Константина Аксакова, Словени су уступили Норманима посао стварања и управљања државом јер су спознали да је она нужност, али су истовремено хтели да сачувају своју заједницу те своје етичко и животно начело од сваког мешања и поистовећивања с политичким и државним.
Најдубље, посредно осветљење метафизичких корена те руске суздржаности пружа нам Лав Толстој у роману Рат и мир. Ток приповедања ту бива често прекидан да би писац изложио, у облику философског огледа, своје учење о космичким размерама узрочности сваког догађаја и сваке појаве. Стога и токови, облици и исходи сукоба на бојном пољу одступају од ратних планова и стратегија. Уместо да делује у свету имајући у виду само сопствену вољу и непосредну околину њеног предмета, човек треба да сагледа управо целину света и светских покрете те да им прилагоди своје учешће. Толстој ту стоји на прагу аријске доктрине о „деловању неделовањем“, „господара света“, оличеном непомичним средиштем у точку светских промена. По Толстоју, генерал Кутузов је извојевао победу над Наполеоном управо зато што се суздржавао од залудних стратешких планирања и одлучивања. То оличење суштинске природе руског човека Толстој нам најсажетије открива посредством опажања принца Андреја Болконског, који се након сусрета с генералом Кутузовом и повратка у своју регименту осетио много спокојнијим спрам исхода рата: „Што је више видео у том старцу недостатак било какве црте особености… а уместо интелигенције (која окупља догађаје и извлачи закључке) способност за спокојну контемплацију тока догађања утолико више се осећао увереним да ће све ићи како треба да иде. «Он неће учинити ништа на сопствену иницијативу. Неће интервенисати, ништа неће предузети», мислио је принц Андреј, «али ће ослушкивати све, памтиће све, ставиће све на своје место, неће онемогућити ишта корисно и неће допустити ништа штетно. Он схвата да постоји нешто јаче и значајније од његове воље: неизбежни ток догађаја; и он зна да их види, да разуме њихово значење, и, имајући у виду то значење, зна да се одрекне узимања учешћа у тим догађајима, зна да одустаје од своје воље упућене другом.“ (111,16)
„Лепота ће спасти свет“
Посебни аспект те руске суздржаности је равнодушност спрам преовлађујућих, друштвених мера „земаљских“, материјалних вредности. Многи руски писци сведоче и о спремности племства да с осмехнутошћу баца у ватре страсти безмерна материјална богатства. Ипак, у тим призорима преовладава усиљена охолост и активни презир, својствен делотворном песимизму, који су туђи психологији руског народа те чине део карактерних црта стечених на путевима отуђења племства. Права руска равнодушност спрам друштвених мера „земаљских“ вредности изражава се једним немим, спокојним и сувереним презиром. И то је Толстој добро уочио те изразио у роману Рат и мир, кроз осећања Пјера Безухова: „Друго осећање било је неусловљен, искључиво руски презир спрам свег оног што је уобичајено, извештачено, људско, спрам свег оног што већина људи сматра врховним добром света. По први пут Пјер је осетио то чудно и фасцинантно осећање у палати Слободски, када је, у једном магновењу, осетио како богатство и власт, и живот, и све оно што људи праве те чувају с толико напора, чак и кад нешто вреди, вреди само због задовољства с којим се одбацује. “
У разноврсним чиновима тог задовољства одбацивања земаљских вредности руски човек „ставља на испит своју моћ и снагу, изјављујући присуство једног супремног суда живота, суда који почива изван људских услова“. ( 111,27) Веродостојни, руски поглед на свет „земаљских“ вредности преокреће уобичајену перспективу, као по узору на такозвану „обрнуту перспективу“ православног канона живописања светих твари. Материјални аспект је на дну, а лепота на врху руске хијерархије „земаљских“ вредности. Дубоку увреженост те мере у руском бићу потврђује и предање о опредељењу Руса за хришћанску вероисповест. Према легенди коју нам преноси Несторов Летопис руски избор хришћанства није учињен под смртном претњом и принудом или силом политичког пробитка елите, па ни под утиском јеванђељских порука љубави или ужасних обећања Откровења већ искључиво врлином естетског опредељења: „Ходисмо у Бугаре, гледасмо како се клањају у храму, званом џамија, стојећи распојасани; поклонивши се, сједају и гледају тамо и амо, као бијесни, и нема весеља у њима већ туга и смрад велики. Није добар закон њихов. И дођосмо у Нијемце, и у храмовима њиховим видјесмо многе службе али нисмо видјели никакве љепоте. И дођосмо у Грке, уведоше нас тамо гдје служе Богу својему, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи; нема на земљи таквог погледа и љепоте такве, и нисмо паметни како да о томе испричамо; само ово знамо ондје Бог с људима пребива, и служба је њихова љепша од оних у другим земљама.“
Да естетски избор вероисповести није био плод случаја већ одлука донета из суштине руског бића сведочи склоност руских мислиоца да лепоти поверавају највеће задатке: од принца Владимира Одоевског, који је указивао да се човечанство може уздићи из стања условљеног првобитним грехом те стећи изгубљену људску целовитост предузимајући естетски пут образовања и усправљања до Фјодора Достојевског који нам пред хоризонтима „последњих времена“, кроз речи Карамазова поверава своје уверење да ће лепота спасти свет. То уздање у лепоту извесно није хришћанског порекла већ је укорењено у евроаријској форма ментис и одговарајућем светоназору. Као и у сваком Европљанину, у сваком Русу идеја лепоте је посредована хеленско-римском културом, коју су Руси усвојили заједно с византијском предајом наслеђа римске империје. Уздање у лепоту је један од низа осведочења очуваности прехришћанске баштине у мислима и срцима руског народа. Изабравши хришћанство источне уместо западне цркве, Руси су сачували знатан део трезора културе „старе вере“. Основно начело разликовања православља спрам католицизма „Хришћанство је вера, а Бог је закон“, насупрот римског „Хришћанство је закон, а Бог је вера“, дакле, ванредна отвореност православне цркве за различите путеве вероисповести, са којих су многи народи доносили и у њу уносили своја прехришћанска наслеђа, објашњава очуваност и живост многих древних, прехришћанских, па и преисторијских идеја, веровања и обичаја. Већ и сама заснованост самосталних православних цркви на стварним нацијама, којима у сваком часу историје одговарају – допринела је развитку и оснажењу њихових чуварских улога спрам одговарајућих културних баштина. Уосталом, за разлику од западних Европљана, које муслимани истрајно подсећају да им дугују темељно образовање, упознавање с делима хеленских философа која су им продавали арапски трговци у кругу византијске цивилизације веза с хеленском традицијом, ни у једном тренутку није била прекинута већ стално жива и плодоносна. Под светлом изложеног схватљиво је како су Руси успели да кроз низ векова сачувају своје основне особености. Такође је извесно да ниједан европски народ није толико дубоко као руски усвојио наслеђе империје. Најуочљивија мера тог усвајања је неусловљива узвишеност над сопственом националном самосвешћу. Историја сведочи да су се у временима криза или пораза остале европске империје распадале на стварне или потенцијалне етничке или националне састојке. Код Руса осећање припадности империји је изнад осећања припадности нацији те стога они остају увек и свуда верни Русији, чак и у тренуцима највећих пораза и страдања.
Премда је код Руса национална самосвест веома снажна, она је увек и свуда била те остала подређена империјалној самосвести. Отуда реч „Рус “ и данас, у свакодневној употреби, означава пре свега припадника вишенационалне заједнице чија се држава зове Русија. У питању је појава која указује на сакралну, метафизичку природу државе коју Руси носе у својим мислима и сновима. И ту видимо како просијава византијски посредовано наслеђе римске империје, коме Руси дугују према опажању Константина Леонтјева своју уједињеност и нечувену снагу:
„Византијске идеје и осећања чврсто су сјединиле у једно тело полудивљу Русију. Византизам нам је дао снагу да издржимо татарски погром и дуготрајно плаћање данка. Византијски лик Спаса на великокнежевској застави штитио је Димитријеву верујућу војску на ратном пољу, на коме је Московска Русија први пут показала Татарима да више није она ранија, раздробљена и расцепкана Русија. Византизам нам је дао снагу у борби са Пољском, са Швеђанима, са Француском и Турском. Под његовим окриљем, ако му останемо верни, имаћемо снаге да издржимо и притисак целе интернационалне Европе, ако би она некад покушала, пошто код себе уништи све узвишено и лепо, да и нама наметне трулеж и смрад својих нових закона о малој земаљској свесрећи, о земаљској радикалној светривијалности.“ (Леонтјев, 1994)
„Последњи Европљани“
Делујући супротно култури и традицији, тежњама и вољи руског народа, уводећи насилно тековине и изуме али и идеје те установе, обичаје и моде западноевропске цивилизације, цар Петар I је изазвао вековни потрес и раскол. Одвајање руског племства од народа било је обележено низом мера: од премештања престонице из Москве у Санкт Петерсбург до усвајања француског језика, не само за дворске и салонске, већ и свакодневне, те и интимне разговоре. Од тог историјског часа руска елита постала је управо захваљујући чедној целовитости руске душе идеална лабораторија за крајња испитивања, ин виво, свих, па и најекстремнијих западноевропских идеја и идеологија, веровања и сујеверја. Романи Достојевског пружају спектакуларне увиде у те лабораторије и нечувено доследне те искрене исповести испитивача. Главна личност романа Зли дуси, принц Ставрогин, упућује несвесне заморчиће у низ екстремних философских и политичких идеја тог времена које ће одредити судбину XX века, е да би сагледао њихове исходе на испитима живота. Неко од западноевропских осматрача тих руских искушавања идеја Запада закључио је своје увиде подсмешљивим опажањем како Руси „све схватају сувише озбиљно“, не схватајући да је тиме заправо изрекао поразни суд о човеку Запада или о његовим идејама. Учи нас Езра Паунд: „Човек који нема храбрости да стоји иза својих идеја или не вреди као човек, или његове идеје не вреде ништа.“
И управо Достојевском дугујемо откриће посебне димензије руске целовитости, која у себи потенцијално садржи све европске нације. Гроф Версилов говори сину о утисцима стеченим пред сликом Златно доба Клода Лорена и у борби против париских комунара, на страни Пруса: „Јесте, баш тада је Комуна запалила Тиљерије… О, не узнемиравај се; знам да је то било ‘логично’, и одлично могу да схватим неодољивост савремене идеје; али, као носилац више руске културне мисли, нисам могао то да допустим, јер је виша руска мисао баш у свеизмирењу идеја. А ко би тада у целом свету могао да схвати такву мисао: лутао сам сам. Не говорим о себи лично, говорим о руској мисли. Тамо је била борба и логика; тамо је Француз био само Француз, а Немац само Немац, и то јаче него икад у њиховој историји; према томе, никад Француз није наносио више штете Француској, ни Немац својој Немачкој, него баш тада! Тада у целој Европи није било ниједног Европљанина! Једино ја, међу свим тим петролејцима, могао сам им рећи у очи да је њихово спаљивање Тиљерија погрешка; и једино сам ја међу свим конзервативцима -осветницима могао рећи тим осветницима: да је спаљивање Тиљерија злочин, али пак логичан. Зато, мали мој, што сам само ја, као Рус, био тада у Европи једини Европљанин… Једино је Рус, и то чак и у наше време, дакле још много пре но што се буде свео општи рачун, стекао способност да буде у највећој мери Рус баш тада кад је у највећој мери Европљанин. У том и јесте битна национална разлика између нас и свих осталих, и у том погледу смо ми нешто потпуно засебно. У Француској сам Француз, са Немцом Немац, с античким Грком сам Грк и, тим сам, у највећој мери Рус. Тим самим сам прави Рус и најбоље служим Русији, зато што носим њену главну мисао“. (Достојевски, 1979).
Дакле, није случајно што из тог руског осмотришта европске самосвести потичу најдубље спознаје слабости и болести које шири западна цивилизација. У том домену руска, славенофилска мисао далеко је превазишла домете својих узора у немачком, романтичарском покрету. Саобразно основном својству руског бића, главна спознајна перспектива славенофилске мисли од Ивана Кирјејевског до Алексеја Хомјакова циља распад целовитости човека и заједнице под дејством идеја и сила цивилизације Запада. Примерице, у гносеолошком домену, са становишта славенофилског идеала „целовитости разума“ где логичкој спознаји временски и хијерархијски претходе воља, као формативно и информативно начело, те вера, као непосредна, такорећи предкатегоријална моћ опажања Хомјаков врши позитивну критику западњачког рационализма, што раскида ту органску спрегу, уз последично деградацију сазнања, која постају пуки и површни одрази ствари и појава. Под светлом „целовитости разума“, пак, ствари и појаве бивају такође целовито доживљене и преображене у чињенице нашег унутрашњег живота. И за Кирјејевског „логичка мисао, отцепљена од других спознајних способности је особита карактеристика интелекта који је изгубио своју целовитост“ (Кирјејевски, 1911).
Поглед Ивана Кирјејевског је много већих размера, али и он га започиње од позитивне премисе, идеала целовитости човека чије су поједине способности органски усклађене из заједничког, метафизичког средишта. Човека Запада карактерише управо распад тих веза: свака способност делује за себе, независно од драгих, и управо тако Кирјејевски објашњава успевање цивилизације Запада да остварује макар привремени напредак у појединим доменима, упркос општег духовног слабљења. Кирјејевски уочава узрочнопоследичну спрегу између протестантизма који уображава да је хришћанска истина доступна логичком разуму, дакле сваком човеку рационализма и демократског егалитаризма. Рационализам подрива сваку идеју и стварност заједништва отуђујући индивидуални разум од оног надиндивидуалног ума и одговарајуће саборности. На том путу човек се отуђује и од свог Творца. Идеолошки корелат, либерална демократија, разарајући традиционалну заједницу држи јединке на окупу само спољном спрегом, што омогућава идолатрији приватног власништва и одговарајућој похлепи да обездушују и опустошују људске односе те претварају људе у робове ствари, крајњу супротност целовитости човека.
Идеал целовитости човека и саборности људи био је позитивна основа славенофилских критика реформи Петра I. Те реформе су ванредно ојачале моћи руске државе у арени света али су разориле руску заједницу уневши у њу западњачке клице раслојавања и раздора, неслога и сукоба. Према опажању Кирјејевског та заједница „није познавала гвоздена раздвајања друштвених класа, окренутих себи, нити једностране привилегије и неизбежне политичке те моралне сукобе што из тога проистичу, ни презир, мржње и зависти једног слоја према другом. Принчеви, бојари, свештенство, народ, принчевска, племићка, градска, ратарска удружења, све класе и сви слојеви заједнице били су прожети јединственим духом, јединственим уверењима и мислима, јединственом тежњом ка заједничком добру.“ (Кирјејевски, 1911)
У тој руској, као и свакој идеалној традиционалној заједници, различитости не ратују већ радије сарађују. Послуживши се ванредно дубоком а савршено сажетом интуицијом Дрије Ла Рошела „Русија је и Цар, и комунизам, и још више“ (Drieu La Rochelle, 2002) могли би се слободно рећи да у таквој заједници човек може бити истовремено монархиста, комуниста и још више а да ни у једном тренутку не западне у противуречје. Управо противуречја „левице“ и „деснице“ до размера грађанских ратова сведоче о болесном стању модерног друштва и одговарајуће мисли што запада у вртлоге редукционизма и јаме партикуларизма, неспособна за холистички поглед на свет.
На пресудном испиту историје, пред изазовима насилно увезене, туђинске и антируске револуције, показала се сва погубност и дубина процеса отуђења руске елите од руског народа, па и државе. Руска елита није била на висини тих изазова те је својим слабостима суштински издала не само народ вец и цара те империју, премда је пред избијање Првог светског рата, у свим цивилизацијским доменима поређења од науке и технике до привреде, успон Русије указивао да ће она веома брзо постати водећа сила света. Неопходно је истаћи да руска империја, као и аустроугарска, није претрпела идеолошки, већ војни пораз. Премда је због одбране неправедно оптужене Србије ратовала на страни атлантских савезника, и она је доживела пораз, јер је разарање наследника римске империје било главни циљ непријатеља Европе, односно покретача Првог светског рата, који су од младих српских поклоника масонске идеје наручили убиство Фердинанда Хабзбуршког како би имали ваљани повод за отварање ратних дејстава. (Мужиц, 2001)
Стога идеја европске империје, суштински непобеђена, има сва права на обнову и остварење.
Драгош Калајић, књига Европска идеологија
(Извор: Видовдан)
