Лирски записи
Данас сам изишао на Дунав – на Истер, како су наши Древни звали ову велику и свету реку.
Пет месеци ме није било овде, а све је исто као негда.
Док сам корачао стазом између врба и топола, између трске, шаша и шевара, имао сам осећај да сам ушао у један древан, тајинствен и мистичан (паралелни) свет наших словенских и хиперборејских предака.
Са Дунава је дувао источни ветар.
Нада мном су кружиле вране, галебови, чапље и орлови рибари.
Скупљао сам суварке, да бих, с вечери, запалио ватру у пећи.
Нисам једини који скупља и бере дрва на Истеру.
Ту је и мој исписник и стари садруг Василије, са мачетом оштром попут самурајског мача.
Овде се не иде без оружја, друже мој! – каже ми Василије уз благонаклон осмех. – Свака ти фукара данас, без дозволе, улази у Србију, а ми морамо бити будни и наоружани! Набавићу и теби једну мачету од Кинеза, да је имаш, за сваки случај – злу не требало!
Василије је један од оних Срба који Русију доживљава као своју отаџбину, а руског цара као својег цара.
Опљачкаше нас и ојадише ови наши изроди – жали ми се мој сабрат и садруг са Дунава. – Јад и беда већ куца на врата Србије. Радио сам четдесет година, а пензија ми дође као социјална помоћ, као милостиња! Ова наша фукара, у спрези са западњачком фукаром, жели да у нама, Србима, убије сваки понос, свако достојанство, свако човештво.
Ето, ти си песник и књижевник, објавио си толико књига, а заједно са мном, као и са другом сиротињом из Крњаче, скупљаш суварке на Дунаву, јер немаш новца, као и ја, да достојанствено – и како доликује – купиш дрва на дрвари. Све што данас нечему вреди у Србији, све што је честито, паметно и родољубиво, то живи у сиромаштву и беди. А на другој страни, фукара је све богатија и богатија, из дана у дан!
Пошто испратих Василија који са великим нарамком дрва настави свој ход кроз шибље и шевар, седох на врбов пањ, загледавши се у таласе Истера.
Седео сам, не знам колико, зурећи у воду, тихујући и сневајући.
Из свог унутањег бића отпочех разговор са самим собом.
Не пада ми тешко сиромаштво, јер су сви моји преци вековима живели у сиромаштву – скромно, смирено, поносно и достојанствено – али ме душа боли што је мој Род, што је моје Племе, што је моје Србство опљачкано, ојађено, расејано по туђему свету и, надасве, сатанизовано и понижено до скота.
Ми смо древан и, већ – од непрестаних ратова – уморан и сатрт народ.
Ко зна, да ли ћемо имати снаге, да се, и овога пута – као негда кроз столећа и тисућлећа – одбранимо, како од белосветског, тако и од домаћег зла!
(У јесен, жуту и румену, лета 7524.)
