Лирски записи

 

У језгру Душе почива семе лепоте, доброте, самилости, милосрђа, истине, светлости, љубави и живота; космичко семе које се сеје по свим сазвежђима и звезданим јатима, по свим овостраним и оностраним световима.

Почетак Свега јесте Душа.

Из Душе су изникли и израсли сви светови, све планете, сва сунца, сва сазвежђа и звездана јата, као и сва бића у свим световима, у свим пространствима.

Душа је велика колико и Свемир.

Душа пробуђеног и освешћеног човека нема граница.

Она се шири и развија упоредо са ширењем и развијањем Свемира.

Лирски записи

 

Древни хиперборејски ратник бива повезан са Духовним  Сунцем.

Он је усаображен са самим Језгром Духовног Сунца, док, истовремено, Језгро Духовног Сунца бива усаображено са Језгром Звезданог Јата.

Тако се затвара Велики Сварогов Круг.

Преко Срца, и Трећег Ока у самом корену носа, ратник је повезан са Јегром Духовног Сунца, повезан са Језгром Галаксије, повезан са Извором Светлости.

Ратник прима Светлост и Живот из самог Језгра Духовног Сунца, из Језгра Галаксије.

У Срцу ратникову гори, без престанка, Вечни Живи Огањ.

Живи Огањ у Срцу јесте Дејство Живота.

Живи Огањ јесте пра-клица Духовног Сунца.

Ратниково Срце јесте Ватра.

Ратникова Душа јесте Светлост.

Ратников Дух јесте Вечни Дух Стварања.

Ратников Ум јесте Ум Створитеља.

Ратник је преко Срца, Душе и Духа повезан са свим световима, са свим сунцима, са свим сазвежђима, са свим звезданим јатима.

Он, ратник посвећени, водећи целога живота свети рат на Земљи, бива повезан са свим бићима, са свим божанствима; повезан са Бићем Космоса и са Створитељем Свемира.

Он, Ратник Духовног Сунца, бива свестан свих својих животних токова, свих својих почетака и свих својих свршетака.

За њега су почетак и свршетак једно те исто.

Јер сваки почетак садржи клицу свршетка, као што и сваки свршетак садржи клицу вечно новог почетка.

Лирски записи

 

Србија је постала земља издајника и велеиздајника.

У Србији дејствују све могуће издајничке атлантистичке колоне.

Не постоји само пета, већ су ту – шеста, седма, осма, девета и десета издајничка колона.

Све те издајничке колоне просто се утркују међу собом која ће од њих више да разори и Србство и Србију.

Некада имам осећај, да је цео овај нараштај Срба у завери против Србства и Србије, у завери против предака и потомака.

Иза овог нараштаја Срба, ако се овако још мало настави, Србија више никада неће бити Србска.

Такво је стање ствари када се свет сазерцава са становишта србске галактичке самосвести.

Они који свет посматрају из жабље перспективе, могу да причају несувисле и бесловесне приче о будућности Србије у Европској унији.

Да будем искрен до краја: са оваквим србским паријама и палијама, који су на свим кључним местима у Србији, Србија нема никакве будућности.

Мањина самосвесних и самобитних хиперборејских Срба, предосећам, потражиће уточишта негде у егзилу или ће, пак! – негде у Русији – створити и васпоставити Нову Србију.

Лирски записи

Са галактичког становишта свести и самосвести, ствари овако стоје.

Ма шта ми, Срби, чинили или не чинили, ма какву год владу имали, и ма ко год био на челу Србије – можемо да клечимо, да пузимо, да гамижемо, да бауљамо – нас ће на Западу, вазда и увек, видети као парије и палије, као нижу и презрену расу.

Од свих Западњака најгора је англосаксонска рептилија, анголсаксонска белосветска фукара.

Можда ће нас и примити у своје редове, али само као последње слуге и робове.

А ево кад ће на Западу почети да нас уважавају, поштују и цене.

Онога трена – ако се некад пробудимо и освестимо! – кад их презремо до скота, кад почнемо да им претимо и да их шибамо, кад их мршнемо као последњу белосветску фукару и, кад их заувек избацимо из свог видног поља, из својих мисли и осећања, тада ће они, свуда и вазда, почети да нас уважавају, поштују, славе и величају.

Ово је једно од виђења са становишта србске галактичке самосвести.

У име демократије и људских права,

Србија је бомбардована,

Срушише нам земљу и убише њу,

Ракић Милицу.

На ноши је седела тога дана,

Срећна и насмејана,

Али звери су бомбу бациле ту,

И убиле њу, Ракић Милицу.

Била је дете, и ништа није знала,

Лихварске звери не марише за то,

Бацише бомбу и убише њу,

Ракић Милицу.

Србију су звери завиле у црно,

Породици њеној нанеле бол,

Мајци су сузе падале низ лице,

Што остаде без своје Милице.

За злочине ове, одговарао нико није,

Време пролази, а кривци се смеју,

Неке ране крваре вечно,

Зар си ово доживела Србијо?

Порука песме је више него јасна,

Речи су ове вредније но злато,

Деца твоје крви, ти поручују гласно,

Србијо мајко, не у NATO!

 

 Лирски записи

Ја све више верујем, да смо ми, Срби, посебна раса и посебан народ, те да немамо ничег заједничког са било којим другим европским народом.

(Кад кажем ми, Срби, онда ту, наравно, и Русе видим као Србе, будући да су Срби – Руси, једнако као што су и Руси – Срби!)

Не верујем у приче о словенству, будући да нас и ини словенски народи подједнако мрзе попут свих других несловенских европских народа.

Словенство је, по мени, једна од многих ватиканских, јудео-кршћанских и атлантистичких измишљотина.

Срби, као и Руси, нису Словени, и немају ничег заједничког са јудео-кршћанским, ватиканским и атлантистичким измишљеним словенством.

Заиста, све сам уверенији у то, да смо ми, Срби, уистини издвојена галактичка, звездана раса, која је, не знам из којих разлога, залутала на ову планету.

Јер, никако се другачије не може објаснити толика –  несхватљива и непојмљива – мржња, свих иних европских народа и племена, према свему србском.

У србској и светској повесници,

у некој далекој звезданој будућности,

остаће записано,

да је највише лажи

изречено о Србима.

Лажи о Србима,

и мржња према Србима,

превазилази и надилази

 све лажи и све мржње

овога света.

Нико никада

неће успети да одгонетне,

 откуда та потреба

 Атлантиста и Западњака,

да, већ тисућама лета,

шире лажи о Србима

и, упоредо с тим,

да, у својим поганим срцима,

 гаје непојмљиву мржњу

 према свему србском!

 

Доброту коју осећамо

и препознајемо у своме унутарњем бићу,

нигде у свету нећемо наћи.

Оно што је најлепше и најдивотније

с краја накрај Свемира,

далеких светова, сазвежђа

и звезданих јата,

то само у души нашој обитава.

Љубав о којој смо

кроз многе животе сневали и маштали,

због које смо у бесаним ноћима

 патили и умирали од туге и чежње,

 једино ћемо у срцу своме открити.

Лирски записи

 

Бити Србин, значи: бити посвећен, бити одговоран, бити самосвестан, бити изабран и самобитан.

Србин је посвећеник високе самосвести и самосвојности.

Онај који није самосвестан и самобитан не може бити Србин.

Он, можда, рођењем јесте Србин, али не може у бити, у суштаству, у суштини бити Србин.

Јер Србин не може бити свако!

Србин може бити само онај који је изабран и посвећен, само онај који следи космичку и божанску вертикалу, само онај који иде властитим путем и који слуша свој унутарњи глас.

Србин је свакога дана на светом Божјем задатку.

Он је одговоран пред Створитељем и Васељеном.

Одговоран пред Прирородом, Родом и Племеном.

Он се свакога дана припрема за смрт; он живи сваки свој дан као да му је последњи дан!

Он је у свом бићу помирио живот и смрт.

Он је Сунчеви ратник чија је свака битка – последња битка у овоме свету.

Он има своју животну и стваралачку поетику, он има свој философски поглед на свет.

Он зна, да је истовремено и смртан и бесмртан.

Он зна, да у свакоме трену може да бира између смртности и бесмртности; између пролазности и вечности.

Он је у прилици да бира!

А то је велика част.

Заиста, Србин је битан и самобитан!

 

Све што се дешава

Роду и Племену мојему –

мени се дешава.

Свака србска

туга јесте моја туга;

 свака србска патња

 јесте моја патња.

Ја више не бих био Ја,

када бих престао да осећам

све оно што осећа

Род мој и Племе моје.

Када бих престао да осећам

патње и боли Рода и Племена својега,

 тада бих био

Нико и Ништа.

Тада уопште не бих био!