Ко поети тугу носи
Болне груди тугом дира
Ко му даје мирис роси
Поети ветропира

Ко поети сме да смета
Када песмом себе даје
И да оде на крај света
и да још у себи траје

Ко поети сме да узме
Сва надања и чезнуће
За поету бол и сузе
значе ново надахнуће

Зна ли неко сем поете
Како се пишу песме
Да ли у поеми постоји што се сме
И оно што се не сме

Када су ми једног дана
Речи потекле ко из чесме
Било ми је јасно како се пишу песме
Дар од Бога промисао поете

Сваком поети пламтећа је машта
Зато је он витез од пера
Поета не може бити свак
Није лако донети закиључак

Ко поети сме да узме
Сва надања и чезнућa
За Бога су бол и сузе
Значе нова надахнућа

Мој коњ Бучур воли кратке сукње – безсукње. То је стотину пута недвосмислено показао. Јуче сам изјахао преко горког тврдог камена. Подно планине, онкрај пашњака, одакле стидљиво почиње ситно горско растиње, настављајући се на раскошно и крупно, грлили су се мала Зик, која прави велике куће, и млади, али познати новинар, Брданац.

Бучур се, угледавши дубоко њена слободна колена, пропео предњим ногама до облака белака. Имао сам снаге да се уздржим од летења, јер Бучур падње уопште не рачуна.

На великог човека

људи насрћу.

Што је већи човек,

све су жешћи напади на њега.

Мали људи

своју величину доказују

нападима на великог човека.

Јер мали људи

никога тако не мрзе

 као великог човека.

Мали људи не мрзе друге мале људе;

они мрзе свакога онога

 ко је већи од њих.

Великог човека сустопице прати:

велика пакост,

велика завист

и велика злоба.

Тако је одвајкада бивало.

Одувек сам говорио,

а то и данас говорим:

важно је да се моји ближњи спасу,

а са мном шта буде!

Моје спасење долази

једино кроз спасење ближњих.

Свако је од нас спасен само онолико

 колико су његови ближњи спасени.

Моје ми спасење,

без ближњих,

 ништа не би значило.

Што ће ми спасење,

ако ближњи моји

са мном нису спасени!

И још сам ово говорио,

и говорим:

одбијам и у Рај да уђем,

ако у њему

нема мојих ближњих.

Без својих ближњих,

ми смо нико и ништа;

нити, пак, наш живот,

без живота наших ближњих,

баш икаквога

имаде смисла!

 

Има тренутака,

када ме,

изенада,

захвате дубоки

 и предубоки

 унутарњи немири

који долазе не знам одакле,

а који су тешки,

претешки и болни,

и који ме ломе

до пуцања

и чине да срце моје

почне махнито

да бије и туче, под грлом,

 до бесвести.

У таквим тренуцима

Спасавају ме

само светлосна бића

из виших

божанских светова.

Лирски записи

Докле ћемо ми, Срби, да се правимо луди!

Докле ћемо да трпимо терор атлантистичких псина рата који убијају Србе по свим србским земљама!

Докле ћемо да трпимо да атлантистички агенти и предатори управљају србским земљама, да нам бирају власт, и да нас пљачкају и тиранишу на сваком кораку!

Зашто се не обратимо Русији за помоћ, да нас штити и брани руска војска, кад већ србска војска не може, јер је нема!

Србска власт, србска војска и полиција, не може да заштити Србе ни у Шумадији, па како ће онда да их штити и брани на Косову!

Зар нам није јасно одавно, да су атлантистички предатори и рептили наши највећи душмани!

Зар нам није јасно, да Европска унија и Америка прижељкују нашу скору пропаст, те да све раде да ми, као народ, што пре нестанемо!

Зар нам није јасно од Искони, да нам без Русије нема опстанка, и да је Русија наш једини истинити и истински Пријатељ!

Докле ћемо да слушамо белосветску фукару, која нас без стида и срама лаже, да су евро-атлантистичке интеграције једино решење за нас!

Ако се, овога часа и трена, не обратимо Русији за помоћ, ми ћемо убрзо нестати као народ.

Нестати, заувек!

 

Домовина је

Наша крв

Судбина наших прадедова

Материнска љубав

Пој фруле и гајди

Језик наших песама

Хлеб наш насушни.

 

Хај, у гори, за пољима,

Једна древна кула има,

О којој су старамајке

Причале нам чудне бајке

Тако кажу: да је ова

Кула била витезова.

Ал кад њега самрт суста,

Остаде му кућа пуста…

– Ту сред ноћног тихог мира

Невидиљиви гајдаш свира,

А крај куле, уоколо,

Вилинско је чудно коло.

Испод куле, у дубрави,

Језеро се тихо плави,

Кроз дубраве вуци вију

И хајдуци вино пију.

-По језеру утве језде

И огледа небо звезде,

А чим ноћи проаприле,

Купају се беле виле….

И све докле вила има,

Месец плови међу њима,

А тишином ноћног мира

Невидиљиви гајдаш свира…